VLADIMIR ARSENIJEVIĆ: O književnosti bez umišljenosti, teroru identiteta, regionu bez nacionalizma (FOTO)

Uloga Vladimira Arsenijevića na domaćoj književnoj, pa i umetničkoj sceni u širem smislu, odavno je prevazišla priču o "najmlađem dobitniku NIN-ove nagrade" 1994. za njegov i danas najpoznatiji roman "U potpalublju". Kao pisac je i dalje veoma zapažen i aktuelan, pa je tako ovog leta promovisao novi roman "Ka granici".

Kao osnivač festivala Krokodil (Književno Regionalno Okupljanje Koje Otklanja Dosadu I Letargiju) pre deset godina, koji je danas izrastao u najposećeniji festival savremene književnosti u Srbiji, veoma je zaslužan i za promenu paradigme "književnih večeri" i uopšte uzev prezentacije književnosti čitaocima koji stasavaju u 21. veku.

Konačno, pre samo nekoliko dana otvoren je i Krokodilov centar za savremenu književnost (u Karađorđevoj 43, na stepenicama kod Brankovog mosta), čime je zaokružena svojevrsna celina u radu istoimenog udruženja. Na ovom mestu će se, nekoliko puta mesečno, odigravati različite prezentacije i tribine, koje na pravi način reflektuju sve što je suština Arsenijevićeve i Krokodilove vizije.

Pre nekoliko godina pesnikinja Jelena Lengold je u jednoj svojoj kolumni vrlo slikovito opisala otužni svet književnih večeri i promocija, barem onoga što je njihov tradicionalni, možda i prevaziđeni format. U neku ruku, čini se da je Krokodil – kao festival, udruženje, i naposletku Centar za savremenu književnost - nastao upravo s misijom da priđe književnoj publici na nov i svež način?

Tu su se zapravo stekle dve ideje, kojima sam se bavio još od prelaza iz devedesetih u dvehiljadite, kada sam sa nekoliko prijatelja pokrenuo izdavačku kuću Rende. Pored toga što smo hteli da se bavimo kombinacijom izdavaštva I društvenog aktivizma kroz izdavaštvo, takođe smo hteli da obnovimo i umetnost književne prezentacije, koja je u to vreme dostigla otužno dno.

To se često vidi i u narativu ljudi koji sebe smatraju “književnim poslenicima”. Oni kažu: “književnost se brani sama sobom”, kao da kod književnosti nema nikakve obaveze da se pomalo potrudi u komunikaciji sa javnošću. Mi smo smatrali da književnost mora da živi u vremenu, da je ona vezana za konkretan trenutak, da mora da razume dinamiku doba, šta ljudi žele, na koji način.

Mi smo još 2000. godine dali sebi zadatak da, recimo, na početku priredimo promociju knjige bez ijedne izgovorene reči. Koristili smo jako mnogo multimedije, projektovali video projekcije, telope na zidu, dovodili DJ-eve, muziku, na sve načine predstavljali te knjige, samo da bismo izbegli tu otužnu situaciju da imaš sto, ikebanu, dve kisele vode i te književne poslanike koji nešto pričaju bez kraja i konca.

Istovremeno sa tim što smo mi radili u Srbiji, odvijao se nastanak tada nove književne scene poznate kao “nova stvarnosna proza”, u Zagrebu i u Hrvatskoj uopšte. Ona se profilisala kroz festival FAK koji su formirali sami pisci, i koji je bio zasnovan na nekim principima koje su postavili “novi puritanci” u Velikoj Britaniji. To je značilo da se festivalske večeri nikada ne odvijaju u institucionalnim prostorima, da se stvari dešavaju u barovima, pabovima, klubovima, da nema nikakve medijacije kritičara, da su pisci u neposrednom odnosu sa publikom, tj. čitaocima, da je čitanje ona glavna alatka komunikacije. Takođe su se naplaćivale ulaznice, ekvivalentne ceni piva u prostoru gde se stvar odvija. I to je jedan neverovatan način da efektom “kuvane žabe” privoliš ljude da ipak plate tu ulaznicu, jer ti njima zapravo kažeš “doniraj jedno pivo piscu”. To je šarmantan način da ljudi to prihvate.

