KOJA JE OVO DRŽAVA: Šta se krije iza obijanja Tuđmanovog i Slobinog groba?

Hrvatski reditelj Vinko Brešan ustalasao je javnost već i najavom filma u kome grupica penzionera iskopava grobove Franja Tuđmana i Slobodana Miloševića, te njihove kovčege nosi na nepoznatu lokaciju, pa još iz (do druge polovine filma) nepoznatog razloga. Kako to već biva, ovakva postavka je dobrodošla za medijsku promociju i privlačenje širokog sloja gledalaca iz Srbije i Hrvatske. Uz najavu da se radi o nekoj vrsti crne komedije, stekli su se svi preduslovi za pravi bioskopski - da ne kažemo populistički - hit.

No već od prvih kadrova jasno je da Brešan zapravo podmeće "populističke udice" publici, te pomenuti prvoloptaški zaplet koristi da bi se izrazio i filmski i idejno kompleksnijim jezikom. U tom smislu dva uvodna i naizgled nepovezana toka radnje - jedan o penzionisanom generalu koga muče suicidalne misli, te drugi o ministru koji dolazi u zatvor ne bi li položio kamen temeljac u izgradnji novog bloka zgrade - čine se u startu preterano razvučenim i nejasnim. Brešanova veština ipak dolazi do izražaja kasnije, kada se na lucidan i filmskim jezikom dosledan način uvežu sva tri toka radnje.

"Koja je ovo država!" obiluje duhovitim scenama u kojima se dira u svetinje hrvatskog rodoljublja, gde je verovatno najkontroverznija scena obijanja Tuđmanovog groba u dresovima najpoznatijih hrvatskih fudbalera, poput Modrića i Rakitića. No film ne puca sve vreme na jednokratni humor "spajanja nespojivog", već ga kombinuje sa delikatnim dramskim momentom. U takvim ulogama prednjače Lazar Ristovski kao predvodnik ekipe koja obija grob, te još upečatljiviji Krešimir Mikić u ulozi ministra Stanka Kelave, koji svedenom mimikom suptilno dočarava svoje unutrašnje psihičke lomove i moralne dileme.

Premda će srpski gledalac najpre da se upeca za Slobin kovčeg, rediteljev fokus je pre svega na Franju Tuđmanu i cela radnja se vrti oko njegovog groba i leša, kao ključnog simbola za nastanak savremene Hrvatske države i i osvt na neuralgične tačke i probleme hrvatskog društva danas. U tom smislu je film scenaristički i pomalo štur spram razrade jasne poente da "današnja Hrvatska država ne valja", te da je izneverila velika očekivanja koju je narod imao nakon sticanja nezavisnosti. Kao da se očekuje od gledaoca da mu je već sve jasno i da preterana objašnjavanja nisu potrebna, što je doduše i razumna pozicija za ciljanu hrvatsku publiku. Moguća validna srpska analogija bi bila "izneverena petooktobarska očekivanja", te se iz te pozicije malo jasnije razume "šta je pisac hteo da kaže".

Sam epilog pozicionira film podjednako kao "crnu komediju" i "komičnu tragediju" - ne može reći da je neka od ovih žanrovskih strana izrazito prevagnula. U tom tananom, veštom hodu između grotesknog i realnog, banalnog i dramatičnog, ogleda se kvalitet Brešanovog dela, koji neće izneveriti ni one gledaoce koji dođu u bioskop da bi se siti ismejali uz dobru komediju. No hteli ne hteli, sva je prilika da će vam ostati i trunka gorčine i pokoja knedla u grlu. Jer znamo gde i kako živimo, a film nas na to nemilosrdno podseća.

BONUS VIDEO: MILOŠ TOMIĆ: O muzičkim traumama i najglupljim filmovima (VIDEO)

(Espreso.co.rs / Nikola Marković)