ŽENE SVIH ZEMALJA, PROBUDITE SE! Joko Ono nikada nije prestala da se bori za nas (FOTO) (VIDEO)

"San koji sanjaš sam ostaje samo san. San koji sanjamo zajedno postaje realnost"

Pre Marine Abramovič, pre "skandaloznih", "uznemirujućih" i čudnih performansa umetnika širom sveta, nekih manje a nekih više ekstremnih, sve je to već uradila jedna žena - Joko Ono.

Rad umetnice koja je ostavila veliki pečat na savremene trendove ove godine ćemo moći da vidimo na Oktobarskom salonu.

Zbog čega vredi otići i doživeti njen rad?

Pre svega, da bi shvatili kolika je veličina Joko Ono, moramo razumeti kako ona gleda na umetnost - ali i kako svet gleda na nju. Jedno ka drugom stoje poput ogledala, u kojem možemo posmatrati odraz naše realnosti, uvreženog diskursa i predrasuda, i najzad otkriti kako da ih se rešimo.

Tako nam medijska percepcija i prve asocijacije na ime Joko Ono ukazuju na duboke probleme koje postoje u društvima širom sveta. Imamo dva slučaja: ili Joko Ono vide kao rasturačicu Bitlsa, zbog njene veze sa Džonom Lenonom, ili je iz istog razloga vide kao muzu poznatog muzičara. U oba slučaja, postoji problem.

To što je Joko Ono došla u "mejnstrim" zbog jednog muškarca sa kojim je bila u ljubavnoj vezi je pomalo tužno. Međutim, ona je kao umetnica bila oformljena mnogo pre nego što je upoznala Lenona, a svet može njemu zahvaliti što je njena čarobna umetnost konačno došla u fokus.

Joko Ono su zamrzeli fanovi "Bitlsa" širom sveta kada se ovaj legendarni bend raspao. Tvrdili su da je ona okrenula Lenona protiv Mekartnija, a stvari su otišle toliko daleko da je morala da napusti Veliku Britaniju zbog rasističkih komentara u štampi. Jasno je šta je tu problem - pored četvorice odraslih muškaraca, za raspad se, naravno, krivi žena. Ništa čudno, s obzirom da patrijarhat žene vidi kao "histerične, osvetoljubljive, spletkaroše i manipulatore". Drugim rečima kao veštice, kako su i prikazane u dosta kultura, i zbog čega su i stradale u određenim istorijskim periodima.

Druga podjednako loša percepcija o Joko Ono je ona o "muzi" velikog Džona Lenona, koja ga je inspirisala na velika dela. To shvatanje da je žena pasivna, i da je jednostavno objekat koji muškarac tretira kako on želi, ili iz kojeg jednostavno crpi inspiraciju, takođe je degradirajuće i ponižavajuće za bilo koju ženu, a posebno za Joko Ono. Ona nije bila nikakva muza, već aktivan stvaralac svih performansa u partnerstvu sa tadašnjim mužem, ali je i pre i kasnije radila i stvarala dela nad kojima su se mnogi zamislili, i koja su mnogima izmenila pogled na svet.

Kao hrabra žena, koja je živela i živi van okvira svog vremena, van ustaljenih sistema vrednosti, kultura i ideologija, neizostavno je u središte svoje umetnosti stavila - feminizam.

Joko Ono, poput mnogih drugih umetnika, veruje da je svrha umetničkog stvaranja duboko "politička" i da mora imati za cilj da ukaže na neki problem. Burnih šezdesetih, kada je njena karijera bila u usponu, to je postalo svima jasno - protest protiv rata u Vijetnamu, buđenje seksualnosti i kulturne revolucije su tresle svet.

Joko je rođena u Japanu, zemlji koja je poznata po strogom sistemu podela uloga i staleža, gde je za ženu jasno predviđeno mesto. U detinjstvu je preživela bombardovanje zemlje, otac joj je bio u logoru, a cela porodica ekstremno siromašna.

Ipak, njen jedinstven duh nije klonuo. Kao kod svih velikih umetnika, budno i predano je radio i osmišljavao svoju viziju slobodnog sveta bez stega i granica, poput beskrajno plavog okeana. Ime Joko na japanskom znači upravo "dete okeana".

Nasilje je uvek bilo pristuno u njenom životu - od ratnog odrastanja do svedoka ubistva čoveka kojeg je volela. Pobuna protiv bilo kakve represije, nasilja i rata obeležila je njeno stvaralaštvo.

Njena multimedijalna karijera je duga i plodna. Ovoga puta, umesto na muziku i aktivizam, ili na trivijalnost njenih poznanstava i odnosa, brakova i prijateljstsva, osvrnućemo se na neke od njenih najznačajnijih performansa.