Pored svega toga, FAK-a je bio važan kao prvi festival koji je dobio regionalne okvire. Pošto smo mi već imali infrastrukturu u Beogradu zbog izdavačke kuće Rende, pozvali smo FAK da gostuje u Beogradu. Pošto smo se tada još zvali Jugoslavija i imali onu skraćenicu YU, onda smo to nazvali FAK-YU. Pošto se festival tužno raspao zbog naraslih ega, ostala je jedna vrsta rupe. Meni se činilo da sve vreme valja raditi na regionalnom objedinjavanju, u ime ideje da je nemoguće dokazati postojanje nacionalnih književnih selekcija. Na ovom prostoru formalno imamo četiri jezika, ali svi, pa i najtvrđi šovinisti među nama, vrlo dobro znamo da je reč o jednom jeziku sa nekoliko svojih varijanti, i da se knjige ne prevode.

Možemo da govorimo i o jedinstvenoj književnosti, jer postoji ipak nešto što i dalje vezuje ljude sa prostora bivše YU a što nije samo jednostavna činjenica da smo nekoliko decenija proveli među zvaničnim granicama, neki senzibilitetski okvir. I onda smo odlučili da pokrenemo Krokodil kao Književno Regionalno Okupljanje Koje Otklanja Dosadu I Letargiju, Ta definicija je to što smo mi hteli da radimo.

Sam termin “savremena književnost” verovatno se može interpretirati na različite načine. Na koji način se ta “savremenost” doživljava u našoj sredini, a kako je vi vidite?

Kod nas postoji omalovažavajući odnos prema savremenoj književnosti. Kada se prvi put Srbija pojavila na Lajpciškom sajmu knjiga, na kome izdavači predstavljaju svoju potpuno recentnu, ovogodišnju produkciju, predstavljen je katalog u kom je samo jedan pisac bio živ! I to je bio Dragoslav Mihailović, koji ni sam više ne zna koliko ima godina. Ovi svi drugi od Njegoša na dalje, pa recimo do Kiša, svi su listom bili mrtvi. To je ostavilo morbidan utisak.

Mi idemo i predstavljamo se na svetskim sajmovima Filipom Višnjićem, guslama. Za to treba biti ozbiljno, ozbiljno bolestan, a pritom ne želim da kažem ništa kvalitativno o guslama, nego samo o tome kako ljudi koji treba da predstavljaju našu kulturu drugde, promišljaju našu kulturu. I dalje su u naumu da postoji neka zabluda o nama, koju treba neko da ispravi, pa će ljudi konačno nešto o nama da razumeju.

Sa druge strane, današnja savremena književnost, po mom mišljenju je neka post-post-moderna, to jest post-moderna bez umišljenosti. Rekao bih da tu spada talas histeričnog realizma, pa novi veliki roman, koji je svestan da u ovo doba sveopšteg ubrzanja, postoji jedan broj ljudi koji su posebno prisutni među čitaocima, kojima je potreban odmak od sveopšteg ubrzanog ritma.

To je književnost koja ne tretira neophodno savremenost kao takvu, ali stvari iz prošlosti tretira iz savremenog ugla, bez istoricizma i zanesenosti te vrste. I konačno – književnost bez nacionalnosti. Dakle, oni pisci koji zaista mogu da plasiraju to što pišu svuda, na prostoru senzibiliteta o kome sam pričao. Ti pisci nalaze svoje mesto na festivalu Krokodil. Oni za koje bi se osećala neka vrsta neprijatnosti, nisu nikada ni pozvani. U tom smislu mi nismo nikakva otvorena platforma, mi smo srazmerno restriktivan festival i ne želimo da dovodimo ljude koji nam nisu simpatični.

