PISAC KAO PROFESIJA: Haruki Murakami i demistifikacija kreativnog stvaralaštva

Haruki Murakami je planetarna književna zvezda. Njegova karijera duga nekoliko decenija doživela je naročito veliki uspeh u 21. veku, kada je nekako neosetno ušao u literarni mejnstrim. Ponajviše zahvaljujući romanu "Norveška šuma", postao je miljenik mladih čitalaca i onih koji dolaze iz sveta ljubitelja pop kulture, a svoj prestižni status uspešno održava godinama izbacujući dugačke romane (i tomove) u relativno kratkim vremenskim intervalima, u kojima se prepliću njegov trezven spisateljski stil i nadrealni elementi radnje. Naposletku, poslednjih nekoliko godina predmet je polemike "hoće li konačno dobiti Nobelovu nagradu", do te mere da je poslednji put lično zamolio da ga ne razmatraju (za "alternativnog Nobela"), kako bi se na miru posvetio pisanju.

Murakamijevi romani u Srbiji su redovno prevođeni (izdavač Geopoetika) i po mahom ne kasne previše za svetskim izdanjima. No 2019. je u srpske knjižare stiglo delo u originalu objavljeno 2015. godine, pod nazivom "Pisac kao profesija". Pre nego što se upustimo u sam komentar knjige, nije zgorega osvrnuti sa na kontekst prevoda koji "kasni", te na aktuelni trenutak u Murakamijevoj karijeri i njegov status kod čitalaca.

Kao što smo pomenuli, Haruki Murakami redovno piše romane. Dinamika njegovog rada umnogome nalikuje nekome ko je zaposlen u kancelariji i svakog dana redovno dolazi na posao, piše, pa naposletku to i objavi. Nije ni nalik romansiranoj predstavi o hirovitom umetniku koji stvara "kada je inspirisan", koga nema po nekoliko godina pa se naprasno pojavi s novim delom, i slično. Naposletku, sve to i nije daleko od istine - umesto kancelarije ovaj umetnik uglavnom stvara u svojoj radnoj sobi, strpljivo, redovno, svakog dana dok nastaje roman.

Premda se Murakamiju ne može osporiti inspiracija i vrlo pouzdan kvalitet dela koje objavljuje, ne može se prenebregnuti ni neminovno zasićenje koje će i blagonakloni čitalac osetiti, nakon što iz godine u godinu čita njegove obimne nove knjige. Koliko god da su one nove, Murakamijev prepoznatljiv stil je tu, sa svim njegovim osobenostima i manirizmima. Kao kada slušate vaš omiljeni bend koji objavljuje veoma dobre, ali slične nove albume, radije ćete se okrenuti "klasicima" ili možda i preskočiti neko izdanje ne biste li osvežili vaše konzumentsko iskustvo.

Uzevši sve ovo u obzir, Murakamijevi izleti u pisanje eseja o trčanju ("O čemu govorim kada govorim o trčanju") i pisanju ("Pisac kao profesija") dobrošao su otklon od rutine ne samo za pisca, već i za čitaoca njegovih dela. U tom ključu je i hvale vredan potez izdavača da ovo delo ostavi "u šteku" te da ga prevede i objavi baš nakon dvodelnog romana "Ubistvo Komtura", kao svojevrsni "predah" i čitalački doživljaj drugačijeg tipa.

Premda je "Pisac kao profesija" naizgled delo uske teme, ciljana publika je poprilično široka - to su pre svega verni Murakamijevi fanovi (kojih je mnogo), ali i bezmalo svako ko se ikada upustio u pisanje bilo kakvog tipa. U vremenu kada cinici kažu da "ima više pisaca nego čitalaca", i kada je objavljivanje pisanih radova (u bilo kom formatu) demokratizovano zahvaljujući internetu, nije zgorega pročitati ovaj atipični vodič kroz stvaralački proces i život umetnika. Naposletku, tu su i "obični" ljubitelji književnosti, kojima nije nezanimljivo da zavire u svet romanopisca, i iz prve ruke saznaju kako se to piše roman.

Murakamijeve opservacije su hvale vredne i zanimljive već i zbog same činjenice da ovaj autor odudara od bilo kakvog stereotipa o "razbarušenom umetniku" i "nadahnuću pisca". Odrastao je u obrazovanoj porodici srednje klase, imao sasvim obično detinjstvo, studirao je, oženio se, i ušao u preduzetničke vode veoma mlad, te se ugostiteljskim biznisom bavio do ulaska u četvrtu deceniju života. Čak i kasnije, kada je postao profesionalni pisac i napustio dnevni posao, nije crpeo snagu ni iz kakvih vanrednih ličnih događaja, živeo je uredno, pisao ujutru, a trčao sat vremena popodne. Što čini i dan danas, u svojim veteranskim godinama.

Kako u takvim okolnostima pronaći inspiraciju i intrigantne teme koje će obuzeti čitaoce, kako postati pisac svetske klase? Baš poput njegovog spisateljskog stila, i ovi "saveti" su poprilično trezveni i zdravorazumski, ispričani postupno i strpljivo, stilom sličnim onom koji Murakami koristi u romanima. Takve su i njegove opservacije o različitim fenomenima koji prate život pisca, poput kritičarske percepcije, obrazovanja, odnosa sa izdavačima, i drugim temama u tom duhu.

Sve što Murakami piše i način na koji obrazlaže život pisca, ni u kom slučaju se ne može smatrati za univerzalni "recept za uspeh". Čak i sam autor ima potrebnu da u više navrata istakne kako je sve to samo njegovo iskustvo, te da ne mora da znači da je ono nepobitna i vrhovna istina. No imajući u vidu "običnost" Murakamijevog života, s kojom se mnogi čitalac lakše može poistovetiti nego sa nekakvim burnim i raskalašnim životom ispunjenim avanturama, ova knjiga uspeva da bude komunikativna i na bazičnom tematskom nivou. Uz srećnu činjenicu da je Murakami naprosto odličan pisac.

Zanimljiv je i istorijski trenutak u kome se pojavljuje knjiga, a koji srećno koincidira sa odavno poznatim Murakamijevim karakterom. Svedoci smo vremena u kome se sve više preispituju moralni kvaliteti umetnika. U kome se ne gleda blagonaklono na kršenje zakona, nemoralno i bahato ponašanje, seksizam, kontroverzne političke svetonazore. Gde više nije baš super i neodovoljivo da je umetnik "malo lud", i da mu se gleda kroz prste, jer eto - stvara nezaboravna remek-dela.

U takvom vremenu, neko poput Harukija Murakamija je umetnik za uzor. Ne samo zato što je (kako nagađamo) dobra osoba, već i zato što svojim svakodnevnim primerom ukazuje da se umetnička snaga i nadahnuće nalaze u nama samima, da kreativnost dolazi iz emocija i intelekta, ali i iz mukotrpnog, predanog rada na vlastitom usavršavanju. Svakoga dana, u svakom pogledu.

BONUS VIDEO: ESPRESO LIVE SESSION #6: Glib (VIDEO)

(Espreso.co.rs / Nikola Marković)