espreso intervju
ALEKSANDAR ZOGRAF: Evropsko nasleđe između skepse i pijeteta (VIDEO)
Razgovor povodom izložbe “Evropsko nasleđe u savremenom autorskom stripu i ilustraciji” na Nova Festivalu u Pančevu
Saša Rakezić, poznatiji u našoj kulturnoj sredini pod svojim umetničkim pseudonimom Aleksandar Zograf, jedna je od najznačajnijih figura domaćeg stripa. Nekadašnji autor fanzina, pa novinar Džuboksa, od devedesetih svoje stripove objavljuje u inostranstvu i ostvaruje zapaženu međunarodnu karijeru. Domaća publika ga poznaje i kroz kratke stripove koje svakog četvrtka objavljuje u nedeljniku Vreme, dok je na lokalnoj pančevačkoj sceni naročito značajan kao pokretač redovnih Grrrr! programa posvećenih savremenom stripu.
Otkako je pre tri godine pokrenut Nova Festival, posvećen savremenim i avangardnim tendencijama pre svega u muzici i stripu, Zograf je zadužen za selekciju strip programa. Ove godine će čitav festival biti u znaku velike internacionalne izložbe “Evropsko nasleđe u savremenom autorskom stripu i ilustraciji”, koja će biti otvorena u utorak, 2. oktobra u 20 sati u starom Bioskopu “Vojvodina” u Pančevu. Na izložbi, koja je uvrštena u okvir nacionalnog programa Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije kao deo obeležavanja Godine evropskog kulturnog nasleđa na nacionalnom nivou, biće predstavljeni radovi 42 autora iz 25 zemalja.
Sledeće nedelje počinje Nova Festival u Pančevu, gde si selektor strip programa. Na festivalu će biti postavljena izložba o Evropskom nasleđu u savremenom evropskom stripu i ilustraciji. To je dosta široka tema, koja se može posmatrati iz različitih uglova gledanja. Na koji način su strip autori, učesnici izložbe, sagledali tu temu?
Tema je svakako aktuelna, s obzirom na to da je ova godina proglašena u EU za godinu kulturnog nasleđa. Mi smo se trudili da ostavimo otvorenim za autore kako će se oni nositi sa temom, naročito jer je u pitanju šarolika grupa od 40-ak autora iz 25 zemalja. Svako od njih imao neku svoju viziju. Zanimljivo je da nismo pozvali isključivo autore iz zemalja EU već i šire, tako da imamo autore iz SAD, Japana, i iz nekih od zemalja u okruženju koje još nisu članice Evropske unije.
Kada su umetnici u pitanju, oni su vrlo senzitivni, i razmišljaju na način koji je malo drugačiji od uobičajenog, od one oficijelne misli i mejnstrim tokova u svojim sredinama. Oni su ponekad bili čak i kritični. Neko se doticao teme sa nekom vrstom skepse kada je Evropa u pitanju, a neko sa pijetetom.
U pitanju je, dakle, šarolika zbirka radova, koji će možda poslužiti i kao materijal za razmišljanje o trenutku u kojem se nalazimo mi, Evropljani. Evropa je kolevka čovečanstva u nekom smislu, kad je kultura u pitanju. Takođe je, tokom svih ovih stoleća, u njoj dolazilo do različitih, ponekad burnih, nekad sjajnih, a nekad i ružnih situacija. Nasleđe je otprilike isto što i porodica. Vi se nosite sa svojom porodicom takva kakva je.
Šta je u tom nasleđu pozitivno, a šta je negativno?
Trenutno se Evropa nalazi u nekoj vrsti previranja. Veliki je uspon populističkih političara u mnogim zemljama, što je zapravo skandalozno s obzirom na evropsku prošlost. Kao što znamo, Evropa je tokom prošlog veka bila poprište svih onih dramatičnih dešavanja, za koje smo mislili da smo se od njih nekako udaljili ne samo u vojnom ili političkom smislu, već i u kulturnom i suštinskom pogledu.
S druge strane, u vezi sa Evropom je sjajno što je on iskonsko izvorište ideja, gde se te ideje mešaju i stvaraju nove i uvek različite kombinacije. Vi bukvalno, kad se krećete po Evropi i idete iz jedne oblasti u drugu, prolazite kroz stotine godina istorije, kroz puno različitih ideja, i kroz suštinu koja je uvek zanimljiva za izučavanje.
