OD NOVOG SPAJDERMENA DO JUŽNOG VETRA: Najbolji filmovi 2018. godine po izboru Dimitrija Vojnova (VIDEO)

Pojačana Espreso Kultura nastavlja da širi svoju listu saradnika u prazničnim danima. Nakon Nebojše Cvetkovića, čiju ste listu najboljih pesama mogli da čitate OVDE, i Đorđa Bajića koji je OVDE pisao o svom izboru najboljih filmova iz 2018, danas objavljujemo listu najboljih filmova u 2018. godini po izboru jednog od najcenjenijih srpskih scenarista mlađe generacije Dimitrija Vojnova.

Osim Vojnova, ovih dana svoje retrospektive filmova, serija, albuma i pesama iz godine za nama, samo za Espreso.co.rs, pisaće i Đorđe Kalijadis, Miloš Cvetković, Zoran Janković, Ivan Lončarević, Saša Marković, Boris Milanović, Nenad Lutke Jovanović, Vladimir Marinović, Boško Mijušković, Ivica Marković, Zvonko Karanović, Predrag Novković, Nikola Marković, Saša M. Stajić...

IZNAD CRTE SPIDER-MAN: INTO THE SPIDER-VERSE, Bob Persischetti & Peter Ramsey & Rodney Rothman

Ekranizacije stripova postale su dominantna forma repertoarskog filma, i pošle su raznim stranputicama koje će neumitno uzrokovati zamor publike. Na svu sreću, format strip ekranizacije je postao dovoljno sigurna opklada na blagajnama da je otvorio i prostor za hrabre filmove, te svake godine imamo neka ostvarenja koja su uspela da ovoj ofucanoj formi uliju novi život. Prošle godine, to su bili LOGAN i LEGO BATMAN MOVIE. Ovaj drugi će se ispostaviti kao ključni putokaz jer su u 2018. godini upravo animacije sa meta pristupom postigle ključni umetnički domet u ovom miljeu. INTO THE SPIDER-VERSE je film koji ekranizuje strip, istovremeno kao uzbudljivu animiranu pustolovinu omiljenog junaka ali i kao svojevrsni esej u kome se taj lik tumači kako iz ugla psihologije tako i same naracije, a na kraju krajeva i kao artefakt. Ovaj film pronalazi čitav niz dramaturških sredstava mimo osnovne priče i likova. Sama vizuelna faktura koristi se kao postupak i drama se gradi i kroz promene kolorita, tehnika animacije pa čak i vrste "otiska" na ekranu. U tom pogledu INTO THE SPIDER-VERSE možemo posmatrati kao jedan od umetnički najambicioznijih filmova prošle godine koji proučava mnoge temeljne vrednosti filmskog izraza i animaciju koristi u njenom punom zamahu, daleko prevazilazeći zahteve i potrebe glavnog toka. Ovo je film za više gledanja i puno razmišljanja.

TOP 10: 1. A QUIET PLACE, John Krasinski

Posle dve indie režije iz kojih se ovakav ishod nije mogao ni naslutiti, John Krasinski režirao je jedan od fundamentalno najbolje postavljenih filmova godine. Sa napetošću koja proističe iz situacije i likova, pripovedanjem koje je mahom oslonjeno na sliku i zvukom koji gradi stravu, Krasinski potpisuje školski primer bioskopskog horor filma koji imponuje jednostavnošću, veštinom i maštovitošću. Uz savremenu tehnologiju koja mu je bila na raspolaganju, napravio je film koji ni u jednom trenutku ne zavisi od nje.

2. MILE 22, Peter Berg

Peter Berg je snimio "mali film" u kom je mogao da pusti mašti na volju i eksperimentiše sa formom, usput uvodeći Ika Uwaisa u glavni tok i na ekrane širom sveta. Formalni eksperiment kog se Berg latio jeste vezan za same principe naracije u kojima ređa akcente, bez mnogo intervala, obraćajući se gledaocu koji je već dovoljno prezupčio da bi reditelj morao da ga uljuljkava u nekakvo raspoloženje i atmosferu. Poput junaka ovog filma, i njegov gledalac mora da bude neko kome je sve jasno i ko neprestano želi da dođe do onoga što je novost, što je uzbuđenje, što je intriga. MILE 22 nije film za svakoga ali onima za koje jeste neprekidno je na plejlisti.

