GDE SU KREATORI ČERNOBILJA DEBELO POGREŠILI Kako Beloruskinja iz Amerike vidi seriju koja obara sve rekorde (VIDEO)

Svetlana Aleksejevič beloruska književnica koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost 2015. godine, izjavila je kako smatra da je upravo njena knjiga o katastrofi u Černobilju "Černobiljska molitva" najtačnije štivo kada se radi o detaljinom opisu događanja, kao i ponašanju sistema prema stanovnicima kontaminiranih područja.

Aleksejevičeva kao razlog svoje tvrdnje navodi da nijedan od njenih sagovornika, ljudi koji su živeli na području pogođenom katastrofom, nije znao kako bi trebalo da pričaju o tome. Kako je rekla, za druge teme koje je obrađivala u svojim knjigama, a ticale su se Drugog svetskog rata, sovjetskog rata u Avganistanu, pa i raspadu Sovjetskog saveza, takođe je intervjuisala ljude, ali su odgovori koje je dobijala bili više široko prihvaćeni narativi i naučeni govori, nego lična sećanja i utiske koji su nestali pred propagandom.

Međutim, kada je pričala sa preživelima iz Černobilja, oni su lakše pristupili svojim pričama, jer njihova priča nikada bila ispričana. Sovjetski mediji su širili vrlo malo informacija o katastrofi, nije bilo knjiga, filmova ili pesama. Postojao je vakum koji je prema njenim rečima, trajao čak i 1997. godine, kada je njena knjiga i objavljena. Ovo njeno delo je postalo popularno u Rusiji i na zapadu, tek kada je 2015. godine dobila Nobelovu nagradu za književnost.

O Černobilju su snimali dokumentarne filmove ruske producentske i tv kuće, britanske u režiji BBC-a, kao i američko - ukrajinkse za koje su kritike bile da je bizaran. Černobilj je na neki način polako postajao turistička atrakcija. Polako su počele da se pišu i knjige o njemu, tačnije dve, čiji su autori bili jedan novinar i jedan istoričar. Na kraju, posredstvom mega popularne HBO serije "Černobilj" priča o najvećoj ekološkoj katastrofi na svetu je dospela u domove miliona ljudi širom sveta. Međutim, za razliku od knjiga u kojima se nalaze tačniji podaci i činjenice, fikcije iz serije će zameniti istinite podatke. To nikako nije dobro.

Pre kritikovanja delova u kojima su scenarista i producent serije, Kreg Mazin i režiser Johan Rek pogrešili, govorićemo o tome šta je dobro i realno urađeno. Ovo je definitivno najverodostojnije ostvarenje u kojem je prikazan Sovjetski savez, a da je snimljen od strane zapadnih producentskih kuća. Reprodukovna je sa apsolutnom tačnošću, od odeće, predmeta, nameštaja, izgleda, sve je bilo u duhu života u Sovjetskom savezu osamdesetih godina. Istina, provukle su se sitnice poput prazničnih uniformi đaka i torbi koje nose učenici starijih razreda, ali to je već krajnost u koju idete ako tražite dlaku u jajaetu.

O tome svedoče pisma i tvitovi rođenih Rusa, kao i Amerikanaca koji su živeli u Sovjetskom savezu tih godina, koji su sa oduševljenjem i sa strahopoštovanjem pisali o tim detaljima. Ono što bode oči, kao možda najveća primetna greška, jeste neznanje tvoraca serije o ogromnim podelama između različitih socioekonomskih klasa. Naime, u seriji, Valerij Legasov, član Akademije nauka živi u stanu koji je gotovo identičan kao i stan vatrogasca u Pripjatu. U pravom životu, Legasov stan bi se u mnogo čemu razlikovao od stana u kojem živi vatrogasac.

U ovom primeru leži i najveća mana serije, njen neuspeh da precizno prikaže sovjetske podele moći, iako je na trenutke briljantno bacana svetlost na bizarnu strukturu i rad sovjetske hijerarhije.

U prvoj epizodi serije, na hitnom sastanku Pripjatskokog komiteta, gradskog upravnog veća, stariji član partije Žarkov održava zastrašujući precizan govor u kojem poziva svoje sunarodnike da imaju vere. On tada govori o tome da će se grad zatvoriti, da će biti blokirani izlasci i ulasci u njega, kao i da će sve telefonske linije biti presečena u nameri da se spreči bilo kakva komunikacija sa spoljašnjim setom, pošto će na taj način sprečiti podrivanje sistema i rada. Ova surova izjava u sebi sadrži sve elemente opisa tadašnjeg govora sovjetskih državnika, birokratsku indirektnost, privilegovanje, kao i ono najstrašnije, zanemarivanje ljudskog života.

Poslednja epizoda “Černobilja” takođe sadrži scenu koja savršeno sjedinjuje sovjetski sistem. Tokom suđenja trojici muškaraca za koje se smatralo da su odgovorni za katastrofu, član Centralnog komiteta preinačuje sudiju, koji zatim traži od tužioca uputstva, a tužilac onda odobrava klimanjem glavom. Upravo je tako radio sovjetski sud: oni su vršili nadmetanje Centralnog komiteta, a tužilac je imao više moći nego sudija.

