KRALJ ČAČKA: Ovde je problematičan odnos sinova i majki (VIDEO)

Mnoge se zanimljive stvari dešavaju u životu i karijeri Nenada Marića, muzičara, pesnika i slikara u narodu poznatijeg kao Kralj Čačka. Svojevrsna underground ikona, "srpski Tom Vejts", kantautor na razmeđi bluza, džeza, roka i starogradske pesme, duže od decenije je prisutan na sceni. Često je delovao kao da se krije od javnosti i svojevoljno svira po malim zadimljenim klubovima, namerno zanemarujući svetla velikih pozornica koja mu po kvalitetu i harizmi nesumnjivo pripadaju.

Pre nekoliko godina stvari su počele da se menjaju. Kralj je počeo intenzivnije da nastupa, snimio je album "Zemlja snova", izdao knjigu poezije "Na margini". Počeo je da se pojavljuje u medijima, snima spotove, i uopšte uzev da gradi karijeru po standardima pop kulture i "industrije". Konačno, ove jeseni je objavio i drugi studijski album "Spusti svetlost na put" (Pop Depresija), kome je prethodilo objavljivanje istoimenog singla i numere "Mama kupi mi propeler". U petak 30. novembra, održaće dugo najavljivani koncert u Sali "Amerikana" beogradskog Doma omladine.

Tim povodom smo ugostili Kralja Čačka u redakciji Espresa.

Koliko je drugi album drugačiji u odnosu ne debi izdanje "Zemlja snova"?

Kao što je i prvi album bio eklektičan u žanrovskom smislu, tako će biti i ovaj, ali je malo više bluz, više rokenrol. Dok smo svirali prvi album, dosta pesama je već bilo napravljeno koje nisu mogle da stanu na njega. Tad smo napravili neki koncept za prvi, a ovo je bio koncept za drugi album. Dosta pesama sa ovog izdanja smo faktički već svirali, a ima i nekih novih.

Sada ima pesama i za treći album, što je problem. Ali eto, nikako da se uhvati taj korak.

Drugi singl sa albuma, "Mama kupi mi propeler" dotiče se i ranije pokretanih tema - da li ostati ovde, da li otići u emigraciju. Otkuda to da se junak pesme obraća baš mami?

Zato što su mame ovde glave porodice. Šalim se, ne znam. To je ovde taj odnos sin-majka, koji je problematičan. Zbog toga verovatno. To sam davno napisao, morao bih sad da se vratim u to stanje, što je nemoguće, da vidim zašto se to desilo.

Dosta je muzičara prodefilovalo kroz bend, jedino je Marko Marić tu malo duže. Koliko on ima uticaja na rad tvojih postava?

Najviše ima uticaja na aranžmane i zvuk. I naravno svirački, kao strašno dobar multiinstrumentalista. Svira klavir, gitaru, svirao je na ovom albumu čak i bubnjeve. Sa te strane dosta utiče. To je ta druga strana kreativnog procesa. Prva strana je malo intimnija, dok se pišu pesme, što ja sam radim. Onda ih donesem pred brata Marka, pa zajedno to razrađujemo. Pa ih onda donesemo pred bend.

Ko su ostali muzičari s kojima radiš trenutno u bendu?

Prvo bih da pomenem kontrabasistu Miladina Stojkovića, koji je tu možda najduže, pored nas dvojice. Inače je profesor kontrabasa. Sjajan muzičar koji je već dugo sa nama.

Sa bubnjarima smo imali probleme, dosta smo ih menjali zbog njihovih obaveza. Bio je tu i Igor Božić, Matija Anđelković jedno vreme, pa Filip Tančić koji nam je zapravo, na neki način, stalni bubnjar. Ali on je na brodu sad, pa čekamo da se vrati. Marko Benini je svirao sa nama poslednje dve svirke. Sad će na ovom koncertu biti Stefan Pejatović. E sad, kad bih krenuo da nabrajam još bubnjara, mislim da bi potrajalo. A bilo ih je, da.

U pop kulturi postoji ta fama o drugom albumu kao posebnom izazovu nakon uspešnog prvenca. Da li si o tome razmišljao tokom rada na pesmama?

Nisam toliko, mislim. Ovde ne postoji nekakav dugoročniji kontinuitet snimanja. Sam proces snimanja je uvek pod nekim kreativnim znakom pitanja. Tako da nikad ne znaš šta će na kraju da ispadne. Postojalo je neko uzbuđenje.