3. NEXT GEN, Kevin R. Adams & Joe Ksander & Ricardo Curtis

NEXT GEN deluje kao susret Neilla Blomkampa i Pixara. Pixarov dar za dizajn i vizuelnost prepleten je blomkampovom pričom o robotu-ratniku koji razvija odnos sa devojčicom koja ga pronalazi i počinje da shvata životne prioritete i vrednosti bolje nego ona, pa ih na kraju njima i poučava. Dizajn kineskog grada budućnosti je vibrantan, i bio mi je jako uzbudljiv, isto važi i za pixarovsko-karikaturalni dizajn likova. Tehnika napreduje i NEXT GEN iako nekoliko puta jeftiniji, sa budžetom od 22 miliona dolara izgleda tehnički bolje od Birdovih INCREDIBLESa. Autori na vrlo lep način sučeljavaju anarhičan duh filmova kao što je CHAPPIE sa nečim što može da se prikazuje deci a mnogi detalji u filmu su dobrodošlo grungy i dobrodošlo sci fi kao u MARS NEEDS MOMS, sa kojim deli i sklonost ka suspenseu i neočekivano efektnim pretnjama po glavne junake. Film je završio na Netflixu i odlazi samo u kineske bioskope. To mi je pomalo žao jer iako verujem da je to smislen potez za producente, mislim da bi bilo lepo videti ovaj film na velikom ekranu.

4. THE SPY WHO DUMPED ME, Susanna Fogel

Akciona komedija koja dobro spaja blesavi humor i brutalne okršaje se jako teško nalazi, uprkos tome što se svake godine pojavi nekoliko pretendenata. Srećom, ove godine imamo izvanrednog predstavnika. Radikalni, bizarni humor pisca Davida Isersona kanališu harizmatične zvezde Mila Kunis i Kate McKinnon, a rediteljka Susanna Fogel sve to postavlja u dobru ravnotežu sa spektakularnom akcijom koju je orkestrirao Greg Powell, jedan od ljudi koji su učinili Bournea onim što je danas. Osnovni trik je to što deluje kao da su u ovom filmu i humor i akcija potpuno nesputani, kao da glumci i kaskaderi podjednako džeziraju i improvizuju, otimajući jedni drugima pažnju gledalaca. Na taj način te dve ponekad nepomirljive krajnosti bivaju zašvajsovane u efektnu celinu.

5. SMALLFOOT, Karey Kirkpatrick, Jason Reisig

Slično Warnerovom STORKSu, i SMALLFOOT se bazira na inverziji. Jetiji zaista postoje i za njih su ljudi ono što je Bigfoot za nas. SMALLFOOT se čak direktno nadovezuje na klasični Warnerov kratkić THE ABOMINABLE SNOW RABBIT iz 1961. godine. Autori SMALLFOOTa koncipirali su film kao animirani mjuzikl. U osnovi međutim ovde se susreću karakteristični Warnerov stil animacije sa obiljem bizarnog humora i crnjak-gegova, sa sve detaljima koji bi nas obradovali u filmu o Peri Kojotu i Ptici Trkačici, sloj fino dizajniranog, dinamičnog rada sa karakterima i konačno ta vrlo sofisticirana poruka o neprekidnom preispitivanju dogmi, ali što je još važnije i o smislu same ideologije koja ponekad sakriva određena znanja ali to radi iz nemoći pred opasnošću. Stoga, SMALLFOOT je istovremeno Warnerova old school parada geg animacije i neobično sofisticiran message movie koji će deci biti vrlo izazovan a odraslima će baš zbog toga biti prijatan i dobrodošao.