Kako vidiš rasplet trenutne evropske situacije sa imigrantskom krizom i usponom desničarskog populizma?
Mislim da je to jedno od ključnih pitanja za savremenu Evropu, kojim sam se bavio i u nekim od svojih stripova. Mislim da je to neka vrsta iskušenja za savremenu Evropu, naročito kada je politika u pitanju. Ali ja verujem da, kao što su se i u prošlosti dešavala prožimanja naroda, da će i ovo novo prožimanje zapravo doprineti kvalitetu Evrope. To možda nije uočljivo u ovom trenutku, dok to izgleda kao vanredna situacija, ali mislim da će u budućnosti Evropa samo dobiti tim novim miksom, novim mešanjem koje će biti obogaćujuće ne samo kulturno, već i u duhovnom smislu.
Putovao si dosta po Evropi i posećivao različite strip festivale. A ipak, u svom stripu koji će se naći na Nova festivalu, opredelio si se za priču o jednoj maloj bugarskoj zajednici u malom srpskom selu. Otkuda takav izbor?
U pitanju su Bugari Palćeni koji žive u svega nekoliko mestašca u Banatu. Većim delom oni žive u rumunskom delu Banata, a samo malim delom su nastanjeni i u našoj zemlji. Oni su interesantan primer koliko je zapravo pitanje Evrope složeno pitanje u nacionalnom, kulturnom i svakom drugom smislu, s obzirom da su oni kao nacionalna grupa gotovo nevidljivi na nekoj velikoj mapi, kao tako malobrojni.
Ali ipak govore svoj jezik, imaju svoju istoriju koja traje više od hiljadu godina, tokom kojih su se iz Jermenije selili u tadašnju Vizantiju, pa u Bugarsku, u Austrougarsku, i na kraju su završili u Srbiji u nekim malim mestima u okolini Pančeva, Zrenjanina i Kovina. Meni je to bilo zanimljivo kao primer kurioziteta kada je evropska kultura u pitanju. Postoje grupe koje su potpuno izvan radara neke šire kulturne zajednice, ali koje itekako imaju da šta da ispričaju i imaju korene koji su vrlo duboki. Moram da priznam da ni ja sam nisam znao za Bugare Palćene do pre neku godinu, iako su živeli u drugom selu od Pančeva.
Da li si imao priliku da upoznaš neke od tih ljudi?
Upoznao sam te ljude dok sam radio na stripu. Bavio sam se njihovom istorijom i njihovom kulturom, koja je jako specifična, i baš zato zanimljiva, jer izmiče svemu onom što mi mislimo da znamo o manjinama koje žive u našoj sredini. Oni potiču od jedne posebne hrišćanske grupacije koja je bila formirana još negde u 9. veku u Jermeniji, pod velikim uticajem zoroastrizma i istočnjačkih religija. Oni su imali neverovatan put tokom kojeg su menjali više religija, jezika, i nacionalnih identiteta.
Njihova samosvest je vrlo složena. Nedavno je opština Pančevo radila na tome da se sačuva palćenski jezik, koji je zapravo mešavina bugarskog, mađarskog, nemačkog i srpskog jezika, tako da je tek nedavno štampan njihov bukvar. Baš u nameri da bi se narednim generacijama Palćena zapravo omogućilo da se njihov identitet ne razveje pod silom istorije. Kada razgovarate sa njima, shvatate da je njihov identitet vrlo složen. Tiče se potpuno različitih nacija, jezika i kultura, što je za mene bilo krajnje egzotično i zanimljivo.
Na festivalskoj izložbi je zastupljeno i nekoliko domaćih strip autora. Gde je njihovo mesto u odnosu na evropske autore koji su gostovali na izložbi, spram obrađene teme?
Mi smo otvorili ovu izložbu za puno domaćih autora, Svi su oni govorili o Evropi na svoj način. Mi takođe znamo da je naše razmišljanje o Evropi složeno, uslovljeno situacijama koje su se ticale naše skorašnje istorije.
Bili su tu i autori kao što je Harukiči, Japanac koji se interesuje za kulturu ovog našeg područja, i koji zapravo vidi Evropu kroz nas. Tu je recimo Džoel Vajt, američki crtač koji je takođe izmešten iz ovog našeg evropskog pogleda, ali ima svoje lično viđenje evropskog problema.