Kako vidite Beogradski sajam knjiga, kao još uvek najveću manifestaciju u Srbiji koja se bavi književnošću?

Pred svaki Sajam se podiže buka. Naravno, on ima neke svoje odvratne aspekte, kada čovek zapadne tamo gde je crkveno izdavaštvo, i slično. I zapravo prikazuje tu srpsku izdavačku književnu scenu poprilično verno, onakvom kakva jeste. Ne mislim da je to namera organizatora, ali nekako se stvari uvek tako poslažu. Čak i u tom sajamskom univerzumu koji je sav kružan, ima nekakvog bizarnog kosmičkog reda.

Ali, ima tu jedna druga stvar. Stranim gostima Sajam ostavlja neverovatan utisak, jer oni vide dinamičnost, jako mnogo publike, ljude koji kao izbezumljeni idu sa kesama knjiga, dosta programa…. Koliko god ljudi pričali da je to više vašar nego sajam, i dalje se neke stvari tu pomalo događaju. Mislim da je stvar jednako složena koliko i čitavo srpsko društvo.

Što se tiče izdavačke scene, imamo Lagunu koja zauzima preogroman deo te teritorije, pa onda njihovog arhineprijatelja Vulkan, pa male izdavače koji su raspoređeni nekako po margini tog prostora. U odnosu na recimo 2000. stvar se na izvestan način pogoršala. Prava je magija postojati i opstati kao mali izdavač.

Po mom mišljenju sve to doprinosi živosti, jer onda vi stvarate alternativne punktove što je jako dobro. Ako pogledate recimo alternativnu kulturu Berlina, u ovih 25 godina od pada Berlinskog zida, ona je sve vreme bila potiskivana ka dalekim periferijama - jer ide korporativno-liberalni kapitalizam i čisti sve pred sobom! Sve ono što smo mi znali kao Berlin sa oštrom alternativnom kulturom, sada je kilometrima daleko. Teško da postoji grad na svetu u kome se tako nešto ne dešava. Kuknjavu i osećaj stalnog jada bi valjalo da zameni dinamizovanje i promišljanje sopstvenog položaja, kao i saobražavanje sa trenutnom situacijom.

Tokom poslednjih par decenija, postali ste i rado viđen sagovornik medija na razne društveno-političke teme. Da li je do toga došlo sticajem okolnosti, ili možda iz nekog vašeg osećaja odgovornosti kao pisca i javne ličnosti?

Meni je prva knjiga objavljena 1994. godine, ali ja sam pre toga dosta dugo pisao i trudio se da nešto stvorim. Tokom osamdesetih godina sam imao problem koji sam pokušavao da razrešim, a to je kako se piše o toj stvarnosti koju poznajem, jer meni ona - iz neke moje književne umišljenosti - nije bila dovoljno uverljiva.

Pripadao sam generaciji koja se formirala na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete godine, kroz muziku, pank i novi talas. Tu se se stvorila sjajna scena koja je korespondirala sa srodnim scenama u Zagrebu i Ljubljani. I sve je to bilo divno i krasno, ali ljudi su se i drogirali, imali loše navike. Sve to što je bilo divno, postalo je mračno i tragično. Ljudi su krenuli da umiru kao mušice od overdouza, AIDS-a. To je ta priča o EKV, o smrtima, koja je zapravo poharala tu scenu. Nakon toga nam se zemlja raspala, i to na najstrašniji mogući način.

U tom trenutku sam osećao da nikakvog izbora i nemam, da je to jedino što ima smisla pisati. U vreme kada sam pisao knjigu “U potpalublju”, i nakon što je ona objavljena i dobila NIN-ovu nagradu, bio je jako izrazit položaj pisca kao nekakvog barda, koga svi pitaju za neke mudrosti. Onda su mene tada pitali, totalno nesnađenog, doslovno pitanja kao što su: “gospodine Arsenijeviću – šta će biti s nama?” Pošto nisam ćutljiv, onda sam i ja govorio “Pa, sa nama će biti to-i-to”, kako ja to vidim. To je onda stvorilo neku skoro pa automatsku reakciju kod novinara, da očekuju od mene da čuju neke stvari.