Nažalost, pored ovih upečatljivih trenutaka, serija se često kreće između karikature i ludosti. U epizodi 2, na primer, član Centralnog komiteta Boris Šerbina preti da će ubiti Legasova ako mu ne kaže kako radi nuklearni reaktor. Mnogo ljudi u celoj seriji deluju iz straha da će biti ubijeni. To je netačno: pogubljenja po kratkom postupku, ili čak odgađanje izvršenja po nalogu jedne aparature, nisu bila karakteristika sovjetskog života nakon tridesetih godina prošlog veka. Sve u svemu, ljudi u sovjetskom savezu su činili ono što im je rečeno bez pretnji oružjem ili bilo kakve kazne.

Dalje, tu su i prikazi herojskih naučnika koji se sukobljavaju sa nepopustljivim biroktatama, koji su više smešni nego istiniti, a koriste se kao eksplicitna kritika sovjetskog sistema odlučivanja. Jedna takva scena se nalazi u trećoj epizodi kada Legasov retorički postavljanja pitanje o principu odlučivanja, Borisu Ščerbini.

- Oprostite mi, možda sam proveo previše vremena u svojoj laboratoriji, ili sam možda samo glup. Da li je to zaista način na koji sve to funkcioniše? Neinformisna, proizvoljna odluka koja će odneti ko zna koliko života je doneta od strane nekog kadrovnika, karijeriste u partiji - govori njegov lik u seriji.

Ipak, istina je malo drugačija. Da u realnom životu nije znao kako funkcioniše lanac sistema, nikada ne bi ni imao svoju laboratoriju.

Što se tiče sukoba mišljenja, tačnije, konfrontacije, tu je možda počinjena i najveća greška koja prelazi granice istine i daje prizvuk fikcije i laži. To se najbolje uočava u liku Ulane Komiuk, beloruske naučnice koja se sukobljava sa sistemom i sa nadređenim kadrovima čak više i od Legasva. Njen lik je fiktivan i u seriju je ubačen kao skupina više naučnika koji su pomagali Legasovu u istraživanju uzroka katastrofe.

Scena koja najviše bode oči fikcijom jeste ona kada ona odlazi kod pomoćnika sekretara gde u raspravi sa njime pokazuje konfrontiranje i žustrinu. Sa druge strane, sekretar je prikazan kao bahati služenik koji na stolu drži bokal sa vodkom, i koji na kraju rasprave, kada mu Komiuk kaže kako je nekada bio radnik u fabrici obuće, on odgovara kako je to istina, ali da je sada glavni. Takav vid napredovanja nije bio moguć, pošto se u partiji napredovalo postepeno i to iz kancelarije, a ne proizvodnog dela fabrike.

Komiukova je u ovoj seriji definitivno najbolji prikaz holivudske fantazije. Ona zna istinu, traga za njom, zbog čega je i hapšena, međutim, već u sledećoj sceni sedi na sednici o katastrofi kojom predsedava Mihael Gorbačov. Problem je u tome što ništa od ovoga nije bilo moguće i što je sve fikcija. Veća greška od njenog ponašanja jeste njeno stručno znanje koje je još veća fikcija.

U neodstatku naracija iz Černobilja, kreatori serije su koristili obrise filmova o katastrofama. Postoji nekoliko užasnih ljudi koji stvartaju katastrofu i nekoliko hrabrih i sveznajućih koji na kraju spasavaju Evropu od toga da postane nenaseljena i koji govore svetu istinu.

Prema knjizi istoričara sa Harvarda, Sergeja Plokaja "Knjiga o Černobilju" iz 2018. godine koji rekonstruiše sled događaja, glavni krivac za nesreću je sovjetski sistem. Iste te tvrdnje nalaze se i u seriji, konkretno u poslednjoj, petoj epizodi kada Legasov prilikom objašnjavanja zašto su na vrhove kontrolnih šipki reaktora stavljali grafit, kaže da je on bio najeftinija opcija.

Čak i kućni ljubimci ostavljeni u „zoni isključenosti“ nakon evakuacije ljudi, prikazani su očima ljudi koji su tamo poslani da ih likvidiraju. Nikad ne vidimo ove ljubimce očima njihovih vlasnika. Jedva da vidimo bilo koga od evakuisanih, i dobili smo samo jednu naznaku da su se neki ljudi odupirali i odbili da odu: stara žena koja, na početku epizode ​​4, uporno nastavlja da muze svoju kravu nakon što joj se više puta naređuje da se krene.

Isto tako, ponašanje Anatolija Djatova prema podređenima u postrojenju nije bilo moguće u realnom životu i više predstavlja sistem koji je vladao. Njegov lik koji je prikazan kao dominantan, beskrupolozni naučnik koji grabi za unapređenjem i koji ne ceni i ne sluša ničije mišljenje, budi u gledateljima serije utisak da do nesreće ne bi došlo da je na njegovom mestu neko drugi, što je lažna slika. Bilo bi teže prikazati čitav korumpirani sistem koji sam sebi kopa grob od njegovog lika koji je svojim beskropuluznim ponašanjem izazvao katastrofu.

Bonus video

(Espreso.co.rs / Newyorker)