IGOR MAROJEVIĆ ZA ESPRESO: O Sajmu, knjigama koje su ga definisale kao pisca, i preporukama za čitaoce

Igor Marojević je ovih dana aktuelan najpre zbog svog novog romana “Tuđine”, koji će predstaviti na Beogradskom sajmu knjiga. U romanu se Beograd sagledava iz perspektive došljaka, tridesetogodišnjeg Ratomira Jaukovića, koji uprkos bombardovanju 1999. i opštem propadanju grada i (auto)destrukciji brojnih likova iz svoje bliske okoline ne odustaje od potrage za vitalizmom i ljubavlju, te dolazi u neizvestan i nepredvidiv konflikt sa okruženjem.

Na taj način, „Tuđine“ bacaju naknadno, znatno drugačije svetlo na romane „Prave Beograđanke“, „Dvadeset i četiri zida“ i „Parter“, kao i zbirku priča „Beograđanke“, knjige koje zajedno sa novim autorovim naslovom čine njegovo „Beogradsko petoknjižje“, jedinstveni prozni ciklus u srpskoj književnosti.

Povodom početka Beogradskog sajma knjiga, zanimalo nas je kako Marojević doživljava ovu manifestaciju i koje knjige bi preporučio čitaocima.

Šta za vas znači Sajam knjiga: šta najviše volite a šta vam se ne dopada?

Sviđa mi se što je, takav kakav jeste, činjenica i mesto gde se autor može susresti sa čitaocima, kao nekorumpiranom sloju knjiženog života, a možda i neki posao završiti. Ne dopada mi se što je to gotovo jedina u širem smislu značajna činjenica književnog života, tako da neki susedi kad me vide kako na TV-u pričam o bilo čemu, kažu: “Da, gledao sam te i govorio si o Sajmu knjiga.” Ali to više govori o skučenosti naše kulture. Ovog oktobra, manifestaciji ću nažalost prisustvovati znatno manje nego poslednjih godina: odmah posle potpisivanja romana “Tuđine” na štandu “Lagune” u utorak, 23, od 19h, idem na avion za Barselonu. Ako budem i ostalih dana na Sajmu, znači da nisam uspeo da uhvatim avión.

Kakvo je vaše prvo sećanje na Sajam i koje knjige su vas u to vreme definisale kao pisca, odnosno ljubitelja književnosti?

Počeo sam da odlazim na Sajam kada se još nisam bavio pisanjem književnosti, samo čitanjem i novinarstvom. Bilo je to prvih godina devedesetih, kada je narod iz razumljivih razloga u velikoj meri bio dezorijentisan, što se odražavalo i na njegov ukus. Tada su mi omiljene izdavačke kuće bile “Vreme knjige”, zbog savremene književnosti, i “Svetovi”, zbog recentne teorije. Kasnije će “Vreme knjige” promeniti naziv u “Stubove kulture” u kojima sam počeo da objavljujem prozne knjige, pre raspada tog izdavača. Raspašće se i preimenovati i “Svetovi”, ali nova kuća još nije ostavila traga, a teško i da će.

Koje knjige preporučujute čitaocima za kupovinu na ovogodišnjem Sajmu?

Od proznih knjiga preporučujem pre svega Blizanačku trilogiju Agote Krištof: troknjižje francuske autorice mađarskog porekla pojavljuje se objedinjeno, u novom prevodu i pod zajedničkom produkcijskom palicom “Derete” i “Kontrast izdavaštva”. Ako je prvi deo troknjižja, Velika sveska, remek-delo samo po sebi, ostala dva nastavka sage o blizancima, Dokaz i Treća laž, tu su da bi i celokupnu trilogiju učinili remek-delom. Od memoarskih štiva preporučujem Viteze slobode Milana Šantića, kapitalno reizdanje dela iz 1938, sačinjeno iz ispovesti srpskih učesnika u I svetskom ratu i životnih priča o njima. Sve uzev, uspešna koprodukcija novosadskog “Prometeja” i RTS. Na kraju, tu je zanimljiv teorijski spis Natanijela Popera Digitalno zlato u izdanju “Lagune”. Bez dotičnog nonfikšena ne bismo mogli do kraja shvatiti naše doba i njegovu valutu: bitkoin, kao ni njegove prednosti i opake mane koje ukazuju i na neveselu budućnost.

Bonus video

(Espreso.co.rs)