KRAJNJE POREMEĆEN, ŠOKANTNO OKRUTAN I ZAO: Opasna holivudizacija serijskog ubice žena

Popularna kultura beleži fenomen uspona antiheroja, što znači da su negativci sve češće glavni protagonisti mnogih filmskih i TV ostvarenja.

U svetlu tog trenda, ponovo se oživljavaju priče o mnogim zločincima koji su na neki način trajno "obeležili" američku javnost. Tako vidimo da serija "American crime story" iznova pripoveda o posebno šokantnim kriminalnim slučajevima, Tarantino snima film o Čarlsu Mensonu, a Džo Berlinger je uz produkciju Zaka Efrona snimio film o Tedu Bandiju, koga tumači sam Efron.

"Krajnje poremećen, šokantno okrutan i zao" upravo je film o antiheroju, s tim što postoji veliki problem - Ted Bandi nije bio nikakav "heroj", već psihopata koji je počinio nezamislivo užasne zločine.

Pristupi u oslikavanju negativaca na velikom platnu trebalo bi da se značajno razlikuju u zavisnosti od toga jesu li oni fiktivne, ili stvarne ličnosti. Ted Bandi je u ovom filmu prikazan kao apsolutno nadrealan lik, ikona pop-kulture, zgodan mladić za kojim žene lude. A zapravo, on je bio psihopata koji je ubio 30 žena na nezamislivo jezive načine. Međutim, posle ovog filma, niko neće imati takav utisak o njemu.

Razlog tome je potpuno promašen ton filma. Producenti su možda ciljali na efekat bezumnog nasilja koje postaje medijski obožavano, kao u filmu "Natural born killers", ali u tome uopšte ne uspeva. Umesto toga, grozomornu priču o jednom od najgorih i najstrašnijih serijskih ubica pretvorili su u ljubavnu priču o zgodnom mladiću koji eto, voli da ubija žene, ali je i dalje neodoljivo šarmantan i dopadljiv.

Film je "omanuo" da nam dočara Teda Bandija i svo njegovo zlo na dva nivoa: kroz prikaz samog karaktera Bandija i kroz prikaz njegovog odnosa sa ženskim likovima.

Prvo, Zak Efron nije uspeo da nam dočara profil ovog ubice na pravi način. Da, Bandi je zaista bio zgodan i harizmatičan, takođe i pametan, što mu je pomoglo da ubije toliko žena i sa tim se dugo vremena i izvlači. Međutim, u filmu apsolutno nikada ne vidimo psihopatsku stranu njegove ličnosti - njegovu proračunatost, nedostatak empatije ili bilo kakvih osećanja, i najzad, svu njegovu monstruoznost.

Film počinje "in medias res", u trenutku Bandijevog života kada je već uveliko ubijao, iako segmente njegovih zločina vidimo tek pri kraju filma. Dakle, u ovom ostvarenju upoznajemo ga kada je već bio duboko zagazio na tamnu stranu, ali to ni na koji način nije adekvatno prikazano. U prvi plan stavlja se samo njegovo ogromno samopouzdanje i šarm, način na koji je umeo da se snađe u svakoj situaciji. Zato se ne možemo oteti utisku da je cilj bio samo da se stvori novi, bolesni "kult ličnosti" oko serijskog ubice, umesto da se bar na neki način dočara kako je on to postao. To, recimo, na odličan način radi film "Čudovište".

Ukoliko su hteli da se na neki izopačeni način "empatišemo" sa Bandijem, zašto nismo videli njegovo odrastanje, koje je bilo ključno za njegovo formiranje u hladnokrvnog i poremećenog ubicu? Bandi je dugo mislio da mu je majka zapravo starija sestra, a odgajali su ga baka i deka. Koji je bio nasilnik i tukao suprugu, dok je ona podvrgavana elektro-šokovima zbog mentalnih problema, i nije nikada napuštala kuću. Jasno je da ovde ima tragova koji bi dublje objasnili karakter ovog ubice, ali film to potpuno zanemaruje.

U prvi plan se stavlja njegov prikaz u medijima (takođe dosta grubo i površno), njegova fizička privlačnost i inteligencija, za koju je mislio da je dovoljno velika da može sam da se brani pred sudom (što nas podseća na jedan domaći slučaj ratnog zločinca). Zbog toga su mu se, naravno, ljudi divili, a film implicira da bi to trebalo da radimo i mi, gledaoci.

Drugi aspekt u kom film na skandalozan način "maši" odgovarajući ton priče je Bandijev odnos sa ženama. Odnos mržnje, perverzije, nasilja i mučenja ovde je sveden na njegovu vezu sa ženom koju nije ubio, Elizabet Kloepfer, koju tumači Lili Kolins. U filmu je njihov odnos prikazan kao dramatična ljubavna priča puna strasti, tuge i neispunjenih obećanja. Čak postoje i posebno šokantne scene kada je Bandi konačno osuđen za svoja nedela, uz tužnu muziku i Elizabetine jecaje kao da se svet ruši.

U stvarnosti je Bandi, iako je možda na početku šarmirao Elizabetu, kasnije tukao i zlostavljao, zbog čega ga je više puta prijavljivala. Najzad, ona je u njemu prepoznala monstruma i povezala ga sa slučajevima nestanka devojaka, što se u filmu prikazuje kao "veliki preokret" umesto kao logična posledica dugogodišnjeg trpljenja nasilja i nepogrešive intuicije o nekom.

A o žrtvama - ni pomena. Tek u završnici filma vidimo par jezivih prizora, i spisak imena devojaka koje je Ted usmrtio. A bilo ih je mnogo, i sve su bile mlade devojke sa svojim sopstvenim pričama i budućnošću koja ih je čekala. Zašto nismo mogli da vidimo bar delić perspektive bilo koje od njih 30? Bandi je 12 svojih žrtava obezglavio, sve je silovao i mučio, neke je penetrirao predmetima koji su im razorili unutrašnje organe.

Detalji iz košmara samo se nastavljaju ka sve mračnijim i mračnijim. Nesmetano je vršio svoj krvavi pir u Americi gde zgodan, beli muškarac može da "osvoji ceo svet", a gde se mladim devojkama koje su odlučile da se obrazuju, umesto udaju, nimalo ne veruje. Scena iz sudnice u kojoj je advokat toliko zastrašio mladu, istraumiranu Bandijevu žrtvu da nije više mogla da ga prepozna jedna je od retkih dobrih u filmu, i govori zaista mnogo.

Dakle, u doba #Metoo pokreta ovakvo portretisanje serijskog ubice koji je targetirao isključivo žene nedopustivo je, jer banalizuje nasilje nad ženama i od odvratnog čoveka stvara antiheroja. Možda je ideja stvaraoca bila da prikaže kako američko društvo glorifikuje nasilnike, ali u tome nisu do kraja uspeli. Na kraju ostaje utisak da su se i sami pridružili takvoj glorifikaciji.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Božica Luković=