ZELENA KNJIGA, DOBITNIK OSKARA: Aktuelna priča iz prošlosti koja humorom ruši predrasude

Ako je iko od nominovanih filmova trebalo da dobije Oskara, onda je to baš "Zelena knjiga" (Green Book) Pitera Farelija.

Ovu dramu smeštenu u 1962. godinu opisuju kao priču o čuvenom tamnoputom pijanisti Donu Širliju i njegovom putovanju na duboki jug Sjedinjenih američkih država, gde je održao turneju nastupajući pred publikom sačinjenom od bogataša i zemljoposednika, krema južnjačkog visokog društva koje neuspešno pokušava da se otrgne od svojih rasističkih stereotipa.

Međutim, iako je Maheršala Ali dobio Oskara za najbolju sporednu ulogu (Don Širli) treba napomenuti da je Vigo Mortensen, zapravo glavni lik ove priče (Toni Valelonga), ostvario sjajnu rolu za koju je prava šteta što nije dobio nagradu.

Mortensen glumi njujorškog izbacivača i muvatora italijanskog porekla, koji, u nedostatku prihoda, prihvata da bude Širlijev vozač i telohranitelj na putovanju za koje će se ispostaviti da je veoma opasno i puno raznoraznih avantura.

Ovo putovanje promeniće život obojici likova, a njihovi svetonazori nakon njega više neće biti isti.

Širli će konačno sagledati sebe i svoje korene u pravom svetlu, daleko od pijedestala na koji ga je postavilo njegovo obrazovanje i talenat, dok će Valelonga shvatiti da klasično obrazovanje i predrasude nisu toliki bauk kao što ga je naučilo odrastanje u italijanskoj zajednici ogrezloj u netoleranciju i ustaljene obrasce ponašanja unutar familije.

Obojica će postati svesni pogubnosti "Zelene knjige" koja ih sve vreme prati na putovanju. Naime, reč je o svojevrsnom vodiču za crnce koji im je omogućavao da na jugu pronađu motele i restorane u kojima mogu da bezbedno borave tokom putovanja. Ovaj vodič je napisao tamnoputi novinar Viktor Igo Grin, a njen originalni naziv je bio - "The Negro Motorist Green Book", i bio je neophodan tamnoputim ljudima sredinom prošlog veka kako se ne bi našli u ozbiljnim neprilikama.

Film je nastao po ideji Valelonginog sina Nika, koji je priču rekoinstruisao nakon razgovora sa ocem i Širlijem, ali i na osnovu pisama koje je njegov otac slao majci sa putovanja. U pisanju scenarija su mu pomogli reditelj Fareli, kao i Brajan Hajs Kari.

E, sad, možda je ova priča mogla da bude još jedan kliše o rasizmu i borbi Afroamerikanaca za svoja prava da rediteljsku palicu nije preuzeo baš Piter Fareli, čija je karijera upravo iskakanje iz klišea.

Piter je sa svojim bratom Bobijem dugo činio kreativni dvojac poznat po veoma neobičnim i ponekad diskutabilnim komedijama kao što su "Glupan i tupan", "Shalow Hall", "Me, Myself & Irene", "Svi su ludi za Meri"... Braća Fareli bili su i ostali sinonim za "pomerenu" komediju, a njihov adut u većini filmova bio je Piter Keri.

Upravo Farelijevom neobičnom smislu za humor dugujemo uspeh "Zelene knjige", odnosno pitkoću kojom je oplemenio vrlo teške teme kojima se film bavi.

Odnos između Valelonge i Širlija je prikazan na vrlo komičan način, a njihove karakterne i egzistencijalne suprotnosti su sve vreme pravi izvor sjajnih šala i odličnih replika.

Međutim, taj humor je veoma primenjen, potpuno utopljen u priču, toliko da je nijednog trenutka ne banalizuje; čak i kad se smejete sjajnim šalama svesni ste da mnoge od njih nisu nimalo naivne, te da se iza njih krije potencijal za ozbiljnu dramčugu.

Lik Valelonge odiše baš tim neslanim humorom. On zapravo ni ne pokušava da bude smešan, ali sve njegove navike prosto vape da budu ismejane. Valelonga se sve vreme prežderava, ne gasi cigaretu ni kad jede, bez problema uskače u rizične situacije koje uključuju česte makljaže, a bahatost isijava iz svakog njegovog poteza.

Opet, sve to ga ne čini nesimpatičnim. Naprotiv, Fareli i Mortensen su uspeli da od njega, kako film protiče, načine neku vrstu heroja radničke klase - Brusa Springstina među tabadžijama, izbacivačima i sitnim muvatorima. Na kraju, čak, i tipa koji će shvatiti skučenost zajednice kojoj pripada i odlučiti da živi drugačije, sa više širine i slobode u razmišljanju.

Pritom, njegova odanost supruzi i deci je neverovatno dirljiva, a najbolje je oslikavaju nemušta pisma koja piše svojoj ženi jer joj je obećao da će to činiti.

A ta pisma su ključ filma, jer sve vreme mutiraju i avanzuju. Onog trenutka, kada rafinirani Širli počne da pomaže Toniju u pisanju, njihov ton se menja i gospođa Valelonga počinje da od supruga dobija takve lirske pasaže da oni momentlano izazivaju ljubomoru kod njenih prijateljica, pa se jedna od njih okreće svom mužu i naređuju mu: "Hej, ima da počneš da mi pišeš pisma!", iako ovaj sedi sa njom u istoj prostoriji.

Ovaj film je zaista jako bitan upravo sada, u Trampovoj Americi, ali i sadašnjem svetu koji se sve više okreće nacionalizmu i šovinizmu, te koji ima sve manje tolerancije prema različitostima.

Takođe je bitan i zbog načina na koji je koncipiran i snimljen - sa mnogo humora.

Naime, ako nas išta može spasiti od robovanja predrasudama i zatvaranja unutar nacionalnih i rasističkih obrazaca ponašanja, onda je to humor.

Nema ničeg delotvornijeg u borbi protiv zatucanosti od humora.

Upravo o tome govori i "Zelena knjiga".

O smislu za humor i tragikomičnosti života.

BONUS VIDEO:Večeras počinje serija o najzabavnijem komšiluku: "Vrata do vrata" na SuperStar TV

(Espreso.co.rs)