Igralom - Sunovrat (Ammonite Records)

Godina je 2018. a rokenrol još nije mrtav. Ni u svetu, a ni u Srbiji, ma koliko da vas poneki ozlojeđeni rok veteran uverava u suprotno. Fakat da se njegova istorijska uloga i pozicija na tržištu promenila odavno je prežvakan, što muzičare implicitno lišava očekivanja i tereta da budu nekakav "glas generacije" ili "simbol otpora" (političkim garniturama, centrima moći). Individualizam u muzici i tekstovima neretko odnosi prevagu, što se reflektuje i na domaćoj sceni.

Živopisan primer ovakvog pristupa roku u 21. veku je niški Igralom, koji je ove jeseni objavio svoj drugi album "Sunovrat". Premda su njegovi članovi (basista/pevač Dimitrije Simović, gitarista/prateći vokal Mladen Marjanović, i sada već bivši bubnjar Marko Tomović) veoma studiozno i promišljeno pristupili mešavini afričkog bluza po uzoru na Tinariwen, Bombina i slične autore, te energičnijih manifestacija Amerikane, njihova muzika se teško može iscrpeti u tih par referenci. Štaviše, putevi asocijacija bi mogli da nas odvedu u mnoštvo različitih rukavaca, koji u zbiru ne odražavaju nužno suštinu muzike Igraloma.

Sredovečnijim ljubiteljima domaćeg alternativnog roka možda će se javiti sećanje na helijumski vokal Olivera Nektarijevića sa KKN albuma iz sredine devedesetih, na začudnost njegovog stila pevanja u vreme kada je zablistao na sceni. Tekstovi Igraloma su posebna priča - mogli bismo ih dobronamerno nazvati "impresionističkim", a svakako ne bi bilo svrsishodno upuštati se u analizu nejasnih, neobičnih poetskih akrobacija ("Na stazi pastira, glava šećera, u srcu pepeo", "Zlatna kokoš, da malo pritegnem kaiš" i slično), koje su često i (namerno?) otpevane nerazumljivo. Utoliko je vokal uputnije doživeti kao još jedan instrument koji je fluidno uklopljen sa ostatkom ansambla.

Gitara s procesuiranim efektima klavijatura kao da je odsvirana rukama Reja "The Doors" Manzareka, dok na "običnim" pedalama vuče i na saharski bluz i na američki hard rok ranih sedamdesetih. Tu je i pomalo novotalasni dinamični bas, dok bubnjevi "kuvaju" neparne ritmove i poliritmije te daju specifičnu užurbanu notu muzici - nedovoljno plesnu da se cupka u pravilnom taktu, ali više nego dovoljno mahnitu da vas drži nemirnim, ako već i ne padnete u trans na koncertu.

Ali, šta bi bila suština, esencija Igraloma kao benda? Kakvoj publici se obraćaju, zašto ih slušati? Možemo zamisliti da im je "afrikanisanje" bio promišljen originalni iskorak u koordinatama u domaće scene, jer se ovde još niko nije uhvatio za taj segment svetske muzike. No sem toga, u izrazu Simovića i ekipe najviše pleni njihov neobično prijatan "bezobrazluk", samopouzdanje s kojim kombinuju tako šarolike sastojke i sumanute stihove, te ih stavljaju u osobeni lokalni, južnjački kontekst. Baš kao što su već pomenuti KKN ili Darkwood Dub devedesetih donosili unikatnu kombinaciju alt roka, daba, regea, elektronike, psihodelije, i čega sve ne, tako i danas Igralom spajaju nespojivo na vlastiti, veoma originalan način.

Premda promišljena i kvalitetno odsvirana, njihova muzika više udara u stomak nego što aktivira moždane vijuge, radije poziva na trans i predavanje no na kontemplaciju i saživljavanje sa stihovima. Muzika Igraloma nije očigledan "glas generacije", ali u neku ruku odražava duh vremena "sada i ovde" kroz introspektivni individualizam, povlačenje u sebe naspram zajedništva i opštih emocionalnih okidača.

U skladu sa mogućnostima, preporučuje se za odvrtanje do daske ili odlazak na prvi sledeći koncert u vašem mestu.

KOMPLETAN ALBUM MOŽETE PRESLUŠATI OVDE.

BONUS VIDEO: Nikola Vranjković - Marburg (hommo epilepticus) (VIDEO)

(Nikola Marković / Espreso.co.rs)