Poslednjih nekoliko godina dosta si medijski zastupljeniji nego u prvoj fazi karijere, kada te pamtimo uglavnom sa klupskih nastupa. Kako reaguješ na tu pažnju?

Pa, ne znam. Bude ponekad malo stresno, kad moram odmah da odgovorim na neko pitanje, a ne mogu da se setim odgovora. Ali, ne pratim medije, pa nemam ni neki odnos prema njima. Jednostavno, slabo pratim. Ne gledam uopšte televiziju, nisam u tome. Nekad mi to bude i malo smešno.

Čitaš li tekstove o sebi?

Ne. Ponekad, ali uglavnom ne. Čisto da se setim šta sam rekao...

A kad neko napiše recenziju, prikaz?

To da, ako dolazi od pametnih ljudi.

Tvoja zbirka poezije se zove "Na margini". Ko su ti ljudi sa margine s kojima imaš kontakt?

To su ljudi koji su skrajnuti. S nekim smislom, vrednostima, potrebama višeg reda.

Nećemo te pitati o imenu Kralja Čačka, o čemu si više puta odgovarao u intervjuima. Ali, kako je u samom Čačku? Održavaš li kontakt sa tom sredinom i kako ona utiče danas na tebe?

Tamo su mi roditelji, i neki fini ljudi. Postoji jedan dobar festival Karusel, kome je sad bilo deset godina, pa smo mi svirali. Inače, generalno je vrlo depresivno, kao u svakom manjem mestu. Tuga.

Šta je depresivno?

Što se tiče kulturnih zbivanja. To je sve slabo. Ljudi su u depresiji. Ako se nešto i pojavi, ljudi ne dolaze.

A mimo kulturnih dešavanja, kakav je život?

Pa, depresivan. Nekome je i dobro, ja pričam za ove ljude sa margine.

Jednom prilikom si pomenuo razliku između umetnosti i stvaralaštva, i da sebe vidiš pre svega kao stvaraoca.

Pričao sam o društvu smrti, koje je jednostavno okrenuto svakom vidu stvaralaštva, pa je ono na neki način širi pojam od umetnosti. Čovek može da stvara stolicu, sto, šta znam, tako neke stvari, i da bude stvaralac. Nije mi to sad baš nešto striktno.

Ima to veze i sa pisanjem pesama. Možda najbolje mogu sa tim da uporedim. Neke pesme su proizvod iskustava, a neke su malo više "stvorene", da se tako izrazim. Neke se stvaraju vremenom, pa se onda dešava to stvaralaštvo. Pesme počinju da žive jedan potpuno drugi život. Ne znam koliko sam bio baš razumljiv, ali nema veze! (smeh)

Pre par godina Bob Dilan je osvojio Nobelovu nagradu za književnost, što je izazvalo podeljene reakcije javnosti. Kako ti vidiš taj "slučaj"?

Ja sam ga video pozitivno. Bilo je baš dosta negativnih komentara o tome, ne zna čovek šta da misli. Potpuno se slažem sa mišljenjem Žikice Simića, koji je rekao da je Dilan mnogo veći od te nagrade. To bi bio i moj odgovor na to pitanje. Dilan je stvarno veliki umetnik. Dvadeseti vek bez Dilana ne bi bio takav kakav jeste. Naravno, ni bez još mnogo drugih ljudi. Ali on je, nekako, začetnik.

Koliko pratiš domaću poetsku scenu? Da li se osećaš kao njen deo?

Ne nešto mnogo, ali ima sjajnih mladih pesnika, da. Dolazile su mi u ruke neke zbirke mladih autora, i stvarno ima jako dobrih.

A koji autori proze su tebi značajni?

Uh, pa i to se treba setiti. Dosta toga. Bukovskog sam voleo. Brehta sam dosta čitao, i on je dosta uticao na to što sam ja kasnije pokušavao da pišem. Dostojevski, Bulgakov, Orvel...Jung, Frojd, Adler, dosta autora iz naučnih oblasti, psihologije, filozofije, i tako dalje.

BONUS VIDEO: PREMIJERA FILMA TERET : Moj film će smoriti nacionaliste! (KURIR TV)

(Nikola Marković / Espreso.co.rs)