IMALA JE 85 GODINA I S POLOMLJENIM KUKOM PEŠAČILA PO 10 KILOMETARA: Ušli smo u stan u kom je živela Desanka Maksimović i saznali NIKAD OBJAVLJENE DETALJE IZ NJENOG ŽIVOTA (FOTO)

Naša poznata književnica Desanka Maksimović nije iza sebe ostavila samo pesme koje smo učili u školi. Ona je za sobom ostavila samo rođake koji i danas čuvaju sećanje na nju.

O njoj ne govore samo kao o tetki, što je ona i bila prvenstveno za njih, već kao o nekakvom višem biću. Živela je u jednoj od najprometnijih ulica u centru Beograda u ulici Kralja Milana na broju 23, u stanu broj deset, o čemu je portal Espreso već pisao.

Upravo u ovom stanu napisala je dela Pamtiću sve (1989), Slavuj na grobu (1990), Nebeski razvoj, (1991) Ozon zavičaja (1991) i Zovina svirala (1992).

Desanka Maksimović rođena je Rabrovici kod Valjeva, 16. maj 1898, godine. Bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti.

Bila najstarije od osmoro dece od oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.

Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji.

Želeći da porazgovaramo sa nekim od stranara zgrade u ulici Kralja Milana pozvonili smo na gotovo sva vrata u nadi da ćemo čuti po koju priču u vezi sa Desankom, ali nam niko nije otvarao. Taman kada smo hteli da okrenemo leđa zgradi koja čuva veliku tajnu, odlučili smo da se vodimo onom parolom "nikada nemoj da odustaneš" i zakucali još jednom na vrata stana broj 10.

Vrata stana u kojem je nekad živela Desanka otvorila nam je ljubazna žena, za koju se ispostavilo da je njena sestričina. Radmila Milakara nas je, na naše veliko oduševljene primila u svoj, nekada Desankin dom.

Zakoračili smo u stan u kom je nekada hodala čuvena Desanka. Iz hodnika smo pravo ušli u trpezariju u kojoj je nekada ona provodila vreme i seli za okrugli sto. Imali smo tu čast da uđemo u sobu u kojoj je ona spavala, ali i hrpu književnih dela u kojima je uživala, ili pak sama pisala.

- Uđite , slobodno, hajde. Vrlo rado ću vam ispričati priću o mojoj tekti. Priču koju niko do sada nije čuo. Izvolite. Sedite, želite li kafu, nešto da popijete? - ljubazna je bila gospođa Radmila.

Iako njena rođaka, o Desanki je najpre počela priču od opšte poznatih stvari, od toga da je decenijama bila profesor u školi, prevodilac i pisac, da bi priču nastavila u drugom smeru. Govorila je o svakodnevnim ritualima njene tetke, o danima koje su zajedno provodile kao i Desankim detinjstvu, ali i tome šta je jela svakog jutra i savetima koje je sestričina zapamtila zauvek.

- Nema sela u koje nije išla da čita. Tada se išlo bez kola. Niko nije plaćao dnevnicu ili putni trošak. Bila je jedan jako vredan čovek i to je najvažnije - započinje priču Desankina sestričina čije je savete rado usvajala.

Po njenoj priči Desanka Maksimović je znala kako sa ljudima. Nikada se nije ljutila kada neko nešto prebaci, te je znala da kaže:

- Ma pusti ga. Ko zna koja mu je muka kad on mene, koja mu ništa nisam uradila, napada tek tako.

Desanka za Radmilu nije bila samo pisac. Ona je za nju bila tetka od koje mnogo učila.

Tetka je uvek govorila da je čoveku najteže pobediti ne druge, već sebe. I to neka bude vama za nauk - prepričava Radmila i dodaje da je Desanka uvek isticala kako je važno i da čovek mora za nečim i da čezne.