6. DEADPOOL 2, David Leitch

Kako rekosmo, "meta" je ključna reč za ovogodišnju superherojsku ponudu. Međutim, DEADPOOL 2 uprkos tome što je neizbežno meta, u suštini je najbolji baš onda kad je linearan i kada ima jasno i vešto složenu priču. Za razliku od prvog dela koji se iscrpljivao u svim mogućim meta-intervencijama, najavljujući, prikazujući i tumačeći vlastite scene, drugi film je relaksiran i rušenjima "četvrtog zida" nijednom ne ruši svoju konstrukciju. Stalna glumačka postava je tu zato što se dokazala u prvom filmu, nova pojačanja su se itekako snašla a Leitch je očigledno shvatio u kom domenu treba da doprinese i pružio je jako kvalitetnu bioskopsku akciju.

7. RALPH BREAKS THE INTERNET, Phil Johnston, Rich Moore & READY PLAYER ONE, Steven Spielberg

RALPH BREAKS THE INTERNET i READY PLAYER ONE nisu filmovi bliskog dometa, Disneyev animirani film je ipak dosta snažniji. Međutim, READY PLAYER ONE mu je vezan kao svojevrsni kamen oko nogu i sa vrha liste ga je povukao negde u donji dom zbog toga što su ova dva filma tematski vrlo bliska. Naime, RALPH BREAKS THE INTERNET je nastavak WRECK-IT-RALPHa dekonstrukcije sveta igara koji je u izvesnom smislu pripadnik istog pravca razmišlhjanja u srtudiju Disney uz Pixarov INSIDE OUT, kao jedna od priča koje pokušavaju da ožive svetove koje inače percipiramo na potpuno drugi način i da njihove procese humanizuju. U tom pogledu RALPH BREAKS THE INTERNET obrađuje internet, naratizujući i dajući ljudske osobine i odnose procesima na mreži, uključujući u to čitav niz prepoznatljivih IT i pop kulturnih brendova. Uporkos svim tim intervencijama, RALPH BREAKS THE INTERNET nije izgubio emociju, i to onu koja proističe iz odnosa među glavnim likovima pa na kraju posle celog intelektualnog šarenila, ona ostaje da dominira utiskom što ga čini klasikom u ravni prvog dela.

READY PLAYER ONE je s druge strane, sličan tome, samo mnogo siromašniji u oblasti odnosa među likovima. Koliko god da je ceo nostalgični milje vešto i efektno inkorporiran, Spielbergov film prikazuje jednu mračnu sliku sveta, a to je budućnost u kojoj nema ničeg novog. Sve čime se bave junaci u READY PLAYER ONEu su stare ideje, samo je tehnika u kojoj ih eksploatišu nova. Otud je READY PLAYER ONE zapravo nepodnošljivo sličan a opet suštinski različit od RALPHa jer je prijatan ali ne ohrabruje na kreaciju, a u pogledu karaktera i njihovih odnosa ostaje u ravni vešto razvijenog konvencionalnog sadržaja. To ne čini uživanje u ovom filmu manjim, ali ga svakako čini ispraznijim.

8. 12 STRONG, Nicolai Fuglsig

Na prvo gledanje, 12 STRONG ne deluje kao delo koje će da se probije do značajnog mesta u gledaočevom sećanju. Reč je o old school modernom vesternu o američkim specijalcima koji su otišli odmah posle 11. septembra u Avganistan da pomognu u borbi protiv Talibana, a tamo se ispostavilo da im je osnovni način prevoza jahanje konja. Poput KAPETANA LEŠIJA, u periodu motorizacije, junaci ovog filma sedaju na konje i kreću da dele pravdu. Sve deluje kao formula, ali toliko stara da je gotovo arhetipska. I onda kada se slegnu utisci o ostalim filmovima, 12 STRONG se probija kao jedno od moćnijih iskustava i još jedna rola kojom je Chris Hemsworth uspešno kanalisao mačo junake američkog filma iz vremena studio-sistema.

