PETAR JANJATOVIĆ: Kultura je ljudima postala marginalna (VIDEO)

Na štandu Adria Media Grupe, u okviru Sajma medija u sklopu Sajma knjiga, gost portala Espreso.co.rs bio je rok kritičar Petar Janjatović, s kojim smo razgovarali o mestu kulture u medijima danas.

Iz generacije u generaciju, menja se značaj i smisao kulture u našim životima, kao i način njenog predstavljanja u medijima. Za sve one koji su stasali u eri pre interneta, retki specijalizovani magazini i rubrike koje su se bavile ovim temama imali su izuzetan značaj u informisanju i formiranju mišljenja i stavova. Sa pojavom interneta, striminga, blogova, jutjub servisa, a naposletku i društvenih mreža, otvorila se mogućnost da svako postane novinar ili kritičar. Hiperprodukcija medijskih sadržaja je omogućila umetnicima da se lakše predstave javnosti, a čitaocima da im umetnički sadržaji budu dostupni kao nikad do sad.

Sa Janjatovićem smo pričali o kulturi i njenom mestu u medijima od sedamdesetih godina prošlog veka do danas, značaju umetnosti u doba interneta i društvenih mreža, i načinima na kojima je moguće predstaviti kulturne sadržaje generaciji milenijalsa.

Za početak nas je zanimalo kako je Petar Janjatović ušao u svet novinarstva.

To je bilo atraktivno, veselo, i zanimljivo toliko da ja nisam završio fakultet. Negde do 1978 i 1979. kada je polako počeo da se zagreva novi talas, počeo sam da pišem za Džuboks, radio na Studiju B... Jedno od zadovoljstava tog vremena je bilo što je postojalo dosta uticajnih medija. Ja sam prilično razočarao svog oca zato što nisam završio fakultet, i svaki put kad bi mi stigla neka pozivnica na kojoj piše novinar, on bi mi uveče postavio tri-četiri znaka pitanja. Stalno je bila ta neka sitna tenzija između nas dvojice. Jednog dana zahvaljujući gospodinu Milanu Vlajčiću, meni je izašao prvi tekst u Politici. Onda je on bio u fazonu "OK, diplomirao si!".

Sa pozicije nekoga ko se bavio popularnom kulturom, i to ne samo muzikom već i pozorištem i knjigama, ti si imao neverovatan uticaj na ljude. Naravno, ako ti je kvalitetan tekst. Zato što je bilo medija sasvim koliko treba. Dakle, u ozbiljnim medijima je bila na ozbiljan način tretirana kultura.

U takozvanoj omladinskoj štampi smo se igrali kao deca u pesku. Tu smo mogli da pišemo o čemu god hoćemo, a počeli smo da uvodimo i ulični govor u medije. Toga ranije uopšte nije bilo. Kada pišeš za NIN, pišeš na jedan način. Kad pišeš za zagrebački Polet - na potpuno drugi način, ali je količina stava i informacija bila identična. Samo je forma bila drugačija.

Kao što je Rejmon Keno svojevremeno napisao knjigu "Stilske vežbe", gde je jednu istu temu opisivao na različit način, tako se meni dešavalo da za različite medije - ozbiljne i neozbiljne - pišem o istoj temi.

U kom trenutku ste primetili da se menja način pisanja o kulturi u medijima tokom svih ovih godina?

Mi smo osamdesetih godina radili novinu koja se zvala "Rok", koja je bila specijalizovana i imala ogroman tiraž. U trenutku kada je krenulo političko ludilo krajem osamdesetih, Politika je bez ikakvih razloga ugasila časopis. Onda smo shvatili da je to novina koja njima ne treba. Ne može da bude Slobodan Milošević na naslovnoj strani. Dakle, gasi. Suvišno je!

Sa kompletnim sunovratom krajem osamdesetih, na sličan način su i mediji počeli ozbiljno da trpe.

Kako su mediji počeli da se menjaju u doba interneta? Na koji način je ova tehnološka revolucija uticala s jedne strane na novinare, a s druge na konzumente kulture?

Promene su ogromne, rekao bih i na dnevnoj osnovi. Danas je medijski svet drastično drugačiji nego pre pet godina.

Pala mi je na pamet jedna metafora. Naime, kada je Nobel izmislio eksploziv, on je to uradio da bi pomogao civilizaciji. A onda je otkrio kakve zastrašujuće stvari to otkriće radi. Na sličan način funkcioniše i internet. Sa jedne strane je izuzetno dobar, a s druge zaista štetan, jer je u toj gužvi teško naleteti na pravu poruku, na pametan tekst.

Koliko internet olakšava ljudima da dopru u najmanji kutak planete, toliko su i izgubljeni u toj džungli. Nama, u diskografskoj kući u kojoj radim, neverovatan je problem kako promovisati novi album recimo Psihomodo Popa ili Eda Majke, a to su imena koja su potpuno etablirana. U šumi informacija i najrazličitijih medija, ti si potpuno nevidljiv.

Opet ću se vratiti na jednu staru priču. Na medijskom nebu Jugoslavije, kada govorimo o muzici, postojala je emisija Hit mesecan postojale su dve specijalizovane muzičke novine, i desetak rubrika u tiražnijim novinama. Kada objaviš album, ako budeš na Hitu meseca, na dve radio stanice i u četiri novine, ti si sve završio. Nema šanse da neko koga to interesuje nije saznao za tebe. Danas nam je naizgled lakše, ali je u stvari neuporedivo teže.

Na koji način treba pristupiti milenijalsima, mladim ljudima koji tek ulaze u svet kulture, tako da ne ostanu samo na jednom kratkom kliku na Jutjubu koji će se završiti nakon tri minuta?

