11 NAJBOLJIH NEZAVISNIH FILMOVA u 2018. po izboru Zorana Jankovića (VIDEO)

Pojačana Espreso Kultura nastavlja da širi svoju listu saradnika u prazničnim danima.

Nakon Nebojše Cvetkovića, čiju ste listu najboljih pesama u 2018. mogli da čitate OVDE, Đorđa Bajića koji je OVDE pisao o svom izboru najboljih filmova, Dimitrija Vojnova, čiji izbor iz prošle godine možete pogledati OVDE, odnosno Đorđa Kalijadisa, čiji je odabir OVDE; danas objavljujemo listu najboljih filmova u 2018. po izboru filmskog kritičara Zorana Jankovića.

Osim njega, ovih dana svoje retrospektive filmova, serija, albuma, pesama i knjiga iz godine za nama, samo za Espreso.co.rs, pisaće filmski kritičar Miloš Cvetković, kao i Ivan Lončarević (Pop depresija), Saša Marković (Čovek senka, Pamuk), Boris Milanović (Triko), Nenad Jovanović (Lutke, Foto), Vladimir Marinović (On tour), Ivica Marković (Nežni Dalibor), novinar Predrag Novković, pisac Zvonko Karanović, Boško Mijušković (Turisti, Straight Mickey and the Boys), Nikola Marković, Saša M. Stajić...

Evo liste Zorana Jankovića, koji se opredelio za 11 najboljih indie (nezavisnih) filmova u 2018.

Mnogo, zapravo, previše je filmova, a istini za volju, podosta je i zvaničnih prilika i kanala da se barem ona vrhuška među njima pogleda. Međutim, ovo pred vama je pregled jedanaest najboljih filmova nezavisnog (indie) soja, koji ipak nisu dobacili do srpskih festivala i kakve-takve bioskopske distribucije u Srbiji.

Što, naravno, budući da nam, između ostalog, ubrzo sleduje i novo izdanje FEST-a, ne znači da neće. Filmovi su navedeni abecednim redom.

Bodied

Možda i najprijatnije iznenađenje u ovom odeljku američke kinematografije lane. Uz samo jednu jedinu zamerku (minutažu od tačno dva sata), Bodied nudi savršen spoj intrigantne polemičnosti i kinoestetičnosti, i to kroz prilično svedenu i naglašeno verbalizovanu priču o mladom (belom) postdilpomcu koji zarad teze duboko zaranja u svet rep okršaja (battle rap-a).

Sve je ovde na broju – dinamičnost, duhovitost, maštovitost u izrazu, snažna poenta šireg društvenog zamaha...

Eighth Grade

Možda i najubedljivi američki indie film u godini za nama. Baš mladi, a kažu i ekscentrični stand-up komičar Bo Burnham, napisao je i režirao ovaj vrstan film o odrastanju, ostvarenje u kome je, uz dužno poštovanje brojnih stilema američkog indie filma današnjice, u savršenu ravnotežu postavio iskrenu emociju, humor, ubedljiv filmski izraz i nesumnjivo svež pogled na uvreženu temu.

Lemonade

Iz susedne Rumunije prošle godine je stigla Limunada, sugestivna i pomalo neočekivano pritajeno nežna priča iz fundusa socijalno angažovanih povesti o nevoljama useljenika u Ameriku. Mãlina Manovici u glavnoj ulozi istinskim tragizmom nosi gotovo čitav film, dok je do ovog trenutka mahom televizijski glumac Steve Bacic u Limunadi ostvario ulogu života.

Tome dodajmo i uspelu epizodu našeg Gorana Radakovića, kao i silinu snažnih emocija koje je izodila Limunada baveći se motivom tereta koji istrajno pada na leđa ionako osujećenih.

Mid 90s / Skate Kitchen

Po puno osnova je mnoge iskreno oduševio (i dirnuo) Jonah Hill svojim rediteljskim prvencem; njegov Mid 90s se ekonomično da opisati kao američka varijacija na teme i zahvate viđene u srpskom filmu Tilva Roš. Šalu na stranu, Hill je uspeo da pruži dovoljno osoben i reklo bi se duboko promišljen i temeljno koncipiran pristup, a da pritom ne žrtvuje ni aspekt emocije i emotivnosti.

