ESPRESO NA EXITU: Šta je bend bez frontmena? (FOTO) (VIDEO)

Druge večeri Exit festivala tenzija je za nijansu splasla. The Cure su bili i otišli. Fejsbuk je tokom dana bio pun kratkih video zapisa i komentara o tom događaju, uglavnom u emotivnom i radosnom tonu zbog prisustvovanja koncertu legendi. U 18-19h nije bilo reke ljudi koja se slivala u pravcu Tvrđave. Tek sporadični entuzijasti su išli ka festivalskom prostoru, jer nije bilo (pre)ranih hedlajnera.

Pisac ovih redova je ipak poranio ne bismo li imali makar kratak izveštaj sa predstavljanja Rok kampa za devojčice, možda i najznačajnije inicijative u pop kulturi koja se dogodila na ovim prostorima tokom proteklih par godina. Radi se o događaju koji ulazi u treću godinu i okuplja devojčice od 11 do 14 godina tokom nekoliko dana, ne bi li ih ohrabrio za bavljanje muzikom (u dominantno muškoj pop-kulturnoj sredini), naučio osnovama zanata, ali i tehničkim aspektima nastupa poput produkcije, zvuka na bini, itd. Ovim devojčicama Exit je omogućio uvodne termine svakog dana festivala, na Opens Future Shock stejdžu.

Njihov nastup je bio gotovo neformalnog, ležernog tipa, sa velikim brojem članova rodbine i prijatelja na maloj poljani u blizini Fusion stejdža. Bio je to nastup ispunjen srčanom podrškom, aplauzima, gde je, sportskim žargonom rečeno „rezultat u drugom planu“. No pogledate li snimak makar jedne numere ( a verovatno će ih se pojaviti i više, jer su bezmalo svi snimali smartfonima) neće vam promaći talenti kojima se smeši ozbiljna karijera, ako odluče da se i dalje bave muzikom kad porastu. Kada ih budu pitali kako su počeli da se sviraju/pevaju, shvatićemo zašto ovakve inicijative itekako imaju smisla.

Program na glavnoj bini otvorili su novosađani Ritam Nereda, koji na svakom koncertu okupljaju svoju vernu fanovsku bazu. Nakon Arsenal festa, ponovo je tu bila i bakljada koja podseća na navijačka okupljanja, no i to je izgleda nešto što se podrazumeva za njihove nastupe. Nakon što je izašao iz popularnog pank-rok šinjela kasnih osamdesetih i ranih devedesetih, ovaj bend je u 21. veku uspeo da se transformiše donekle na sličan način grupi Metallica u globalnim okvirima.

Sve je u njihovom nastupu upeglano i kompaktno, od neverovatno preciznih aranžmana do svedene, ali moderne vizuelne estetike članova benda (do te mere da frontmen Boban pozom pomalo i podseća na Džejmsa Hetfilda). Verovatno je to i jedini srpski bend koji je growl (režeći) vokal uspeo da izvede iz supkulturnog hevi metal konteksta u pop/rok mejnstrim, i sve to funkcioniše na veliko zadovoljstvo publike. Postavljeni su visoki standardi izvedbe. Publika tačno zna šta da očekuje, i svi su srećni.

FRONTMEN GODINE

„Seeerbiaaaaa“, zaurlao je Fil Anselmo, legendarni pevač još legendarnije metal grupe Pantera čim je kročio na binu pred oduševljenim fanovima. Nedugo pre toga, u bekstejdžu se dvadesetak minuta družio sa ljubiteljima njegovog lika i dela, barem onima koji su imali sreće da stignu na red tokom kontrolisanog puštanja u ograđeni prostor. Anselmo iskreno voli svoju publiku i stalo mu je da joj pruži najbolji mogući šou. A to postiže ne samo pesmama (koje svejedno svi u publici već znaju i seku vene na njih), već i konstatnom komunikacijom.

Za početak, sasvim sigurno će odneti titulu frontmena koji je najviše puta u istoriji Exita izgovorio „motherfuckin“ na bini. No to je tek usputna stvar i zgodna anegdota, koja slikovito ilustruje njegovo loženje tokom koncertnog nastupa. Sve što se dešava između pesama namenjeno je uspostavljanju snažne veze između benda i fanova – od pozivanja na dizanje ruku, skakanje i sve ostalo što čini redovnu rutinu metal koncerata, do emotivnog zahvaljivanja i ličnih ispovesti o nastanku pesama (u koje, kako kaže, i dalje veruje svim srcem), do nezaobilazne posvete tragično nastradalom gitaristi Pantere Dajmbegu Darelu.