Ovo pitanje zapravo obuhvata različite profile ljudi. Srećem mlade ljude koji su neverovatno informisani i potpuno sam zapanjen. Pogotovu kada govorimo o ranijim periodima rokenrola. I onda kada se ja iznenadim, oni se malo naljute. Pa se ispostavi da neke stvari koje su meni opšte mesto, oni ne znaju. Onda vidiš da je to sve stihijski i kampanjski, kako šta naleti.

Potrebna je neka vrsta kreativne radoznalosti. Dodatni problem je što se čovek sludi. U potrazi za jednom informacijom, posle se otvaraju druga vratanca, i onda se posle dva sata zapitaš odakle si uopšte počeo. Sa druge strane, apsolutno uživam u onome što nudi internet, jer popunjavam neka znanja vezana za popularnu kulturu koja su mi izmakla. Zato što nije bilo vremena, zato što tada u Jugoslaviji nama to nije bilo dostupno, i iz hiljadu drugih razloga.

Recimo, moj kolega Žikica Simić ima tu svoju kultnu emisiju, i on pusti pesmu meni veoma dragog benda Traffic koji je zaboravljen. To je pesma koja se zove "The Low Spark of High Heeled Boys" i traje 12 minuta. Muvao sam se nešto po Vračaru kolima i onda sam bio u fazonu "Samo da ne nađem mesto za parking!". Da je čujem do kraja! Jer jako dugo nisam čuo tu pesmu. Posle toga sam otišao kući, ukucao naziv pesme i pronašao vikipedijsku priču o tome. To je lepo zato što izuzetno mnogo zanimljivih stvari saznaš kroz te pesme, što nije ko imao da nam kaže, a možda se čak nije ni znalo. Ta vrsta radoznalosti je meni fenomenalna, zato što te jedna priča vodi ka raznim drugima.

Da li su neki tradicionalni načini pisanja o muzici, filmu, pozorištu, danas prevaziđeni?

Voleo bih da mogu da kažem kako nisu prevaziđeni, jer smatram da je nekadašnja vrsta kritike bila izuzetno kompetentna i potkovana. Ali, nažalost, ta vrsta prenošenja znanja je ljudima postala prilično nepotrebna.

Kao što se ranije pričalo da je svako selektor fudbalske reprezentacije, danas je svako muzički, filmski, pozorišni kritičar. Što samo po sebi nije loše, ali je ipak potrebna velika količina znanja da bi mogao čovek da prepozna da li je nešto plagijat, da li je preproducirano, da li se referiše na neke stvari iz književnosti i slikarstva.

To je, recimo, nama bilo jako zanimljivo. Kada prepoznamo da su albumi grupe Queen nazvani po filmovima braće Marks. Odjednom ti dobijaš neku drugu dimenziju cele priče. Nije lako imati u glavi sve te podatke, i imati strpljenja da pročitaš nečiji kompetentan tekst, koji zaista može da ti čitavu priču osvetli na drugi način. Što ja mislim da jeste ideja kritike.

Da li kultura - kroz medije - ima danas mogućnost da utiče na ljude i društvo u celini?

Ja mislim da je to postalo marginalno ljudima. Ne govorim samo o Srbiji, već i o svetu. Moji prijatelji, strani novinari, sve više i češće mi se žale da se prostor za kulturu drastično smanjuje u medijima. Ako se i ne smanjuje, onda se smanjuju njihovi honorari. Zbog toga ljudi odustaju i prelaze na druge poslove, a onda mediji daju prostor da se tu pojave diletanti. Sama stvar se urušava na taj način.

Ja sebe i dalje tretiram kao novinara, bez obzira na to što ne pišem nigde. Pišem predgovore, pogovore, in memoriame, to je ono što radim. I to je tužno zaista. Kao klinac sam zamišljao da ću u ovim godinama imati nekakve kolumne, što ne znači da ja to ne bih mogao da radim, već da to niko neće da plati.

Može li kultura da povrati svoj nekadašnji globalni značaj?

Ja sam vrlo skeptičan. Čak mislim da nema nikakve šanse da se tako nešto desi. Znaš ono čuveno pitanje "kako je propao rokenrol"? Propao je onog trenutka kad su menadžeri provalili koliko para tu ima. Kad su diskografske kuće počele da razmišljaju više o tiražima nego o kvalitetu. Kada su se u tom biznisu pojavili ljudi kojima je svejedno da li prodaju benzin, krompir ili rokenrol pesmu.

Tada je cela priča stala zato što je kreativni naboj postao nepotreban. Bitno je samo da je to upakovano da se proda što brže, i da se zavrti kinta. Čak i knjiga, i pozorište je počelo da se pretvara u tezgarenje, i to je šteta. Smatram da je to otišlo predaleko, da je novac previše ušao u priču da bi moglo da se vrati na staro.

Kada iz današnje perspektive pogledaš hipi i pank pokret, to su bili muzički pokreti sa jakom političkom porukom. Hipici su imali jasan cilj - prekid rata u Vijetnamu. Pankeri u Engleskoj su imali jasan cilj - borbu protiv tačerizma i katastrofalne ekonomske situacije, pokušaj da iz radničke sredine napraviš nešto od svog života. Danas je dobrim delom sve okrenuto na hedonizam i na instant, brzo zadovoljavanje potrebe. Svake potrebe. Za hranom, pićem, grejanjem. Što bi Cane rekao: "Hoću sve i hoću sad".

BONUS VIDEO: Dejan Atanacković o NIN-ovoj nagradi i novoj knjizi

(Espreso.co.rs)