SAŠA RADOJEVIĆ: Nastojim da doprinesem srpskom filmu onim što mu nedostaje

Sintagma „nezavisni film“ u američkoj, dominantnoj svetskoj kinematografiji, obično se vezuje za rad van velikih i etabliranih holivudskih studija, te navodnu slobodu koju reditelj ima u radu spram finansijera filmova. Ako bismo ovu odrednicu preneli na srpsku filmsku scenu, situacija se donekle usložnjava, utoliko što što zaista veliki studiji i producentske kuće ne postoje, a pravi je uspeh uopšte i snimiti celovečernje ostvarenje, naročito ako niste “upali” u neki od državnih fondova. Ono što je u svetu “nezavisni”, to bi u Srbiji mogao biti “no budget” film, koji je poslednjih godina prigodno etiketiran i kao “garažni film”, što makar na terminološkom nivou sugeriše i određeni estetski svetonazor i otklon od mejnstrima.

Jedan od vodećih autora ovog neformalnogh talasa je reditelj i scenarista, ali i filmski kritičar, glumac, producent - Saša Radojević. Možda je i najpoznatiji po ko-scenarističkom radu sa rediteljem Milutinom Petrovićem na filmovima Petrovića "Zemlja istine, ljubavi i slobode" i "Jug jugoistok", koji su do danas stekli kultni status među posvećenim zaljubljenicima u filmsku umetnost na ovim prostorima. No njegova radna biografija je još bogatija – između ostalog, reditelj je i scenarista filmova "Poljupci"(2004), "Narci i Eho" (2011), Žigosana (2015) i "Porodica" kao i scenarista filmova "Dr Rej i đavoli" (2012), Država (2013) i "Petlja" (2014).

Na ovogodišnjem izdanju FEST-a premijerno će biti prikazan njegov novi film “Aleksandra”, što nam je i povod za ovaj intervju.

Sinopsis filma "Aleksandra" ("Aleksandra i njena majka, Draginja, zaljubljene su u istog čoveka, Radeta. Svaka, na svoj način, pokušava da se iskobelja iz rutine, usamljenosti, sivila, slabosti, kroz tu romansu...) na izvestan način sugeriše klasičnu narativnu strukturu, dok minutaža (72 min.) odudara od standardne za dugometražni film. Koji je rediteljski i konceptualni okvir ovog vašeg dela, u odnosu na prethodne radove vezane za saradnju sa Milutinom Petrovićem i garažni film?

- Sa Jelenom Marković i Milutinom Petrovićem delim angažman vezan za garažni film. Eksperimenti sa naracijom i trilerom u mom prethodnom radu bili su prisutni zato što toga naprosto nema u srpskom filmu. Kao što se sada bavim melodramom, jer je ona kod nas malo zastupljena. Manja minutaža je tu samo da signalizira neobičnost filma “Aleksandra”. Nastojim, dakle, da doprinesem srpskom filmu onim što mu nedostaje – filmskim esejima o pojedinim žanrovima, stvaranjem meta filma baziranog na različitim vizuelnim izvorima i marginalizovanim prostorima. U filmu “Aleksandra” zajedno sa glavnim akterima (Tatjanom Venčelovski, Milutinom Miloševićem, Jelenom Šušnjar, Ljumom Penov, Dubravkom Kovjanić i Anđelijom Vujović) napravio sam melodramsku priču namenjenu najširem krugu gledalaca dobre volje.

Radili ste i ranije sa glumcem Milutinom Miloševićem, šta je to što vas privlači u njegovojglumi, i zbog čega uspešno sarađujete?

- Sa Milutinom Miloševićem rado sarađujem zbog njegove izuzetne veštine u onoj varijanti glume koju Amerikanci nazivaju – underplay, odnosno svedena gluma. Izraziti individualizam koji on sa sobom nosi daje mu auru buntovništva i izdvojenosti uprkos evidentnom kosmopolitskom duhu kojeg poseduje. Pričao mi je da je u ranoj mladosti zajedno sa ocem putovao i prodavao voće, što ga je iskustveno obogatilo i naučilo kako Srbija zaista izgleda. Do sada smo sarađivali na tri filma (“Narcis i Eho”, “Porodica” i “Aleksandra”) i nadam se da ćemo zajednički raditi i na filmu “Indija”, koji je u fazi priprema.

Na koji način ste uspeli da iznesete finansijsku konstrukciju filma, da li ste imali, ili tražili neki vid podrške od Srbije ili Evropskih fondova?

- Budući da komisije Filmskog centra Srbije nemaju razumevanja za teme kojima se bavim, a bez toga je iluzorno obraćati se evropskim fondovima, jedino mi preostaju autonomne kreativne strategije. Ovo je deseti dugometražni igrani film u čijem nastanku učestvujem, pa su izvesne zamke savladane uz, naravno, ogromnu pomoć ljudi “iza kamere” i sve dostupniju tehnologiju koja omogućava znatne pogodnosti prilikom realizacije filmova. S druge strane, sloboda izbora sadržaja i ljudi u kreiranju filma “Aleksandra” nemerljivi su dobitak kojim se prevazilaze finansijski problemi.

Koliko je, iz vaše perspektive i vizure, tačna konstatacija jednog dela javnosti da je neophodno da tema bude "podobna" da bi film bio finansiran (bilo da se radi o onima koji kritikuju evropske fondove s pozicije "finansiranja autošovinističkih filmova", ili pak sa temama koji se bave ratom, itd.)?

- Nema sumnje da će jedan deo javnosti ostati ubeđen da na evropskim fondovima prolaze samo teme vezane za autošovinizam ili ratne traume. Smatram da je u tom pogledu potrebno uravnoteženje i relaksiranje pozicija. Filmsko polje je široko. Mnoštvo je filmova, poetika, različitih interesnih grupacija i generacijskih usmerenja da bi jedna formula mogla da zauzme dominantnu poziciju. Pa čak i ako se to nekim čudom dogodi priroda filmskog stvaralaštva je takva da se pronalaze novi putevi.

Kako vidite perspektivu tzv. garažnog filma u Srbiji danas, sa stanovišta mladih autora koji ulaze u svet filma? Postoji li interesovanje ispisnika filmskih akademija za ovakav film, koji ne mora nužno biti povezan sa nemogućnošću realizacije budžeta, već sa ličnim izborom da se prigrli ovakva estetika?

- Dokle god postoji slobodan duh perspektiva garažnog filma obeležena je jarkim bojama. Garažni film je, inače, neformalna odrednica koja ne bi trebalo nikoga da opterećuje. Ona se, pre svega, odnosi na skromna finansijska sredstva i maksimalnu oslobođenost od finansijskih i korporativnih presija. Nove generacije su već svojevrsni nastavljači onoga na čemu se zasniva garažni film, bez obzira na to da li se tako izjašnjavaju. Primera radi, to su dugometražni igrani filmovi Marine Radmilac “Operacija opera” i Gorana Nikolića “Heroji”, koje ćemo videti do kraja ove godine.