PAUL HEGEMAN: Arvo Pert je ostvarenje svega onoga što je anti-neoliberalno

Arvo Pert je najizvođeniji živi kompozitor na svetu, poznat po svom minimalističkom stilu koji koristi kompozicijsku tehniku koju je sam izumeo: tintinnabuli. Upravo taj skladni, duhovni i minimalistički pristup muzici čini temelj dokumentarnog filma "Osećanje Arvoa Perta" – osećaja celovitosti, lepote i srži bića, koji su prigrlili milioni ljudi širom sveta.

Dokumentarac Paula Hegemana, holandskog reditelja i pisca, biće prikazan u okviru selekcije muzičkih dokumentaraca Intermission na dvanaestom po redu Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldocs koji se održava od 8. do 15. maja u više bioskopskih dvorana. Projekcija filma održaće se u subotu, 11. maja u 20 časova u Muzeju Jugoslovenske kinoteke u Kosovskoj, kada će biti upriličen i program Q&A sa rediteljem. Tim povodom, razgovaramo sa tvorcem ovog dokumentarca o ideji da snimi ovaj film, njegovim iskustvima tokom snimanja filma, i o njegovim utiscima o najizvođenijem živom kompozitoru na svetu.

Kako ste došli na ideju da snimite film o Arvou Pertu?

Otkad sam kupio prvi CD "Tabula Rasa" Arvoa Perta u izdanju ECM-a, obožavam njegovu muziku. Devedesetih godina sam počeo da pravim trilogiju o odnosu između Umetnosti i Duhovnosti. Prvi deo koji se bavi odnosom rok muzike u najširem smislu i duhovnosti bio je vrlo brzo realizovan. Za druga dva projekta, fokusiranih na odnos između duhovnosti i filma, odnosno duhovnosti i klasične muzike sa kompozitorima Džon Tavenerom i Arvom Pertom nažalost nije bilo preostalog budžeta.

Ali kada sam dobio priliku da napravim dokumentarac o Manfredu Ajheru, čoveku koji je sa ECM izdanjem pokrenuo Pertovu svetsku karijeru, odmah sam video priliku da kasnije napravim nešto posebno o Arvou Pertu. I kao što obično biva sa filmovima, nekim projektima treba malo više vremena da bi ugledali svetlost dana, tako da u to vreme nisam uspeo da napravim film kakav sam želeo. U međuvremenu sam pratio njegovu karijeru i nastavio da kupujem svu njegovu muziku, i pre nekoliko godina odlučio da konačno reskiram i napravim dokumentarac kakav sam imao na umu.

Kakvo je bilo vaše iskustvo tokom snimanja filma? Kako je životna priča Arvoa Perta uticala na vas?

Tokom snimanja filma, Arvo je zaista bio onakav kakvog ste ga videli u filmu: izuzetno osetljiv, ljubazan, zabavan ali kada je reč o izvođenju njegove muzike - ponekad i prilično strog. On stvarno želi da sve zvuči savršeno. The Cello Octet Amsterdam vežbao je sa njim nekoliko dana, što sam uspeo da snimim, i tokom sviranja on bi im davao sjajne sugestije i uputstva. Mogli ste da vidite sve njegove reakcije prema notama na njegovom licu i u očima. On skoro pa pati kada postoji neka teška fraza, ali kada ona zvuči onako kako ju je on zamislio, kada muzičari uspevaju da je odsviraju, onda je radost koju oseća i izražava ogromna.

Ono što me je zaista privuklo u njegovoj ličnosti je činjenica da je on u poslednjih osam godina uzastopno proglašavan za najizvođenijeg živog kompozitora, njegova muzika se svira svuda u svetu, i skoro svi filmovi danas – umetnički filmovi i blokbasteri – koriste njegove kompozicije za soundtrack, a ništa od toga ga nije promenilo. On je osoba koja ne mari za slavu i materijalne stvari, i umesto toga on je veoma duhovna i povučena osoba.

Kad to kažem, ne mislim da je asocijalan, jer ako se nešto može primetiti u filmu, to je činjenica da je on suprotnost od pustinjskog čoveka kako ga neki smatraju. On zaista uživa u radu sa ljudima, ali ne voli toliko da bude u centru pažnje. On je primer mentaliteta kom se divim, zaista. On je produhovljen, ljubazan i društven, ali preferira da se drži dalje od svakodnevnog javnog života koliko god je to moguće.

