NE PODNOSIM OLIVEROVE PESME, ALI NE ZATO ŠTO JE HRVAT! Ne volim ni Dina, ni Džibonija - uništili su previše ženskih života na Balkanu! (VIDEO)

Već se duže od deceniju i po u meni skupljaju frustracije koje čekaju da izađu na papir (sada su isplivale na videlo povodom smrti jednog od pevača koje nikada nisam mogao da smislim, bog da mu dušu prosti), a koje se tiču uticaja pojedinih muzičkih žanrova na živote običnog čoveka...

Narodnjaci (pravi) - stvaraju u ljudima onaj osećaj bezbrižnosti, kada se u kafani zapeva sa tamburašima na uvce.

Rokenrol/Metal/Pank - razdražuje masu i čini slušaoce da se osećaju moćnim, delom nečeg većeg od njih samih.

Pop - opušta uz lagane zvukove, nekada i prelagane, ali ko voli nek izvoli.

Međutim, postoje i određeni izvođaći, koje autor ovog teksta jednostavno svrstava u poseban pravac - PATETIZAM.

Taj pravac ne može se opisivati samim muzičkim opusom, već su u njemu daleko od svega bitniji tekstovi i pristup životnoj filozofiji. Dobro, "pristup" je možda malo prejaka reč!

O mrtvima zaista sve najlepše, bez premca, odakle god da su, i ko god da su, ali postoji određena vrsta muzike koja nikada, nikako, ni pod kakvim uslovima, nije mogla da se "uklopi" sa mojim moždanim vijugama.

A, daleko od toga da ovakva muzika izumire. Ona napuni Beogradsku arenu nekoliko večeri zaredom kada Dino Merlin gostuje, napuni je i kada dođe Džiboni (Oliver nije dolazio, ali to je neka sasvim druga, ličnija tema, o kojoj zaista nemam prava da pričam), a napuniće je i svaki sledeći put.

Jer, zar ne, svaki nekreativni, poprilično nemaštoviti muškarac će upravo tamo odvesti svoju ženu, kada čuje da jedan od "nekolicine patetičnih" dolazi u grad.

Ako mene pitate zašto - pojma nemam. Ukoliko upitate njih - jer je "romantično", "lepo je tamo otići, baš su slatki tekstovi, opuštaju mi mozak, bla-bla-bla".

Slatki?! Šta je tu slatko, prijatelji moji, naši dragi čitaoci?!

Evo jednog od tih "slatkih" tekstova, nismo odabrali Olivera Dragojevića, jer čovek je ipak skoro preminuo, a mrtve moramo da poštujemo u svakom pogledu:

"Dugo se klela da nije smjela da me zavoli, i da ostane rekla je nije to zub to mnogo jače zaboli i ne prestaje Još jedna jesen i stoti persen za lobanju moju tvrdoglavu bar da umjesto suze Dunav poteče, da mi ne znaju dušmani ne znaju Lažu, lažu me da vrijeme liječi sve možda sidu i tumore al' nju nikad ne"

Hajde da kratko analiziramo stihove jedne od pesama Dina Merlina, nasumično izabrane, nećemo previše da davimo, ne brinite:

Dakle, ova devojka ne sme da zavoli nekoga (verovatno pre svih nesrećnog Dina), jer se plaši da će je povrediti, da će boleti gore nego "pokvaren zub". On zbog toga plače, i nastavlja da plače, i kuka, i kuka, i kuka, pošto vreme možda može da leči sidu (ne može), ali propalu ljubav prema njoj nikada ne.

Poruka koju ta pesma šalje običnoj osobi je - bolje nemoj da voliš, jer ćeš onda da patiš, pa će da te boli i nikad neće da prođe. Budi sam, šta će ti osoba pored tebe, sa kojom ćeš da uživaš, da se smeješ, da plačeš, da grabiš kroz život? Bolje je da se otuđiš, upališ televizor i gledaš kako drugi ljudi žive. Što bi, bre, ti živeo, kada je neki tamo Dino, Kiki, Bora, Đibo to sve već proživeo za tebe?!

Dokle ćete više da hvatate publiku na "istu foru"?

Patetika prolazi, i to je to! Ljudi vole da slušaju o tuđim životima, pa da ih onda upoređuju sa svojim.

Ono što me je najviše nateralo da prokomentarišem ovaj deo balkanske muzičke scene je činjenica da sam prisustvovao situacijama gde se realne osobe pozivaju na stihove pesama Dina Merlina i Džibonija, u pokušaju da mi objasne zbog čega ljubav, zapravo, ne postoji.

Od kada je to počelo da se događa, obećao sam sebi, ali i bliskim prijateljima sa kojima delim mišljenje o ovoj temi, da ću, kada budem bio u prilici, napisati nešto o tome, čisto da bih podelio i mišljenje one, nažalost, manjine, koja u muzici ceni dobar, interesantan, poetski napisan tekst, a ne populističko piskaranje iz isključivo jednog razloga - prodaje širokim narodnim masama...

Valjda je dovoljno to što mi novinari svakodnevno "preterujemo" zbog širokih masa, umetnost bi trebalo da oplemenjuje ljude, a ne da ih pravi depresivnim poslušnicima koji po ceo božiji dan kukaju nad svojom sudbinom.

Dakle, dame, ali i muškarci, nemojte da dozvolite da vam tuđe reči kroje život, a posebno reči ljudi kojima bi možda trebalo da bude zabranjeno da javno govore, umesto što propagiraju

P.S. Da me ne razumete pogrešno, da ne bude da pljujem po nacionalnoj ili verskoj osnovi, postoje i srpski izvođači koji me nerviraju podjednako kao Dino, Oliver i Džiboni. Od Kikija Lesendrića sa svojom večitom patetikom dobio sam ovčije boginje u sedmom razredu osnovne škole, od pojedinih tekstova Bore Čorbe, junaka iz detinjstva, dobijam nagon za povraćanjem, dok o ljubavnim tekstovima pisanim za moderne "turbo" narodnjake ne vredi ni raspravljati - nemaju apsolutno nikakav smisao, a nisu ni tema, samo sam morao da iskoristim prostor da i po njima malo opljujem.

BONUS VIDEO: "Ne može nam niko ništa" u izvedbi zlatnih Delfina

(Espreso.co.rs)