UMETNICI S ONE STRANE ZAKONA I MORALA: Možemo li i dalje uživati u delima nasilnika?

Nedavna premijera dokumentarnog filma "Leaving Neverland" koja legendarnog muzičara, pevača i plesača Majkla Džeksona (argumentovano) prikazuje kao pedofila, po ko zna koji put u poslednjih nekoliko godina inicirala je polemiku o tome na koji način možemo (ili treba da) percipiramo dela legendarnih umetnika koji su se ogrešili o pravo i elementarni moral.

Premda je i ranije bilo (stidljivih) glasova koji bi preispitivali odnos prema muzičarima, glumcima, slikarima... za koje bi se vezivalo nasilje ili problematični moralni stavovi, čini se da je tek #metoo pokret zapravo pokrenuo pravu lavinu. Nije se više radilo ni samo o Hariju Vajstinu niti o filmskim radnicima koji su na seksualni način iskorišćavali ili zlostavljali svoje koleginice, već je priča poprimila i šire razmere.

Prava eksplozija je usledila kada je otkriveno da je glumac Kevin Spejsi seksualno napastvovao tinejdžera, što je možda i prvi slučaj u novijoj istoriji Holivuda (i američke umetnosti) da se ovakvo nepočinstvo zapravo i reflektovalo na karijeru tako velikog umetnika. Spejsi je munjevito odstranjen iz svih filmskih i TV projekata u kojima je učestvovao i obeležen je socijalnom stigmom, od čega će se - kako trenutno stvari stoje - jako teško ikada oprati.

Ovaj i drugi primeri su ohrabrili mnogobrojne zlostavljane umetnice da se jave i iznesu svoja iskustva, pa je tako među poslednjima "pao" i kantautor Rajan Adams koga je nekoliko koleginica optužilo za seksualno zlostavljanje i iskorišćavanje. U njegovom slučaju, za sada je jedina faktička posledica odlaganje predstojeće turneje, dok ne osmisli dovoljno uverljiv krizni PR kako bi probao da spasi karijeru.

Na tapetu više nisu samo umetnici koji su prekršili zakon, već i oni koji izražavaju problematične moralne stavove. Ili su ih izražavali u prošlosti. Tako je Kevin Hart morao da otkaže voditeljsku tezgu na ceremoniji dodele Oskara zbog starih rasističkih tvitova, dok su se i mnogi drugi umetnici našli u poziciji da se suoče sa stavovima izrečenim na društvenim mrežama, te da "peglaju" imidž, shvatili svoju grešku ili ne.

Sve ovo je povuklo za sobom pitanje - a šta raditi sa već postojećim delima svih ovih autora, koji su postali antologijska ostvarenja umetnosti i popularne kulture? Može li se i dalje bezbrižno uživati u muzici Majkla Džeksona, dok su nam pred očima nesrećne sudbine zlostavljane dece? Ili u filmovima Kevina Spejsija koji su dobijali Oskare? Primeri su brojni, i verovatno će tek isplivavati u narednih nekoliko godina.

Moja prva moralna dilema te vrste usledila je pre 20-ak godina, kada sam saznao da se ruski pisac Eduard Limonov družio sa Radovanom Karadžićem i pucao iz mitraljeza na okupirano Sarajevo. Tada u poznim tinejdžerskim godinama, kao već veliki fan njegovog književnog opusa, zamislio sam se i zgrozio nad tom činjenicom, ali me to nije nateralo da odustanem od daljeg čitanja njegovih knjiga. Ovakva vrsta dileme me je zatekla nespremnog, jednostavno sam rekao sebi "jedno je delo, a drugo je osoba" i produžio dalje.