9. OVERLORD, Julius Avery

Julius Avery je snimio relativno nemaštovit film o temi koja je već bila predmet interesovanja brojnih Nazisploition reditelja, a to su nacistički zombirani uber-soldati koje su napravili ludi nemački naučnici. Međutim, u ovoj produkciji JJ Abramsa, na raspolaganju je imao sav arsenal majstorija koje može da isporuči savremeni Holivud i OVERLORD je izuzetno dinamičan, duhovit i napet film u kome je teško ne uživati, iako sve vreme negde u podsvesti vreba pomisao da je na kraju krajeva ovo ipak jedan surov holivudski manevar kojim krade Nazisploitation od sirotinje, od reditelja iz pasivnih okvira koji su u njemu tražili spas.

10. ALPHA, Albert Hughes & ЛЕД, Оleg Trofim

ALPHA i ЛЕД su dva neobična filma koji su dobili uslove da budu realizovani kao komercijalno ambiciozni filmovi. Od sredine devedesetih puno sam očekivao od Braće Hughes i jasno je da su u proteklih desetak godina u defanzivi, a na kraju su se i razišli. Dok je Allen potpisao neupečatljivi BROKEN CITY, Albert je snimio atipičan visokobudžetni film, priču o izgubljenom mladom lovcu milenijumima pre nove ere dok su pustarama Evrope još uvek dominirali mamuti i druge zveri. Odavno nismo imali priliku da gledamo ovako pročišćenu priču o konfliktu čoveka i prirode koja pritom vešto balansira između naturalizma i visoke estetizacije, iznenađujući nas ne samo dramaturški već često i stilski.

ЛЕД Olega Trofima je debitantski film, hrabar spoj sportske melodrame, ljubavne priče i mjuzikla. Dok se prva dva elementa daju očekivati u ovakvom spoju, pa čak i prepoznati kao prepisana mustra iz holivudskog produkta CUTTING EDGE, sva tri elementa nikada nismo videli u ovakvom sastavu što čini ovo ostvarenje jednim od najautentičnijih doprinosa ruske kinematografije savremenoj estetici repertoarskog filma.

EX-YU JUŽNI VETAR, Miloš Avramović

Avramović nikome nije obećao "švedski standard" ali JUŽNI VETAR jeste film koji uspešno prenosi obrasce skandinavskih filmova o jugomafiji na srpske ekrane, u kinematografiju u kojoj je mafija više iza kamere nego u svojstvu likova. Uvodna ceremonija u proslavu tridesetog rođendana POSLEDNJEG KRUGA U MONCI, i dvadesetog rođendana RANA je film JUŽNI VETAR Miloša Avramovića. Svakako da se već sada JUŽNI VETAR mora postaviti kao kvintesencijalno delo srpskog gangsterskog filma i kao ostvarenje koje definiše jedno vreme u beogradskom podzemlju. Ako je Karudijan bio junak sa margine socijalističkog društva, a Pinki i Švaba gotovo dionizijski produkt Miloševićevog vremena, onda je Maraš nova generacija beogradskog kriminalca, koji nije dovoljno high tech da bude ruski haker ali jeste dovoljno tehnički obrazovan da krade najnovija kola, i što je još važnije potpuno je kulturalno osvešćen, on ima etiku Karudijana jer je gledao MONCU i u sobi ima postere LE MANSa kao Beogradski Fantom, ali isto tako i zna da spada u imaginarijum američkog gangsta repa i srpske estrade koji svoj spoj doživljavaju u nitro folk himnama koje dopunjuju zvučnu sliku. Maraš je u potpunosti dizajniran produkt više decenija razvoja srpskog kriminala u kome sada bez ikakve sumnje oni čine najuspešnije javno-privatno partnerstvo u našoj privredi.

(*Tekst je izvorno objavljen na blogu starikadar.blogspot.com)

BONUS VIDEO: Emisija Kratki espreso - novogodišnji specijal (Premotavanje 2018. godine)

(Dimitrije Vojnov/Espreso.co.rs/starikadar.blogspot)