Tokom šezdesetih ona je bila deo avangardne grupe Fluksus, sa kojom je održavala brojne izložbe i koncerte u malom prostoru na Menhetnu. Na njihova okupljanja dolazio je i čuveni Marsel Dišan. Iskustva koja je ovde oformila, Joko će pratiti i u daljem radu.

Joko je 1964. godine priredila performans "Cut piece" (Akt sečenja) koji je zadivio i šokirao umetnički svet. Ponovila ga je još nekoliko puta, između ostalog i posle napada na Kule bliznakinje 11. septembra. Kao pionirka konceptualne umetnosti, Joko se pojavila na sceni u svom najboljem odelu, a onda je pozvala publiku da joj makazama, deo po deo, seku odeću. Na potpuno inovativni način Joko je prikazala odnos uživaoca umetnosti i umetničkog subjekta, preispitujući način na koji vrednujemo i poštujemo umetnost, ali i "svakodnevnije" teme poput otuđenja, osuđivanja, percepcije Drugog.

Iste godine Joko stvara "Grejpfrut" - neobičnu konceptualnu knjigu koja bi svakog ko je otvori dočekala sa nizom instrukcija. Međutim, to nisu bila obična upustva - bila je to poetična, razigrana igra sa samim životom i ljudskim emocijama. Jedno od uputstava glasi: "Sakrij se dok svi ne odu kući. Sakrij se dok te svi ne zaborave. Sakrij se dok svi ne umru".

Joko je sama izvela mnoge od instrukcija koje je osmislila, a izdala je i nastavak knjige. Njena imaginacija ovde se pokazala kao beskrajno široka, neobuzdana i smela - i ukazala nam na krhkost realnosti, i veličinu umetnika koji duboko oseća svet, i vidi ga kao svoje igralište. U tom igralištu čak i sasvim obične stvari mogu postati grandiozni predmeti koji se transformišu u spektar emocija i stanja.

"Drvo želja" je instalacija koju je Joko Ono postavila širom sveta, u nekoliko gradova, i koja najbolje iskazuje njenu neuništivu veru u čovečanstvo. Joko se oduvek nadala i verovala da kao vrsta možemo pobediti tamu u nama. U nekoliko izložbenih prostora osvanulo je drvo sa sledećim upustvima: "Zamisli želju. Napiši je na parčetu papira. Savij ga i veži oko grane Drveta želja. Zamoli svoje prijatelje da urade isto. Nastavi da želiš. Sve dok grane ne budu preplavljene željama ".

U Veneciji je 2015. godine Joko Ono izvela performans nazvan "Uzdizanje". U jednoj laguni ona je spalila silikonska ženska tela, tako da podsećaju na goruće fenikse. Ono je jasno želela da ukaže na brutalan način na koji se žensko telo tretira. Spaljujući ga, želela je da pošalje poruku da se žene mogu osloboditi okova kojima su sputane, i uz zajedničku borbu konačno stvoriti pravednije društvo za oba pola.

Joko Ono sada želi da svojom snažnom umetnošću "uzburka" i našu malu zemlju. I to postavkom koja zaista obećava.

- Žene svih godina, iz svih zemalja sveta, pozivamo vas da pošaljete svoje svedočenje o zlu koje vam je naneto zato što ste žena. Napišite ga na svom jeziku, svojim rečima, i pišite koliko god otvoreno želite. Možete ga potpisati imenom ako hoćete, ali nemojte stavljati prezime. Pošaljite samo fotografiju svojih očiju. Iskazi o zlu i fotografije očiju biće izloženi na mojoj instalaciji "Buđenje" od 15. septembra do 28. oktobra na 57. Oktobarskom salonu, Čudo kakofonije, Beograd. Instalacija "Buđenje" nastavlja da raste i biće izložena u mnogim zemljama. Zaista se nadam da ćete učestvovati. - napisala je ona.

Kako "Espreso" saznaje, do sada je pristiglo oko 60 radova. Međutim, zbog same prirode dela, radovi će nastaviti da stižu i kada ono bude izloženo.

Oktobarski salon će u okviru ove izložbe sarađivati sa Vesnom Stojanović, koja je koordinaorka Sigurne kuće, kao i sa udruženjem Sigurno mjesto iz Zavidovića u BiH.

"Buđenje" će tako domaćoj publici prikazati priče o zlu i njegovim žrtvama, koje nisu "negde tamo daleko", već sasim blizu, među nama.

A kako Joko Ono želi da se bori protiv tamnog, zlog i iskvarenog u ljudskoj prirodi?

Jednostavno da jednostavnije i ljudskije ne može biti - rečju i pogledom. Humanizam Joko Ono i toplina njene umetnosti na kraju dana su najveći utisak. Ona svakom ko želi da doživi njenu umetnost poklanja i svoj pogled na svet, barem na trenutak.

BONUS VIDEO: Film "Izgrednici" Dejana Zečevića izabran za srpskog kandidata za Oskara

(Espreso.co.rs)