S ONE STRANE DŽEZA: Četiri benda na Beogradskom džez festivalu koja ruše žanrovske granice (VIDEO)

Džez je mrtav! Ovo nije džez! Džez se svirao do 1969. godine, a ovo posle je bezveze...ne, do 1959. godine se svirao, sve posle se ne računa...

Od samog nastanka džeza, svaka nova generacija muzičara i fanova ima svoju viziju šta ovaj žanr predstavlja i koje su njegove granice. Možda više nego i u jednoj drugoj muzici, njeni protagonisti su skloni povlačenju u rovove i borbi za očuvanje "čistote žanra", što je naročito kulminiralo s početkom džez-rok revolucije 1969. godine. Od tada više ništa nije bilo isto u percepciji ove muzike.

Skoro pedeset godina kasnije, džez je duboko zagazio u domen mejnstrima i elitističke kulture. Postao je muzika koju slušaju ozbiljni odrasli ljudi, u prestižnim koncertnim dvoranama, a izvode je akademski obrazovani muzičari, vrhunski kompozitori i virtuozi na svojim instrumentima. Postao je pristojna muzika za pristojnu elitu, koja vrlo rado ističe ovakve svoje afinitete kao potvrdu lične vrednosti i kulturne uzvišenosti.

Gornji pasus, naravno, nije baš tačan. To je slika koju su decenijama unazad gajila generacije ljubitelja džeza u Srbiji, ali još više mlade generacije kojima je ovaj žanr bio stran. Ljubitelji alternativne, pop i rok kulture navikle su da se mršte već i kada čuju tu nesrećnu reč "džez", koja ih asocira na nešto dosadno, šablonski, "matoraćki", virtuoze koji sviraju tehnički zahtevnu muziku bez emocija i strasti, sa kojom nikako ne mogu da se poistovete.

Istina je da deo džez scene funkcioniše upravo po tim tradicionalnim principima, ali ovaj žanr je u svetu odavno odmakao od predrasuda i percepcije koje ga prate u kulturnoj javnosti. Čak i ako se zadržimo na mejnstrimu, najvidljivijem delu scene koji generiše imidž džeza ne samo među tvrdokornim fanovima, stvari su se podosta promenile od poslednjeg neo-konzervativnog talasa s kraja osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog veka.

Najzagriženiji džez mejnstrimaši danas obrađuju hitove Radiohead, Bjork, Dejvida Bouvija, ili sličnih vedeta savremene pop i rok scene. Muzičari sa svih strana sveta napuštaju ne samo tradicionalne baperske koncepte melodije, harmonije i ritma, već i način na koji "brendiraju" džez kao umetnost, kako kroz samu muziku, tako i kroz svoje scenske nastupe, intervjue, sliku koju o sebi i svojoj muzici plasiraju u medijima.

Od svog ponovnog pokretanja 2005. godine, Beogradski džez festival je u početku stidljivo, a kasnije sve hrabrije promovisao upravo muzičare koji su svoju savremenost i slobodouman pristup žanru stavljali u prvi plan, pomerajući kako njegove granice, tako i "mentalne granice" publike koja je uz festival polako brisala predrasude o ovoj muzici. Ako si klinac koji sluša rok, nije više "blam" da dođeš na festival, jer uvek ima nečega i za tu publiku. I za dozrele hipstere. I za one koje baš briga za žanrove.

FISH IN OIL: za ljubitelje Toma Vejtsa i alternativnog gitarskog roka

Kritika je uvek u rebusu kada opisuje muziku ovog beogradskog benda. Surf, rok, fri džez, pank, filmska muzika....jedino je sigurno da u njihovoj muzici nema ničega konzervativnog. Nema tu ni stvarnih ni simboličkih "kravata", a publika koja ih se seća iz zlatnog doba džez kluba Čekaonica, seća se i kako njihovi koncerti često podsećaju na nastupe pank i rok bendova. U vreloj i intimnoj atmosferi, gde ljudi đuskaju, piju pivo, glasno dobacuju iz prvih redova... Budući da su sva petorica muzičara prekaljeni veterani domaće muzičke scene, bez problema se snalaze i na velikim festivalskim binama. Ne Beogradskom džez festivalu će nastupiti sa legendarnim američkim gitaristom Markom Riboom.

THE NECKS: Za ljubitelje post-roka i ambijentalne muzike

Australijski bend The Necks donosi potpuno drugačiju emociju i dimenziju onome što danas nazivamo džezom. Po pravilu, njihovi nastupi se uglavnom sastoje iz jedne jedine numere - improvizacije. Počinju iz tišine i gradacijski podižu muziku od jednog instrumenta i tona, do sve intenzivnije dinamičke razrade i kulminacije. Ovde nema nijednog klasičnog džez obrasca na koji ste navikli. Nema sendviča "tema-solo-tema", a nema ni klasičnih individualnih solo deonica niti sviračkih vratolomija. Ali zato ima pregršt suptilnih interakcija među muzičarima, uz neprevaziđeni smisao za dramaturgiju.

The Thing: Za post-pankere i garažne rokere

Švedsko-norveški trio žari i pali svetskom džez scenom već dvadesetak godina, a da njihova muzika neretko zvuči kao ljuti rok. Najpre stavom, a potom i izuzetno energičnim miksom fri džeza i svih mogućih varijeteta veoma bučne pank i rok muzike. Njijhova muzika odudara od džez šablona upravo u tome što je suva energija u fokusu, umesto bilo kakvih složenih i kompleksnih kompozitorskih poduhvata. Čak i kada su muzički besni, The Thing deluju veselo i razigrano na bini, do te mere da biste rado skočili u šutku, prodrali se, ili makar zamrdali kukovima ako vas je sramota za nešto više.

Cortex: Za džezere kojima je dosadio džez!

Norveški kvartet, od svih bendova na ovoj listi, najviše liči na "klasičnu" džez formaciju. Tu su saksofon i truba, tu je kontrabas i bubanj. Kompozicije imaju relativno tradicionalnu formu, postoje teme, pa onda i prostor za solo deonice, sve je po PS-u. Cortex razbijaju ustaljene predstave o džezu "iznutra", nadograđujući osvežavajući svaku od ovih pojedinačnih "komponenti" u savremenom ruhu. Sve je brže, intenzivnije, energičnije i zabavnije nego što očekujete od ovog formata, onako kako bi post-bap i fri džez zvučali da su prvi put nastali u novom milenijumu, umesto kasnih pedesetih i ranih šezdesetih godina prošlog veka.

(Nikola Marković / Espreso.co.rs)