Ako je ikako moguće „objektivno“ oceniti uspešnost i kvalitet koncerta, Fil Anselmo bi mogao biti u samom vrhu na ovogodišnjem Exitu. Stotine i hiljade ljudi je besomučno skakalo uz poznate pesme, bend je izgarao, veza između frontmena i fanova je bila dirljiva. Zanimljivo je da je publika bila prilično mlada i da ovo u tom smislu nije bio tipičan nostalgičarski koncert, već događaj za metalske prilike sasvim relevantan i značajan po univerzalnim standardima. Najbolje je zaključiti rečenicom jednog od fanova posle koncerta: „Čoveče, najbolji dan ikad!“.

NAĐI NEKOG KO TE VOLI

O Partibrejkersima se već sve dovoljno zna. Radi se o legendama jugoslovenskog i srpskog roka koje nam iznova daju vredne lekcije o istrajnosti u bavljenju muzikom, ali i onome što je rokenrol način života. Cane je pritom stekao i reputaciju nekoga čija se svaka reč željno iščekuje, pri čemu ne mislimo na njegove anegdotske rečenice koje razmenjuje sa publikom na koncertima, već i intervjue u kojima deli pouke i lucidne opservacije o životu.

No njihova sveprisutnost i dugovečnost je, za egzitaške prilike, bila dvosekli mač. Tim pre što su satnicom smešteni između Fila Anselma (sa pripadajućom fanovskom publikom samo za njegov koncert) i Chase & Status, zvezdi drum 'n' bass muzike. U prevodu – njihov koncert nije bio dovoljna ekskluziva, te je poslužio za prestrojavanje između potpuno različite odlazeće i dolazeće publike pred sledeći nastup. Bilo je tu i fanova Brejkersa, ali ne baš toliko da prostor na mejnu bude krcat (iako je Cane rekao kako je 'puno kao oko').

Sve to Canetu, Antonu i ekipi nije predstavljao preveliki problem ili demotivišući faktor da odsviraju u maniru ne samo pravih profesionalaca, već i srčanih rokera. Izostale su Canetove anegdote (barem do pred sam kraj koncerta, kad se pisac ovih redova prestrojio na Fusion stage), ali ne i deljenje mudrosti, naročito u spektakularnoj dugačkoj verziji pesme „1000 godina“. Kada lekcije o slobodi slušate od nekoga ko ih iskreno propoveda i živi duže od 30 godina, to nečemu zaista vredi. „Ko voli preživeće sve“, kaže Cane, dok se udaljavam sa stejdža i hitam na slavljenički koncert Atheist Rapa.

SMRT FAŠIZMU, SMRT KAPITALIZMU

Atheist Rap su tokom godina neosetno stekli reputaciju „dobroćudnih zajebanata“, no ne bi trebalo zanemariti njihov značaj u propagiranju „pravih vrednosti“ bilo da se radi o godinama ludila devedesetih ili usponu pro- fašističke desnice u aktuelnom trenutku 21. veka. „Smrt fašizmu, smrt kapitalizmu, jebem svima mater“, kažu sa bine između pesama, na koncertu kojim proslavljaju 30 godina rada benda. I u intervjuima ističu antifašizam kao bitnu stavku njihovog životnog svetonazora, i nema sumnje da su takve poruke danas važnije nego ikad u godinama nakon Drugog svetskog rata. Na slavljeničkom koncertu im se, nakon 18 godina, pridružio i drugi pevač Pećinko (uz Dr. Popa), a zvuče kao da se nikad nisu ni rastajali. Sviraju pred domaćom novosadskom publikom, svi znaju sve njihove pesme, a atmosfera je usijana od prvih taktova. Iako ih nikada nisam aktivno slušao, shvatam da i ja znam gotovo svaku numeru i svaki stih, jer su te antologijske pesme obeležile odrastanje alternativaca devedesetih godina prošlog veka. Pevaju i stariji i mlađi.

Za prvih 20 minuta koncerata, već sam dvaput zaliven pivom koje jedan radosni fan rasipa od sreće, pa se povlačim na obližnje poljanče gde bi trebalo da je sve mirno i „penzionerski“. No ne lezi vraže – pripita ekipica u svojim četrdesetim godinama kreće da se valja, i da skaču jedni po drugima u neposrednoj blizini, kao da iznova proživljavaju svoje tinejdžerske koncertne radosti. Atheist Rap su izuzetno veseo bend koji izaziva „pozitivno ludilo“ u ljudima, te njihov koncert lagano poprima odlike drugarske žurke.

Dok se penzionerski udaljavam sa festivalskog prostora pola sata posle ponoći, gomilje ljudi čekaju u redu da uđu. Gužva se ne smanjuje ni na mostu, ali ni posle mosta, gde na keju ljudi đuskaju uz bluetooth zvučnike, ili jednostavno stoje u velikom gomilama i cirkaju u „zagrevanju“ za dugu noć na Dance Areni. Njihov provod će trajati sve do trenutka kada je radnom novinarskom narodu već vreme za buđenje i spremanje novih tekstova. Stigli smo do polovine festivala, a žurka se tek zahuktava.

Bonus video

ESPRESO LIVE SESSION #5: Ana Ćurčin

(Espreso.co.rs)