S druge strane, takođe izrazito uspeli i zakruženi film Skate Kitchen, koji skejterski mikrouniverzum izmešta u svet odvažnih devojčuraka, može se posmatrati kao savršen ekvivalent onome što Mid 90s nudi, uz naglasak da oba filma svakako mogu da pridobiju i zainteresuju i one vidno ravnodušne na priče o fenomenu skejtbordinga.

Private Life

Ovo ostvarenje predstavlja epitom najzdravijih tendencija i baština savremenog američkog indie filma. Kao retko koji film te sorte u 2018. godini, Private Life je na ekrane doneo istovremeno zaista uverljivu dramu i zbilja uspelu, a pritajenu komediju zanimljivih naravi. Na prvi pogled, film se bavi pokušajima sredovečnog para intelektualaca (Katryn Hann i Paul Giamatti) da se izbore za potomstvo, dok u dubini pripovednog kadra Private Life zapravo pokreće niz drugih, jednako važnih i jednako zanimljivih tema.

The Rider

Verovartno najsuptilniji (a kanda i najtiši) u ovoj ekipi odličnih filmova je The Rider, tanana drama o mladom rodeo jahaču koji nakon umalo kobne povrede glave, mora da iznađe novi život za sebe, život mimo rodea i tog sveta u kom je stasavao i iz kog se i izrodio u ono što jeste. Rediteljka Chloe Zhoo ovde kombinuje alt-country ugođaj s visoko estetizovanom doku-fikcijom o identitetskoj potrazi, znalački koristeći i izvanredni glumački doprinos naturščika i početnika, na čelu s neverovatno eterično krhkim Bradyjem Jandreaum u naslovnoj ulozi. Ovaj film, doduše, prati i loša vest – Marvel je već kaparisao ovu autorku za režiju budućeg mega spektakla, filma The Eternals.

Sad Hill Unearthed

Ovaj nesvakidašnji i već višestruko nagrađivani španski celovečernji dokumentarni film u žiži ima napore grupice lokalnih entuzijasta da u tamošnjoj prelepoj zabiti rekreiraju i ožive scenografiju Sad Hill-a iz Leonovog klasika Dobar, loš, zao. Film je dinamičan, sagovornici (kako poštovatelji Leonea, tako i njegovi saradnici) su nadahnuti i upućeni u ono što pričaju, a priča o misiji udarne trojke ljubitelja završnice dolarske trilogije je iskreno potresna. Osim toga, u filmu govore i Ennio Morricone, Clint Eastwood, Joe Dante, pa i James Hetfield.

School’s Out (L’Heure de la Sortie)

Iz Francuske nam svako malo dolaze začudni filmovi kojii plediraju na status budućih kultnih ostvarenja, ali retko koji tako elegantno stiže do tog cilja kao što je to slučaj s ovim filmom. U ovoj pomalo apsurdistički intoniranoj priči o nastavniku koji dolazi na mesto prethodnika koji se ubio pred učenicima ima svega – zaumnosti, žanrovske čistote, oneobičavanja onog tipskog, dosta šarma i crnog humora, ali i nešto upečatljive jeze. Uz to, Laurent Lafitte (koji se odlično pokazao porerd Isabelle Huppert u Verhoevenovom filmu Her) je maestralan u ulozi novopridošle zamene.

Sorry to Bother You

Daleko intrigantniji i filmski upečatljiviji od inače sasvim dobrog aktuelnog filma Spika Leeja na donekle slične teme, film Sorry to Bother You pruža postpostmodernu ekstravagancu na afroameričke identitetske teme i tlapnje, uz obilje inteligentnog humora, nesvakidašnju dinamičnost i pregršt maštovitih rešenja, čak i u drugom ili trećem planu ove razmahane igrarije na neprolazno značajne teme.

We the Animals

Reč je o daleko najpoetičnijem filmu godine ne samo u domenu koji je u fokusu ovog top 11 odabira. We The Animals je prošle zime na festivalu Sundance, toj meki indie izraza i pristupa, nagrađen kao najbolji u kategoriji Best of Next, koja se bavi inovativnim i prevratničkim ostvarenjima nadolazećih rediteljski snaga. I zaista, reditelj Jeremiah Zagar je ovde stvorio istinsko čudo – film koji, uz podosta hiperstilizacije i uz upotrebu niza izražajnih sredstava (poigravanja zvukom, upotrebom stripskih ilustracija unutar igranog filma...) na jedinstven, pa i nezaboravan način prikazuje previranja u dečjoj duši u kovitlacu bure porodice koja se urušava pod psihičkim, ekonomskim i drugim nedaćama.