Na samom početku filma, Arvo Part poredi kompoziciju sa ljubavnom pričom. Da li je ljubav osećanje koja ga inspiriše da stvara muziku toliko dobro da je danas najizvođeniji živi kompozitor na svetu? Šta ga čini tako jedinstvenim, po vašem mišljenju?

Nije nužno da kompozicija treba da zvuči kao ljubavna priča, mnoga njegova dela su prilično burna. Ono što on misli kada kaže da treba da zvuči kao ljubavna priča, isto je kao kada na kraju filma kaže da to treba da radite zajedno. Na podijumu ima osam violončela, koji treba da rade zajedno, kao celina, kao jedno. To je takođe i naravoučenije mog filma – da treba da se radi zajedno kako bi došlo do stvaranja sjajnih stvari. To je razlog zašto sam ga, odmah nakon završetka snimanja prikazao, rekavši da ne možeš raditi sve sam, da moraš stvarati zajedno kako bi uspeo.

Ne verujem u neoliberalnu ideju koja propoveda drugačije. U principu, gnušam se toga, a Arvo Part je ostvarenje svega onoga što je anti-neoliberalno. Ono što ga čini jedinstvenim je sposobnost da jednostavnim notama ume veoma duboko da dirne toliko ljudi, i po mom mišljenju, a ogromna lepota koju nudi predstavlja protivotrov za ružnoću od koje globalni svet često pati. Osim toga, on je pravi anti-materijalista. Iako je verovatno veoma bogat čovek, njega nije briga za imovinu. Zato mislim da je "That Pärt Feeling" veoma radikalan film.

Kako je publika reagovala na film? Kakvi su njihovi utisci nakon projekcije?

Publika voli da ga gleda dok priča i gestikulira na razne načine, saoseća sa drugim izvođačima, i posmatra ga baš onakvog kakav je. Dok ga milioni gledaju i vole, niko ga do sada nije ovakvog video. Stereotipna slika koja je stvorena oko njega je slika nepristupačne svešteničke figure koja živi u samoći. Ljudi su iznenađeni kada u filmu otkriju da je on upravo suprotnost svega toga.

Štaviše, svi su duboko dirnuti nastupom jedinog simfonijskog orkestra koji je supsaharska Afrika dobila, Orkestar Kimbanguiste de Kinshasa iz Konga. Svakom snimanju kom sam prisustvovao i svaki put kad bi oni svirali, moglo bi se čuti kako igla pada na pod koliko je tiho tokom njihovog nastupa. To zaista pokazuje univerzalnu prirodu njegove muzike i daljine koje ona može dosegnuti.

I naravno, tu je izuzetna lepota njegove muzike i uticaj koji ona ima u drugim umetničkim formama kakve su ples i film. Dokumentarac je doživeo veliki uspeh u Holandiji, gde se nakon deset nedelja i dalje prikazuje u bioskopima, i koji je do sada privukao skoro deset hiljada ljudi. Projekcija je takođe održana i u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi i Tajvanu. Mislim da je to tako zato što njegova muzika i ličnost zaista utiču na ljude na jedan lep način.

Šta za vas predstavlja učešće na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldocs?

Čast mi je što je moj film izabran u selekciji ovog festivala koji je toliko značajan za regiju Balkana. Činjenica da je Beldocs preuzeo distribuciju filma za tu teritoriju, čini me još zahvalnijim što sam deo toga.

Kakvi su vaši budući planovi?

U ovom trenutku snimam dokumentarac "Društvo spektakla", koji se zasniva na knjizi francuskog filozofa Gi Debora istoimenog naslova. Skupio sam prilično originalan sastav i eksperimentišem sa formom. Takođe treba da objavim svoj prvu roman ove godine, i takođe imam neke druge projekte ostavljene sa strane, a koji će sigurno sadržati muziku. Spremam se da dovršim film o Cello Octet Amsterdam i da istražujem za dokumentarac o Žordiju Savalu.

BONUS VIDEO: MARIJA VUKIĆ & SRĐAN GOJKOVIĆ GILE: Kako je nastao prvi dokumentarni film o ELEKTRIČNOM ORGAZMU (VIDEO)

(Espreso.co.rs / Tamara Markić)