ESPRESO NA EXITU: Muzika za svet posle milenijalsa (FOTO) (VIDEO)

Po relevantnim parametrima svetske muzičke industrije, Greta Van Fleet su bili drugi najznačajniji bend ovogodišnjeg Exita, posle The Cure. Kako i zašto su „klonovi Led Zeppelin“ postali ne samo toliko popularni, već i globalno priznati, zanimljiv je fenomen koji bi mogao da iziskuje podrobnu sociološku i kulturološku analizu. No budući da se ovde ipak bavimo dešavanjima na Exit festivalu i koncertima, brzopotezno ćemo konstatovati da su i ovi gotovo golobradi mladići uspešno naplatili trend revivala starog roka, svirajući ga na način koji je animirao njihovu generaciju.

POJAČAJ TAJ YOUTUBE

Kad smo već kod „generacijskih razmatranja“, treće festivalsko veče na mejn stejdžu je u dobroj meri bilo posvećeno generaciji Z (onoj što je stigla posle famoznih „milenijalsa“, rođeni posle 1995. godine). Recimo, Tom Voker. Bendovi i muzičari koji su se proslavili jednim hitom („one hit wonder“) su konstanta u muzičkoj industriji od davnih dana, i u tom smislu nisu ništa novo. Jedino što se promenilo je medij preko kojeg ova jednohitna čuda stižu do naših ušiju. Nekada su to bile radio stanice, pa MTV, pa Youtube, i na kraju Deezer ili Spotify.

Bilo kako bilo, britanac Tom Voker je stigao do ušiju i srca mlade publike radiofoničnim zvukom na razmeđi popa i konfekcijskog MTV roka, onog kojeg biste mogli lako čuti i u nekom popularnom lancu prodavnica odeće dok probate nove farmerke. Mejnstrim muzika je neophodna svetu i u tome suštinski nema mnogo toga lošeg, nevezano za lične ukuse i mrgođenje posvećenijih audiofila. No ostaje pitanje – kako sve to funkcioniše kad se istrgne iz svoje prirodne sredine u zahtevno koncertno okruženje?

Čini se da Tom Voker, barem na Exitu, nije imao tih problema. I on kao frontmen i njegova muzika odlično komuniciraju sa publikom, tokom najvećeg dela nastupa. I uživo je to radiofoničan zvuk koji zvuči kao youtube otpanjen do daske – sve je „u piku“, kao kada u studiju reglere pogurate na maks i po ravnim častima, bez dinamičkih varijacija u opsegu zvuka. Bend je veoma profesionalan, Voker je profesionalan, i imate utisak kao da gledate neki zvaničan lajv snimak ili čak spot koji se odigrava tu, pred vašim očima.

Mlada publika je sasvim zadovoljna, tapše, peva, snima smartfonima, sve je na mestu. Vokerovu sreću je jedino pokvarila činjenica da mu je, kako kaže, neko u Srbiji ukrao dve gitare iz kombija. Lopovima je poželeo da ih neko udari kolima (?!), no potom je pomirljivo konstatovao kako „ipak niko nije umro“ pa u stvari sve to i nije toliko strašno.

SRBIJA DO ČIKAGA

Morao sam da vidim bend koji se zove Black Serbs, pa makar i podozrevao da je jedino to intrigantno ime vredno u njihovoj estetii. Radi se momcima i devojci iz Čikaga, gde je jedan od njih naše gore list, a pevaju kombinovano na engleskom i srpskom i rabe motive iz srpske zbilje i kulture (Tesla, Jokić, itd). Nastupali su na malom Beats stejdžu, namenjenom mahom mladim hip-hoperima, no gde takođe mlada publika pravi prilično uzavrelu atmosferu.

Jedan od „Crnih Srbina“ prvo izlazi u nekakvom kosmonautsko-superherojskom odelu, a potom izlaze i svi ostali koji na bini izgledaju „ludi kao struja“, i kreću da praše kao da im od ove svirke život zavisi. Što je, naravno, za svaku pohvalu, pa je i zanimljivo videti da tokom njihove svirke kreće i šutka, taj oblik plesa koji je iz pank i metal kulture stigao i do nove generacije ljubitelja elektronske i hip-hop muzike.

Jako je zanimljivo ovde povući i još neke paralele sa pankom (a neka mi časne starine oproste): bend je zvučao poprilično ritmički raspadnuto, ozvučenje na jednom mikrofonu nije bilo baš valjano, a delovalo je da ekipa na bini i nema neki preterano profesionalan koncept nastupa, sem što su obučeni otkačeno, glupiraju se, i emituju apsolutno neverovatnu količinu energije. Takav njihov nastup je kod publike prošao odlično, pozitivna tenzija se osećala u najvećem delu ispred bine. Nije li sve to baš potpuno pankerski u najboljem mogućem značenju, taj naboj i emocija između benda i publike?

