FIRE! ORCHESTRA: Bend kojim je najvatreniji evropski fri-džez muzičar opčinio alternativnu rok publiku (VIDEO)

Pre desetak godina, pred jedan od njegovih nastupa u zagrebačkom SC-u, upoznao sam švedskog saksofonistu Matsa Gustafsona. U to vreme on je bio jedan od vodećih - ako ne i vodeći - evropski fri-džez muzičar mlađe garde, predvodnik grupe The Thing koja je napravila bum na sceni eksplozivnim miksom pank-rok energije i ekstatičnih slobodnih soloa. U maniru usplahirenog fana, počeo sam da izgovaram izlizanu frazu kako mi je on jedan od omiljenih džez muzičara...

"Ne, ne, ja nisam džez muzičar", ubrzo me je prekinuo Gustafson. Pogledao sam ga zbunjeno, možda i pomalo posramljeno. "Ne želim da moju muziku poistovećuju sa klasičnim džezom, taj termin asocira na nešto starinski, drugačije od onog što ja sviram" - parafraziram po sećanju tu davno prohujalu konverzaciju. Razumeo sam dobro taj otklon od mejnstrima, premda uz dozu skepse, jer mi je njegova muzika i dalje zvučala kao "džez" u najširem smislu. Pa makar to bili i derivati fjužna ili avangarde u savremenom ruhu.

Na jesen te 2009. Mats Gustafson, Johan Bertling i Andreas Verlin oformili su trio Fire! (uzvičnik je deo imena benda). Kada smo, nekoliko godina kasnije, ponovo imali priliku da razgovaramo (opet u Zagrebu, ovog puta na koncertu pomenutog trija), Gustafson mi je objasnio kako je bend nastao maltene slučajno. "Nas trojica smo se okupili da džemujemo, kao predah od drugih projekata. Ali odjednom smo počeli da dobijamo puno poziva za nastupe, pa smo ipak rešili da nastavimo s radom", lakonski je objasnio saksofonista.

Prvi album "You liked me five minutes ago" sadržao je četiri numere u maniru psihodeličnog, repetitivnog roka sa "drone" elementima, preko kojih je Gustafson ispuštao svoje karakteristične saksofonske urlike "ranjenog slona". U jednoj kompoziciji tu je i bila i vokalistkinja Mariam Valentin, što je u zbiru sa distorziranom podlogom činilo muziku prilično blisku alternativnoj gitarskoj sceni, kakva je u to vreme bila popularna na nekada relevantnom portalu Pitchfork. Naređalo se još nekoliko albuma trija sa zanimljivim gostima, poput japanskog avangardiste Otoma Jošihidea ili indi-rok legende Džima O'Rurka, bend se razletao po turnejama, no činilo se da nemaju baš toliko novih ideja te da će Fire! brzo dosegnuti plafon.

Mats Gustafson nije mislio tako. Oko 2012/2013. godine Fire! prvi put nastupa kao "ensemble", a uskoro izdaje i prvi album ("Exit") u mnogočlanom formatu Fire! Orchestra. Bio je to spektakularan razvoj događaja, bez presedana u karijeri ovog muzičara, ali i na "alternativnoj" džez sceni. U formatu big benda, sa pevačicama Mariam Valentin i Sofijom Jernberg, Fire! je zvučao desetostruko uzbudljivije, energičnije, ali i šire u izrazu nego do tada. Ako bismo apstrahovali muziku od fri džez soloa i kolektivnih improvizacija, osnova njihovog izraza zaista više nije bila "džez" ni u najširem smislu.

Bio je to punokrvni rok sa elementima psihodelije, pa čak i nekakvom razularenom hipi energijom koju su emitovale dve ekstravagantne vokalistkinje. Jernberg sa jasnim avangardnim bekgraundom, te Valentin koja je više zvučala kao da dolazi sa rok scene, ali i sa "veštičarenjem" poput Diamande Galas, tvorile su savršenu prednju liniju benda koji "pumpa" ravan ritam i dopušta Gustafsonu da se razvija kao aranžer i dirigent.

