POTRESNA ISPOVEST SRPSKOG GLUMCA: Mislio sam da sam samo umoran, a onda operacija... Shvatio sam da sam bio NEPRAVEDAN PREMA SINOVIMA i najbližima

Poznat po brojnim ulogama, mediji su prvi put 2013. godine o njemu pisali u drugačijem kontekstu. Operacija srca mu je, kako kaže, te godine promenila život iz korena. I pored svega, Irfanu Mensuru se neposrednost, duhovitost i dečački duh nisu izgubili, naprotiv. U svojoj 66-oj godini prkosi životu u najpozitivnijem smislu.

- Drastično sam promenio život posle operacije utoliko što sam više počeo da volim sebe...(smeh)...ukoliko je to uopšte moguće. Šalim se naravno, nisam toliki narcis-duhovito i slikovito, bez suzdržavanja, Irfan Mensur odgovorio je na pitanja vezana za privatni život i profesiju.

-Radi se o tome da do tog trenutka kad mi se sve izdešavalo i kad sam morao hitno na sto pa čak do same operacije nisam priznavao sam sebi, a ni doktorima da su u pravu da mi se to desilo. Ja sam mislio da je to samo jedna vrsta umora, prenapregnutosti, sve do trenutka dok me oni nisu pogledali u oči i rekli-„Hitno, ali hitno morate na sto“. I prebacili su me u Beograd iz Zaječara gde sam tada režirao jednu predstavu za pozorište „Zoran Radmilović“, tamo sam i doživeo infarkt. Zahvaljujući mom kumu Voji Brajoviću koji je poznavao načelnika Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje, čekao me je čitav konzilijum noću u pola dva i posle toga sam operisan - prisetio se glumac.

Operacija koja mu je potpuno promenila odnos prema ljudima, učinila je i da preispita svoj odnos prema najbližima. Rado ističe da su mu najveća sreća sinovi, 34-godišnji Filip iz prvog braka sa manekenkom Ljiljanom Perović i 19-godišnji Pavle kojeg je dobio u braku sa glumicom Srnom Lango.

-Kad se sve to izdešavalo, jedino što sam pomislio je da nisam bio pravedan prema najbližima. Pre svega mislim na moje sinove. Odakle mi pravo da ih tako neprijatno iznenadim, da ih tako ostavim nedovršene. Ne njih, oni će biti jedni časni ljudi, ali sam imao nekoliko stvari u životu da im pokažem, dokažem, da ih uputim, iako nisu mali, ali se prosto osećam nekim alfa mužjakom, još uvek. Svatio sam da toliko nisam mislio o sebi da u to doba nisam imao ni zdravstveni karton, ni odabranog doktora, mislio sam da sam ja ustvari jedan mali supermen koji korača po jednoj ozbiljnoj planeti koja se zove Zemlja. Počela je jedna vrsta shvatanja da u životu nema vremena za čekanje i nema vremena za ladolež, kako bi mladi sad rekli-„bleju“- iskren je Mensur.

Posle razvoda sa Srnom Lango vodi samački život, ali svaki trenutak koristi da ne bude sam.

-Slobodnog vremena imam sve manje i manje, hvala Bogu. Pošto živim sam, trudim se da to ne budem. Ne mogu da gledam u beli plafon, u zid, moram da uključim svoje vijuge ne bi li mi organizam krenuo napred, na mogući intelekt, kreatvnost, stvaralaštvo-kaže glumac.

U pozorištu ga pamtimo kao Marsela Prusta, kneza Pavla, Pavla Isakoviča, Nahoda Simeona...i brojnim ulogama u filmovima kao što su „Čuvar plaže u zimskom periodu“, „Pas koji je voleo vozove“, „Miris dunja“, „Kraljeva završnica“...Danas, Irfan Mensur kao glumac nema neostvarene želje, iako, kako kaže, u poslu nije imao samo uspone.

-Ja sam sve svoje želje ostvario. U smislu da sam svaku ulogu smatrao kao da mi je Bogom dana. Pokušao sam od svake uloge da napravim nešto što bih ja mogao da zapečatim kao moj estetski doživljaj, tako da nemam uloge koje su mi nedodirljive. Možda mi je pobegao Hamlet. Čak sam ga dobio, počeo da ga spremam, ali je projekat otkazan i nisam odigrao Hamleta, ali uopšte ne žalim. To je deo našeg posla. Nekad dobiješ, nekad izgubiš. Možda bih kao Hamlet bio grozan, ko to zna. Desilo se da sam pravio omaške u svojim ulogama i kao glumac i kao reditelj. Ja to priznajem. Naš posao je takav, da imaš uspone i padove i da te padovi mogu samo ojačati. Ako te padovi slamaju, onda nisi za ovaj posao.

I dalje me zovu Japanac

Legendarna uloga profesora Japanca u „Tesnoj koži“ ostavila je neizbrisiv trag u njegovoj karijeri.

-To nije moja najvrednija uloga, ali je u svakom slučaju upečatljiva i živi već desetinama godina. Samo zato što je taj film de facto u maženju sa publikom, tako da se i moja uloga mazi sa publikom. Desilo mi se pre dve-tri godine da su me dočekali neki klinci od 5 do 17 godina u Domu za nezbrinutu decu, njih 150, i svi su, čuo sam, šaputali: „Evo ga, stigao nam je Japanac!“ Ja nisam za njih bio Irfan Mensur, već Japanac, a taj film je prikazan pre 36 godina-priča glumac.

Novac je periferna stvar

Kada je krajem juna opljačkan u centru Beograda u sred bela dana, Irfan je i tada pokazao prisebnost. Četiri maloletnika su mu ukrala torbicu u kojoj je bila veća suma novca, kreditne kartice i dokumenti.

-Krađa se završila duplim viskijem, zato što sam ja takav čovek. Ne mogu da dozvolim da me takve periferne stvari ometu u mom raspoloženju. Isto je moglo da mi se desi u sred Rima ili Madrida. To su uhodane situacije koje se događaju svuda u svetu. Meni se desilo da imam 3.700 evra kod sebe, jer sam nameravao da mom mlađem sinu taj dan kupim polovni auto. Maloletnike su našli posle sedam dana, kamere su ih snimile. To su maloletnici, ništa im ne mogu. Zaštićeni su kao beli medvedi, pripadaju jednoj manjini koja je isto tako evropskim zakonima zaštićena tako da mogu samo da se smejem, vratim u isti kafić i popijem dupli viski-pomirljivo je ispričao glumac.

(Espreso.co.rs)