Nemam predstavu koliko su Black Serbs popularni na domaćem terenu, no čini mi se da njihov koncept ima smisla jedino za publiku sa srpskog govornog područja, koja će na pravi način doživeti sav simbolički kontekst i njihovog imena i repertoara. No sa povelikom srpskom dijasporom u Čikagu, verovatno ne moraju oko toga previše da brinu.

STEPENICE DO GREMIJA

Ponoć je i kreće koncert Greta Van Fleet. Klinci koji praše stari hard rok, a slušaju ih samo klinci? Da nam je neko ovo rekao pre deset godina, ne bismo verovali. A ako su zaista toliko dobri, zašto u publici nije bilo sedih, starih, mudrih glava, koji su na tom zvuku odrasli? Zašto sam se u jednom trenutku našao okružen dečacima kojima ni brkovi nisu izrasli?

Razumno je pretpostaviti da starim Led Zeppelin fanovima sve ovo predstavlja „jeres“, dok je mlada publika neopterećena bilo kakvim istorijskim kontekstom. Očigledno na njihovu sreću, jer se videlo da svi veoma iskreno uživaju u energiji koju momci iz Grete Van Fleet emituju na bini.

Sa druge strane, bendu se zaista nema šta zameriti ni što se tiče pristupa koncertnim zadacima, ni što se tiče kvaliteta izvedbe. Svi izgaraju, napaljeni su, veruju u to što rade. Premda su samopouzdanje, posvećenost i iskrenost apstraktne muzičke kategorije koje se ne mogu izmeriti preciznim metodama, daću sebi slobodu da Greti dam maksimalne ocene na ovim poljima. Savladali su jedan od najznačajnijih zadataka u rok muzici, a to je sposobnost da bolje zvuče uživo nego na studijskim snimima. Pevač Džoš Kiska je uspešno savladao i sve lekcije ponašanja frontmena na bini, tako da čitav performans deluje prilično uverljivo i ipak izleće iz okvira profesionalnih tribute i cover bendova.

No časne starine će zavapiti – a gde su tu pesme, gde su hitovi? Ovde ću morati da se složim, da Greta Van Fleet jednostavno nemaju dovoljno vanvremenskih pesama koje će preživeti zub vremena. Njihov koncert uspešno funkcioniše pre svega na energetskom nivou, jer tim momcima na bini zaista verujete dok praše kao da su se teleportovali vremenskom kapsulom iz ranih sedamdesetih. U nekim intervjuima već postoje indicije da su im dosadila stalna Led Zeppelin poređenja i da će poraditi na autorskijem zvuku, i u tom smeru bi mogao biti ključ njihove (eventualne) dugovečnosti.

BASSIVITY ĆE PROMENITI SVE

Evo još jedne „da mi je neko pre 10 godina rekao, ne bih mu verovao“ situacije. Moderni hip-hop izvođači iz Bassivity kolektiva, koji uspešno koketiraju i sa estradom, zaposeli su centralni termin u subotu uveče na Fusion stejdžu. Ne samo što su se našli tamo, već je njihov koncert verovatno bio najposećeniji događaj na čitavom Exitu, ako izuzmemo mejn stejdž i dens arenu. Senidah, Surreal, Elon, FOX i ekipa su muzika za mlade ljude koji ulaze u svet pop kulture, i to je činjenica koju niko ne može da ospori ili da se bori protiv nje.

Na njihovom nastupu sve je profi, a da je istovremeno prilagođeno našoj sredini – bitovi zvuče svetski, a tekstovi narodski. Takav spoj je originalan i dobitna kombinacija za bilo koju vrstu muzike, gde doslovno prepisivanje stranih uzora jednostavno ne korespondira dobro sa publikom koja „originale“ može da čuje i u boljoj verziji.

Komunikacija sa publikom je u duhu vremena. Ne postoji „svetost“ pesme ili „koncerta“ u klasičnom značenju, već se bit zaustavlja posle refrena zarad malo ćaskanja sa publikom, bacaju se pošalice, smenjuju se izvođači, nastupaju svi zajedno, pa odvojeno, itd. Ima li boljeg odraza duha vremena od poziva publici „ajmo svi telefone gore!“, ili „ajmo svi, palite bliceve“?. Tamo gde će nam se tekstovi možda učiniti na momente prostačkim i banalnim, ostaje nam samo da slegnemo ramenima, i da se podsetimo kako ni istorija pop kulture ne pamti baš previše poeta (iako su najbolji od njih dosegli večnost). Bassivity ekipa i zvuk ne deluju kao kratkotrajni prolazni trend, i biće srpski mejnstrim u godinama koje dolaze.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Nikola Marković)