Nije pomogao ni istorijski diskurs u prikazivanju života legendarnih umetnika, koji je u najvećem broju slučajeva bio apologetski spram njihovih životnih navika. Na stranu alkohol i opijati, životi umetnika s one strane konvencionalnog morala su u biografijama i novinskim člancima obično prikazivani afirmativno, bezmalo kao deo njihovog šarma, pa čak i nerazdvojni od umetničke persone. Jer "umetnik ne može živeti običnim životom", pa su OK i neverstva, bahat odnos prema prijateljima, ljubavnim partnerima, porodici, sredini. To je sve deo njihove "egzotike", ili "usuda" koji je bio zaslužan za stvaranje vanvremenskih umetničkih dela (koja, navodno, ne bi mogli da naprave da su bili pristojne individue). Kada tako postavite "scenu", samo smo korak daleko od opravdavanja siledžijstva, pedofilije, ili podrške ratnim zločinima i zločincima.

Suočavanje sa novonastalom situacijom i osvešćavanje javnosti spram uloge i pozicije umetnika, odigrava se u dva smera - poslovnom i ličnom. Ono što ranije možda nije toliko dolazilo do izražaja, polako postaje normalno - da se umetnik na određeni način "kazni" i mimo pravosudnog sistema, time što će mu biti sužen prostor za dalje bavljenje umetnošću. Ne treba gajiti iluzije da su velike produkcijske kuće naprosto postale moralne, ali je pritisak javnosti dovoljno veliki i jasan, da bi svako angažovanje problematičnih zvezda bilo negativan PR koji bi se odrazio na poslovanje (i profit).

No teži je onaj drugi deo, koji se odigrava u nama samima. Kako biste reagovali kada vidite Kevina Spejsija na TV-u u Američkoj lepoti, ili ako još niste stigli da pogledate poslednju sezonu "Kuće od karata" (barem one u kojoj još nije bio izbačen)? A ako ovde još i možemo razdvojiti glumu od realnosti, šta činiti sa pomenutim Rajanom Adamsom, ili drugim autorima kod kojih su muzika i stihovi neraskidivo povezani sa ličnošću? Pa još ako je njihova muzika oličenje kulture, tzv. "pravih vrednosti", beskompromisnog autorstva i suptilne osećajnosti? Da li "vrednost" muzike potire vrednost osobe, neutrališe tu neprijatnu pomisao? Da li je moralno kupiti Adamsov CD, ako znamo da je seksualni predator?

Sve ovo su pitanja na koje savremeno (pre svega patrijarhalno) društvo još nije spremno, premda se "točak istorije" okreće u smeru nadmoći morala nad delom umetnika. Ono što je ranije bila nepokolebljiva i neoboriva vrednost - umetničko delo kao civilizacijska baština - danas više nije nešto što je nužno bitnije od elementarne ljudske pristojnosti, da ne govorimo o poštovanju zakona i ozbiljnim moralnim problemima. Ako će nasilnika kažnjavanje (društveno, finansijsko...) sprečiti da u budućnosti napiše remek-delo, to će biti vrednija civilizacijska tekovina od puštanja umetnika da živi "razbarušenim umetničkim životom", pa makar to bilo pogubno po njegovo društvo i sredinu.

Danas još uvek ne osećam moralni problem dok uživam u delu Majlsa Dejvisa, jednog od najvećih muzičara 20. veka, ujedno i jedne od najnemoralnijih osoba ikad viđenih u svetu džeza i popularne kulture. Više nije među živima, pa se onda sve to "ne računa", ili barem tako kažem sebi. No pitam se šta bi se desilo kad bih saznao da je neko od vrlo živih i aktivnih muzičara koje volim, seksualni predator ili pedofil. Da li bih pustio CD ili strim i zapevušio melodiju sa zadovoljstvom, zapevao u kolima? U najmanju ruku, dilema bi bila veća i jača nego pre 20 godina, dok se u međuvremenu iz sveg srca nadam da "moji" muzičari i muzičarke žive u skladu sa estetskom vrednošću svojih dela.

BONUS VIDEO: DUKAT/STRAY DOGG: Prava je umetnost kada najveće istine izgovoriš tako da budu potpuno razumljive svakom (VIDEO)

(Espreso.co.rs / Nikola Marković)