Neki ljudi imaju utisak da ja neprestano živim uronjen u ovu stvarnost, a da sa druge strane, u književnom smislu, neprestano tematizujem devedesete, ali ni jedno ni drugo zapravo nije istina. Gledam da se maksimalno odmaknem od nje, ali ne da bih otišao u tamo neke svoje mikrosvetove, gde cvetaju ruže i sve je divno. Želim da pročistim širu sliku, jer me detalji ove stvarnosti iscrpljuju. Još davno sam video da ne mogu da se bavim baš time šta je rekao tada Velja ilić, ili Palma, ili takvi likovi, koji su u međuvremenu hipertrofirali na sve strane. Zanima me opšti utisak.

Dakle, postoji neka vrsta obaveze koju vi možete da prihvatite, ali ne morate. To je bilo pitanje moje volje, jer je meni bilo glupo da pričam o bilo čemu drugom dok se na dnevnom nivou dešavaju zločini i tragedije. Za mene je to bilo pitanje neke elementarne građanske obaveze, a ne obaveze pisca u to vreme.

Sa druge strane, mislim da čovek može danas i malo da odstupi, da se bavi time drugačije. Pokušavam da se bavim političkom stvarnošću kroz neke naše programe, na nešto višem nivou. Recimo, imali smo projekat “Jezici i nacionalizmi”, regionalni projekat konferencija na kojima se raspravljalo o pitanjima jezika, sa lingvistima, piscima, kolumnistima, novinarima. To je rezultiralo deklaracijom o zajedničkom jeziku, o kojoj se mnogo raspravljalo. Upravo nam traje projekat “Ko je prvi počeo: Istoričari protiv revizionizma”, gde mi sa istoričarima iz čitavog regiona raspravljamo o tom talasu revizionističkih narativa.

Danas je prevashodno udžbenička građa strahovito unakažena, naročito tamo gde su stvari uvek najgore, a to je Bosna i Hercegovina. Recimo, imali smo slučaj pobune dece u BiH, dece bošnjačke i hrvatske nacionalnosti, koja su zahtevala da se nad njima ne vrši obrazovna segregacija. Kao što žive u istim soliterima, izlaze u iste kafiće, isto tako žele da odlaze u iste razrede, pohađaju školu i uče istu nastavu, a ne da ih neko kroz obrazovni sistem priprema za buduće ratove u kojima će se oni neizostavno opet naći u ulogama neprijatelja.

Onda sam video da ta deca nose transparente na kojima su nacrtane kruške i jabuke. Nisam to mogao da razumem, a onda mi je neko objasnio da je kantonalna ministarka obrazovanja, kada su je pitali “pa dobro, zašto ne spojite tu decu”, rekla “pa čujte, ne možemo mi spajati kruške i jabuke”. I to je ta strašna realnost sa kojom mi moramo da izlazimo na kraj. Mene uvek u svemu interesuje taj regionalni kontekst, jer ma koliko je deo regiona u EU a deo van, ma koliko vadili pasoše na koji nam udaraju pečate, ipak mislim da postoji jako mnogo spona i da ima mnogo razloga za saradnju.

Mi pokušavamo da unesemo političke promene tamo gde su one dalekosežne. Ta priča “ Vučić, ne-Vučić”, tu ja nalazim na osećaj konfuzije u mojoj komunikaciji sa javnošću. Mene to zaista ne interesuje, jer sam video da srpska politička scena ne donosi značajne promene sa promenama aktera. To je jako lako dokazivo. Ali možemo izvršiti neke sistemske promene, uticati na to da se promene udžbenici, da se uvedu multiperspektivni narativi u istorijsku građu, da se odustane od epskih istoriografija, gde smo uvek mi žrtve ili pobednici, a oni luzeri ili zločinci. I gde smo uvek “mi” i “oni”, a gde su ti “oni” naši neposredni susedi sa kojima smo mi u odnosu vekovima i bićemo. Neophodno bi bilo da uspostavimo neke dobre odnose zarad naše dece i unuka.