Ovih dana je na Međunarodnom salonu stripa prikazan film o Veljku Kockaru, predratnom strip autoru, koji si na neki način ti inicirao. O kakvom se projektu radi?
Film "Poslednja avantura Kaktus Bate" je projekat koji je nastajao sedam godina. Đorđe Marković je režiser filma. Sama tema se nekako odmotavala pred našim očima dok smo istraživali o njoj. To je pokušaj da se o jednom čoveku, Veljku Kockaru, strip crtaču koji je streljan 1944. godine, progovori tako što bismo zašli u samu faktografiju toga što se njemu desilo.
S druge strane smo nastojali da obratimo pažnju na Beogradsku školu stripa, koja je tokom 30-ih i 40-ih godina bila vrlo zanimljiva, snažna i bogata. Mislili smo da bi ovakav film stavio naglasak na deo našeg nasleđa koji je nažalost nedovoljno poznat u našoj sredini. Film je, dakle, oda jednom čoveku, strip autoru koji je izgubio život usled tog ratnog komešanja i okupacije, a s druge strane je način da se napravi posveta srpskom stripu tog perioda.
Aktuelna je i pedesetogodišnjica edicija Zlatna Serija i Lunov magnus strip. Koliko su ti stripovi, poput Zagora i drugih, aktuelni danas, u novom vremenu i okolnostima?
Mi smo, izgleda, na neki dubok način povezani sa italijanskom produkcijom stripa. Bonelijeva produkcija je bila vrlo dobro praćena u našoj sredini, još negde od kraja šezdesetih godina. Već i sama činjenica da se i dan danas ovi stripovi još uvek objavljuju, zapravo govori o tome koliko su oni ukorenjeni u našoj sredini. Takođe i stripovi poput Alana Forda su deo našeg lokalnog miljea. Doživljavamo ga kao nešto svoje, jer je Alan Ford bio poznat isključivo u Jugoslaviji i u italiji. Van te dve sredine, praktično nikad nije zakoračio, i ta povezanost ima svoje kulturološke razloge.
To je neka sličnost u posmatranju sveta - crni humor kada je u pitanju Alan Ford, a opčinjenost popularnom kulturom u slučaju Bonelija.
U tvojim stripovima je često izražena fascinacija pančevačkim buvljakom i tamo pronađenim predmetima. Odakle motivacija da te sve razglednice, slike, i ostale materijale iskoristiš u svom radu?
Institucije poput muzeja i arhiva zapravo nikada nisu dovoljno jako funkcionisale, tako da ste vi prisiljeni da sami krenete u traganje. Jedan od odličnih načina je da se otisnete u istraživanje buvljih pijaca, gde srećete najrazličitije detalje iz prošlih života nekih drugih ljudi, i sretnete se s njima na vrlo direktan način. Vi u muzeju niste uvek u poziciji da dodirnete ono što je iza stakla, dok na buvljaku saučestvujete u procesu istraživanja nekog ko je već boravio na tavanu, ili se lišio neke svoje uspomene, ili je izvadio to iz neke kante za đubre, i zapravo je samo jedan u lancu velikog traganja na čijem ste kraju vi, kada to kupite na buvljoj pijaci.
Vi tu dolazite do neoficijelne istine i istorije. Većina toga što završi u nekim udžbenicima istorije, pisali su ljudi koji su zapravo državni službenici. To uvek bude neki kompromisni narativ, gde se puno toga što se desilo sabija u što manju količinu reči. Na buvljoj pijaci vi dolazite direktno do onoga što su ljudi ostavili iza sebe, što su oni živeli, oko čega su patili u svojim kratkim ljudskim sudbinama, suzili ili se smejali. Ta ljudska drama je sjajan izvor inspiracija.
Najviše volim da pronađem nešto od naše stare časopisne produkcije, ili knjiga koje su zaboravljene. Zapravo se bavim ponovnim otkrivanjem nečega što se već desilo u ovoj sredini, jer to može da bude ne samo poučno već i uzbudljivo. Vi tu imate praktično gotove scenarije, koje samo treba da uobličite.
BONUS VIDEO: OVACIJE ZA FILHARMONIJU U GRACU: Pogledajte kako svira najbolji orkestar u Srbiji
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!