Bend je privukao veliku pažnju i pohvale rok kritike, pa čak i nastupio na rokerskom Roskilde festivalu. No ni tu nije bio kraj. Sa svakim sledećim albumom Gustafson je bivao još manje "džez", a još više "alternativni rok". Na albumu "Enter" (2014) angažuje čak i Simona Olsona, pevača švedskog rok benda Silverbullit, te dodatno "pojednostavljuje" vokalnu liniju, uz pojačanu ulogu za Fender Rhodes klavijature a manju za njegov saksofon. "Ritual" (2016) vraća dve osnovne pevačice u prvi plan, te dodatno utemeljuje tvrdo kuvani gruv, neobični rok-fank-hipi-psihodelični big bendovski izraz u kome ni klasični džezerski izleti više ne štrče, već su fluidno utopljeni u aranžersku celinu.

Dva su bitna momenta u ovoj etapi rada benda. Prvi je fluidnost postave i činjenica da je Gustafson - sa izuzetkom ritam sekcije i dve pevačice - rešio da menja postavu za svaki sledeći album. Pri tome nije samo menjao ljude koji sviraju fiksno utvrđene instrumente, već je i instrumentalna struktura - kao i veličina benda - bila podložna promenama. Druga bitna stavka je Gustafsonovo potpuno odricanje od "muzičkog ega". Muziku potpisuje Fire! Orchestra, njegovi soloi su sve manje u prvom planu, te je na bini sve češće u ulozi dirigenta koji čak ni ne svira. Poseban kuriozitet je da je Fire! Orchestra održao čak i jednu turneju bez Gustafsona, gde je njegovu dirigentsku rolu preuzela mlada saksofonistkinja Ana Hegberg. Nije ništa falilo!

Aktuelni album "Arrival" vrhunac je stvaralaštva benda. Istina, to se moglo reći i za svako njihovo novo izdanje u trenutku objavljivanja, no da ne cepidlačimo. Prvi kratki video koji je promovisao album, za numeru "Blue Cristal Fire", zvučao je kao da slušate Džoanu Njusom, vokalistkinju sa harfom i ikonu modernog kamernog popa. Gustafson je još jednom izveo magiju i razbucao očekivanja ljubitelja orkestra, praveći zaokret ka kombinovanju proverene "baze" benda i gudačke formacije. Usput je i spustio loptu - naspram poletnih, razmahanih kompozicija sa prethodnih izdanja, ovde je "vožnja" zamenjena kontemplativnim i svedenijim aranžmanima u kojima glavnu reč vode dve pevačice i Rhodes klavijature. Naravno, ne izostaju ni brži komadi, no oni ne vode glavnu reč.

"Ne, ne, ja nisam džez muzičar"...Deset godina kasnije, Gustafsonove reči su postale mnogo jasnije. One su tada bile poput obećanja, nagoveštaja ideje koja je bila poput klice, nečega što će se tokom godina razviti u transcendentni muzički izraz. Nečega što daleko prevazilazi naša shvatanja o džez orkestrima, a što ljubiteljima alternativnog gitarskog zvuka predstavlja osveženje i perspektivu na koju nisu navikli. Na tom brisanom prostoru, stvaralačkoj pučini, Gustafson je neobični kapetan bez ega, ideolog, duhovni vođa i inspirator, koji razume da su muzički kolektiv i muzika kao takva važniji od nametanja ličnih ambicija i autoriteta. Ako nas je do sada svaki album iznenađivao i radovao sve intrigantnijim kreativnim rešenjima, šta li nas tek čeka u budućnosti?

Pred Matsom Gustafsonom je, ako ga posluže zdravlje i motivacija, još nekoliko decenija senzacionalne karijere. Sa Fire! Orchestra je već obezbedio ulazak u neke buduće "tajne istorije roka", uz već aktivan status neupitne legende evropskog džeza. Nesvakidašnji je to domet istinskog genija.

BONUS VIDEO: ESPRESO LIVE SESSION #6: Glib (VIDEO)