Na promociji vašeg poslednjeg romana pričali ste o tome kako strani pisci lakše dospevaju u fokus javnosti i bivaju pozivani na internacionalne festivale ako dolaze iz ugroženih zemalja, o kojima bruje svetski mediji. Kao što su strani književni festivali pokazivali naročito interesovanje za vas tokom devedesetih, tako danas i Sirijski pisci privlače pažnju zbog tragične situacije u toj zemlji. Da li takva percepcija javnosti na neki način otežava proboj piscima koji ne dolaze iz neposredno ugroženih zemalja, i da li globalna očekivanja auditorijuma diktiraju teme piscu, ako želi da bude i svetski afimisan?

To je jedna od refleksija terora identiteta, i toga koliko su identiteti kidnapovani. Oni se nalaze uvek u rukama nekog drugog koji ih tako lepi, te time vi imate jako uzan prozor u komunikaciji sa javnošću. To najviše osećaju ljudi u malim kulturama i jezicima.

Međutim, to nije pitanje samo tih traumatizovanih nacija i istorijskih iskustava. Recimo, mi smo imali sjajan odnos sa festivalom LITTFEST u Švedskoj, u dalekom gradu Umeo. To je poslednji grad pre polarnog kruga. I stvarno, tamo kreću irvasi, maltene Deda Mraz i slično, i taj grad poseduje ono što bi se zvalo "senzibilitetom severne Švedske". A to su, u tom redukovanom vidu, neke “beline i tišine”. I neka njihova misterija. Nama prijatelji iz Umea kažu “ako ti ne tematizuješ te njihove j*bene beline i tišine, tebe nema nigde, ne postojiš”.

Isto su mi pričali i pisci iz Meksika. Oni su bili strahovito traumatizovani uspehom latinoameričke književnosti iz pedesetih i šezdesetih kroz talas magijskog realizma. Više nijedan drugi oblik narativa niti senzibilitet nije mogao da prođe. Onda su oni imali tu čuvenu kompilaciju meksičkih autora na prelazu iz devedesetih u dvehiljadite, koja se zvala Mekondo, kao “Makondo” od Markesa (selo iz romana “Sto godina samoće”, op.a) i“Mek” od Mekdonaldsa. Hteli su da tematizuju narativ koji je potpuno drugačiji, koji mnogo više liči na minimalizam američke kratke priče nego na tu rascvetalost magijskog realizma. Narativ u kome nikada ne postoji baba u selu u džungli koja živi 270 godina ili takve stvari, nego je sve utemeljeno u tvrdoj realnosti urbane proze kakvu znamo. Jedini autor za koga može da se kaže da je pripadao toj struji, a koji je napravio zaista veliku svetsku karijeru je Roberto Bolanjo. Ali mi sada, već desetak godina nakon njegove smrti, vidimo da je on izolovana pojava. Nakon njega nije usledila promena paradigme, spram onoga šta očekujemo od latinoameričke književnosti.

I taj autor iz Sirije će biti pozvan samo pod uslovom da on uzvraća na ono što je redukovani pogled na Siriju. Mislim da izdavači, u ime čitalaca, donose odluku da su čitaoci suviše jednostavni, da bi mogli tu slojevitost narativa da razumeju, i da iz ratom razorenog Alepa može da dođe samo neko čupanje kosa nad ratom razorenim Alepom. To je tužna pojava koja se tiče onih koji donose odluke u izdavaštvu, a to su uglavnom ljudi čija je dužnost da proizvode komercijalno uspešne knjige.

BONUS VIDEO: Film "Izgrednici" Dejana Zečevića izabran za srpskog kandidata za Oskara

(Espreso.co.rs)