ESPRESO NA ARSENALU #2: Empatija i solidarnost u gradu metala (VIDEO)

Arsenal Fest i Kragujevac, pored specifičnosti uslovljenih strateškom orijentacijom festivalskog tima, poseduju i neke lokalne osobenosti. Kao neko ko je rođen i odrastao u ovom gradu, mogu ubedljivo da posvedočim o tradicionalnoj naklonosti Kragujevčana tzv. „tvrdom gitarskom zvuku“, bilo da se radi o hevi metalu, hardkoru, panku, ili roku. Dalje tom linijom, ovde se – za razliku od Beograda - nije naročito primila čitava indi rok tradicija bazirana na Sonic Youth i Pixies, da ne govorimo o šugejzerima i alternativnoj power-pop sceni.

U tom ključu možda treba posmatrati neveliko interesovanje za beogradski sastav Autopark, koji je nastupio na Garden stejdžu od 22h. Ruku na srce, program se tek zahuktavao, a na glavnoj bini je Hladno Pivo odvuklo gotovo sve goste u festivalskom prostoru. No uprkos svemu nisam mogao da se otmem utisku kako se u ovom konkretnom slučaju radi o „kulturološkim različitostima“ na mikronivou, uz pretpostavku da njihova publika ipak više gravitira programima u lokalnom (odlično koncipiranom) SKC-u nego festivalsko-pivskoj atmosferi. Bilo kako bilo, najverniji fanovi su srčano uživali u još srčanijem nastupu benda, a naročito besprekornom vokalu i emotivnom izvođenju Ognjenke Lakićević.

Red Fang nisu imali tih problema, mada ni oni nisu nastupili u potpuno krcatom prostoru Gardena. Naime, u isto vreme je na glavnoj bini bio Nele Karajlić, koji je takođe pokupio neutralnu publiku i neodlučne, uz svoje verne fanove.

No ljubitelji Red Fanga su izuzetno posvećeni, znaju većinu pesama (ili barem najveće hitove), i stvaraju vatrenu atmosferu.

Sa druge strane, kvartet na bini ne fušeriše. Izgaraju u svakoj pesmi i svakoj sekundi, u svojoj verziji stoner-roka-metala od koje se zemlja (bukvalno) trese i vibrira.

Ni u njihovoj muzici ni u njenoj percepciji nema velike filozofije, pa je ključ uživanja u iskrenosti i odnosu na relaciji publika-izvođač, gde je sve bilo bez greške.

Nekoliko koncerata sam, sticajem okolnosti, propratio samo u prolazu. Đorđe Miljenović u svojoj post-Sky Wikluh inkarnaciji je poput nekog rokera iz nedefinisanih starih vremena, i premda u njegovoj muzici nema ničega naročito originalnog, uspeva da očara publiku svojom izvođačkom harizmom. A šta tek reći za Mileta Kekina i Hladno Pivo? Taj bend je besprekorna mašina, a Kekin verovatno najuzbudljiviji ex-yu scenski frontmen, koji sa lakoćom nekoliko hiljada ljudi uvlači u sing-a-long (zajedničko pevanje) kakvog se ne bi postideli na pr. Queen ili Iron Maiden. Na njihovom i Neletovom koncertu oboreni su verovatno svi ovogodišnji rekordi posete Arsenalu.

Koncert Eyesburn trebalo je da bude šlag na torti, ali je na kraju bio tužna psihodrama njegovog frontmena Kojota. Poznato je da je ovaj bend poslednjih godina imao ne samo klasične personalne promene, uspone i padove, već i privatne Kojotove probleme koje iz nekog razloga on nije čuvao od očiju javnosti. Početkom ove godine Eyesburn se okupio u originalnoj postavi, činilo se da bi sve moglo da krene na bolje, no u Kragujevcu se sve urušilo.

Kojot je bio psihofizički potpuno nespreman za nastup, te je već nakon par numera odustao od gitare i trombona i pokušao da ne zabrlja makar kao pevač. Ni to nije išlo, pa je nakon 20-ak minuta koncerta započelo njegovo dramatično i tužno lično obraćanje, sa sve bendom koji se trudio da ostane koliko-toliko profesionalan dok Kojot u mikrofon govori kako je loša osoba (rečnikom neprimerenim za novinarski tekst), kako neko treba da pošalje pogrebna kola, i tako dalje u tom stilu.

Šta je sve dalje Kojot rekao, nije za prepričavanje. No drama koja se odigravala mnoge je podsetila na nesrećnu Ejmi Vajnhaus i njen poslednji koncert u Beogradu, a svi znamo kako se to završilo. Kao da je i publika osetila da nije pravi trenutak za zviždanje, negodovanje, i teranje u još veći „kanal“ osobu koja se psihički potpuno raspala na bini, pa je nesrećnom Kojotu pružila podršku ovacijama. Naposletku, i strpljenjem i dobrom voljom da do kraja isprati koncert koji je odavno prestao da bude smislen.

Bend se takođe pokazao punim podrške, u čemu je naročito prednjačio Vukašin Marković, koji je ovom prilikom „spasao“ i trombonske i vokalne deonice u pesmama koje su koliko-toliko uspešno izvedene. Empatija je odnela prevagu, a šta će dalje biti sa Eyesburnom manje je važno od elementarne humane potrebe da se jedan posrnuli život vrati na kolosek.

BONUS VIDEO: