Evo kako danas izgleda i šta radi devojčica iz filma Mrtav ladan! (FOTO)

Mala, slatka devojčica koja je pre 13 godina u filmu "Mrtav 'ladan" izgovorila čuvenu rečenicu "Neću da ti kažem ćelavi!" sada je ozbiljni student pozorišne režije i zove se Tara Manić. Tara će uskoro početi rad na svojoj celovečernjoj predstavi "Ko još jede hleb uz supu" po tekstu mlade spisateljice Tijane Grumić. Ova predstava će imati premijeru sredinom aprila na Fakultetu dramskih umetnosti. Uz njih smo rasli, plakali i smejali se: 10 najgledanijih srpskih filmova svih vremena! (VIDEO)

Pored toga, Taru očekuju i dva međunarodna festivala, u Litvaniji i u Poljskoj, gde je osvojila glavnu nagradu za najbolju predstavu prošle i pretpošle godine. Kakve su sve glumčine bile u klasi sa Žarkom Lauševićem! Gde su danas? (FOTO) Mala Ana iz filma je 13 godina kasnije bila dovoljno ljubazna da nam odgovori na par pitanja vezana za njenu buduću karijeru.

1. U jednom intervjuu si rekla kako je uloga devojčice Ane u filmu "Mrtav 'ladan" imala uticaja na izbor tvoje buduće profesije. Šta si to otkrila o glumačkom pozivu što te je navelo da od njega digneš ruke? Snimanje filma je za mene, kao devojčicu, svakako bila najveća zamisliva avantura i jedinstveno iskustvo. Ipak, nikada sebe nisam smatrala glumicom, iako sam kao mala više puta imala priliku da igram, kako na filmu, tako i u pozorištu. Zbog svega toga, ne mislim da se može reći da sam „digla ruke” od glume. Odluka da se bavim pozorišnom režijom je rezultat moje velike ljubavi prema pozorištu, moje neobuzdane radoznalosti i sklonosti prema literaturi i vizuelnom, ali i moj način da se razračunam sa brojnim problemima današnjice. Neminovno je da će gluma uvek biti zanimanje najsrodnije mom, koje će me stalno okruživati u radu, što me vrlo raduje. Biti uspešna pozorišna rediteljka u Srbiji je izuzetno težak i naporan posao, ali biti glumica – još je teže. 10 najjačih citata iz domaćih filmova! Ma, kakav Holivud - oni su Bogovi! (VIDEO) 2. Da li ti je ikada smetalo što si široj javnosti poznatija kao "ona mala što je izgovorila: "Neću da ti kažem ćelavi!" nego kao Tara Manić? Ne bih mogla da kažem da mi je to smetalo do sada, čak mi je uvek bilo šarmantno, ali trenutno sam u životnoj fazi kada bih iskreno volela da moje ime počne da se pojavljuje u drugim, profesionalnim krugovima. Iskreno se nadam da ću svojim radom, predstavama i rezultatima dovesti do toga da više neću biti „mala iz filma”, već „Tara, rediteljka moje omiljene predstave”.

3. Prilikom izbora studija, dvoumila si se između medicine i režije. Odabrala si ipak pozorišnu režiju. Da li je to u Srbiji ludost ili hrabrost? Zapravo, duboko u sebi, nikada nisam imala sumnju oko svoje željene profesije. Prijemni ispit za Pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti je prilično složen i svake godine ovaj smer upisuje vrlo malo studentata; u mojoj generaciji nas je svega troje. Zbog toga sam odlučila da spremam i studije medicine, kao plan B. Kada sam iste nedelje upisala oba fakulteta na budžet, a režiju kao prva na listi, odmah sam znala šta će biti moj izbor. Znala sam kolika je privilegija studirati pozorišnu režiju, posebno u klasi prof. Alise Stojanović, i srećna sam što sam to sebi omogućila. Sreća prati hrabre, ali nadam se i lude koji su upisali pozorišnu režiju! 4. Zašto pozorište, a ne film? Iako mi je film jedna od najvećih inspiracija za sopstveni rad, pozorište je moja prva ljubav još od malena, kada me je mama stalno vodila u Pozorištance "Puž". Iako su ove dve profesije vrlo srodne, lično mi mnogo više odgovara proces rada u pozorištu – manje love, manje pritiska.

5. Da li postoji neko književno delo koje bi želela da postaviš na daske? Čitanje je jedno od mojih najranijih navika i najdražih načina da provodim vreme. Stalno otkrivam nove pisce, koje bih odmah želela da postavim na sceni – samim tim, odgovor koji bih sada dala ne bi važio duže od mesec dana! Ipak, jedan od ranijih ciljeva bio mi je da napravim dobru predstavu po romanu „Braća Karamazovi” Dostojevskog. Pored toga, tu je i roman „Baron Minhauzen”. Takođe, oduvek sam želela da napravim dečiju predstavu po motivima priče „Duh iz Kantervila” Oskara Vajlda. Kada su u pitanju dramska dela, moj san je Ibzenov „Neprijatelj naroda”, Bihnerov „Vojcek” i Sofoklova „Antigona”. Ovaj čovek je autor najboljih srpskih serija, a vi niste čuli za njega! (VIDEO) 6. Rad kog pozorišnog reditelja najviše ceniš? Trudim se da nemam tu vrstu idola na našoj pozorišnoj sceni, posebno dok studiram, jer se trudim da stvorim svoj lični rediteljski rukopis i stil. Mislim da ime reditelja trenutno ne može biti garancija za dobru predstavu, jer su uslovi rada u pozorištima izuzetno teški, reditelj je primoran na brojne kompromise, i zbog svega toga, on često ne uspeva da ostvari svoju prvobitnu zamisao. Kada je u pitanju svetska scena, divim se revolucionarnosti Boba Vilsona, angažmanu Pitera Šumana, ali i smelosti Pitera Bruka.

7. Kada budeš završila fakultet i postala pozorišni reditelj, najviše ćeš se radovati saradnji sa kojim glumcima? Sa istima sa kojima trenutno radim, sa mojim kolegama sa FDU-a, jer se iskreno nadam da će oni postati značajna imena naše glumačke scene, te da ćemo zajedno izboriti prostor za nove, mladalačke projekte na našoj sceni. Ako uopšte bude bilo te scene kada mi završimo sa studijama. 8. Koju trenutno aktuelnu predstavu naši čitaoci nikako ne smeju da propuste? Vrlo mi je teško da odgovorim na ovo pitanje, jer mislim da je broj kvalitetnih predstava u Beogradu sramotno mali, čak i kada se uzme u obzir skandalozno nizak broj godišnjih produkcija. Ipak, mislim da predstavu „Lolita” u režiji mlade koleginice Jovane Tomić, u pozorištu Madlenianum, ne treba propustiti, jer je u pitanju maštovita, autentična, a prevashodno vrlo uzbudljiva predstava, što pozorište mora da bude – kakvo god ono bilo po formi i gde god završilo u budućnosti.

Da li ćemo ikada imati prilku da Taru ponovo vidimo ispred, a ne "iza kamere"?