Na primer, olaka glad. Oni su bili mnogo siromašni i to sve od toga potiče. Oni nisu kukali nemamo ovo ili nemamo ovo. Desanka je vukla grane za grejanje za vreme rata kako bi se makar malo zgrejali. Ona je pravi čovek i takav čovek više ne postoji, pravo da vam kažem.

Radmila je bila voljna da nam ispriča i po koju anegdotu iz života njene tetke:

Znala je da dođe sa promocije knjige i da donese malu teglu kajmaka i da nam kaže da je to pošteno zaradila. Ispričala nam je tom prilikom da je došao čovek koji je mnogo nadaren, stihovi teku iz njega, ali nije mogla da mu objasni da on nije obrazovan i da to nema umetničku vrednost. Tetka je tog čoveka slušala tri sata i pošteno zaradila svoju teglicu kajmaka - nasmejala se ona.

Desanka nije imala problem da se druži i sa običnim ljudima. U njenu kuću su svraćali i veliki umetnici.

Moja tetka je volela jako da prevodi. Govorila je nemački, francuski, ruski. Veoma je volela ruske pesnike. Uvek sam joj govoria - tetka što ustaješ u šest pre zore? Njoj je bilo jako važno da što više prevodi, jer tražeći reč da što lepše prevede pesme, njen mozak je kasnije bio uslužan za njene pesme, to je stalno ponavljala. Ona je uvek išla napred i bez ikakavih kalkulacija. Zato joj niko nije mogao ništa. Njoj nisu bili potrebni političari.

Radmila je istakla da je Desanka sav novac koji je dobijala na mesečnom nivou (svega 15.000 dinara) iz SANU u poslednjih četiri godine preusmaravala za školu u Brankovini gde je odrasla.

Tetki nije bilo važno materijalno. Uvek je govorila da je sve ovo privremeno. Volela je da ima prijatelje, knjige i ove figurice koje vidite u stanu. To je obožavala, to je bila njena opsesija, naravno posle pisanja. Neko kupuje torbice i cipelice, ona je kupala figurice. Nikada nije kupovala stvari da ih skladišti. Ove slike koje vidite u stanu su, u stvari, slike sa izložbi koje je kupovala kako bi podržala umetnike.

- Ona je punila svoje baterije, i to ne samo kroz kupovinu. Znala je da zagrli drvo i dugo šeta po šumi i tako se regeneriše.

Radmila se prisetila i ne tako lepih trenutaka iz života njene tetke:

- Ona je 1983. godine u svojoj 85 godini, dok je zalivala cveće, pala i polomila kuk. Već sledeće godine otišli smo na more, jer tamo imamo malo potkrovlje. Ona i ja samo svako jutro išle pet kilometara do lekara i nazad sa tako polomljenim kukom. Posle 20 dana mi smo prešle 200 kilometara sa njenih 85 godina. Njoj to nije bio nikakav problem - opisuje nam Radmila i kaže da je Desanka Maksimović bila oduvek zdrav čovek.

Pesnikinja, prema rečima naše sagovornice nikada nije pila lekove, osim C vitamina ili aspirina. O sebi je i te kako vodila ačuna. Kupovala je heljdu i ovsene pahuljice još u ono vreme, pre 40 godina.

- Njoj su Rusi slali heljdu još tada. Pre 40 godina to nije bilo kao danas, imate ih gde god da se okrenete - konstatovala je.

Dok nas je isrpaćala ka vratima, žena koja nam je otkrila sve tajne naše najpoznatije književnice dala nam je savet za pamćenje.

Želim da poslušate savet koji je meni dala moja tetka Desanka. Nikada nemojte pričati o drugima na podrugljiv način. To svako može. Ali nemojte.To uvek govori više o vama nego o toj osobi - ljubazno nam je poželela sve najbolje i ispratila nas je sa osmehom i zatvorila vrata ušukanog doma u kom je do poslednjeg dana svog života živela Desanka Maksimović.

BONUS VIDEO: