ŽAO MI JE DECE, PERSPEKTIVA JE LOŠA: Ovako je Oliver Dragojević govorio u poslednjem intervjuu za srpske medije

Oliver Dragojević je preminuo u 71. godini, posle duge i teške bolesti.

"Jutros u 5 sati u splitskoj bolnici, umro je Oliver Dragojević", saopštila je njegova porodica.

Oliver Dragojević je obeležio jedno vreme koje je davno za nama.

Svoju životnu priču ispričao je nedavno u intervjuu za Nedeljnik.

Nedugo potom potvrdio je da je teško bolestan.

Oliveru je dijagnostifikovan karcinom pluća. Održao je jedan emotivni koncert u HNK Split, što je bio i njegov poslednji nastup pred publikom uživo, ali se ubrzo nakon toga po savetu doktora povuako i otkazao nekoliko planiranih koncerata.

Intervju prenosimo u celosti:

Početak razgovora bio je, kao što bi rekao njegov zemljak, komentator Hajdukovih utakmica Edo Peci, "početno ispitivanje snaga". Duhovit je, izuzetno prirodan, harizmatičan i nije kurtoazan, a ako ga ponesu gosti, on ostaje njihov domaćin satima. Tako je i sa nama proveo tri sata i mnogo je opušteniji van intervjua. Tada se valjaju fore, a stigne da pokaže trofeje iz svog i sinovljevog ribolova - tunu džinovskih dimenzija. Tokom slikanja prilaze mu fanovi i tada se u praksi uverimo u njegovu džinovsku popularnost. Poslednja je velika hrvatska i verovatno jedna od dve ex-YU zvezde koja više ne mora ništa sem da do kraja ostane principijelna i zato već decenijama ne devalvira. A može i još ponešto, pa i da dâ prvi veliki intervju za srpske medije.

Pitanje "Zašto nećete doći u Beograd?" već mu je previše dosadno, pa čak i ako dolazi izdaleka.

Koliko je Split danas za vas Picaferaj (prvi Oliverov hit iz 1967) a koliko ste se usled te njegove evolucije iz Velog mista u Vavilon vratili Veloj Luci iako je Split vaš rodni grad?

Split je meni bio najbolji u varijanti kada je Splitski festival bio ukomponovan sa strancima. Nije bila tolika gužva, industrija. Poznavao se mentalitet grada, puls ljudi koji su došli. A sad je to postalo toliko internacionalno da se ne zna više ko je ko i moraš bežati.

Da li ste se zato vratili u Vela Luku?

Ne, vratio sam se u Vela Luku jer su mi tamo koreni. A rođen sam zapravo u Splitu jer mi je mati prebačena iz Vela Luke u Split na porođaj. Posle toga smo se vratili ponovo na ostrvo. Kasnije smo se preselili u Split jer je otac dobio posao kao lučki pilot u kapetaniji.

Zatvorili ste na neki način krug -- otac vam je bio lučki kapetan a i vi ste sad sve više na moru, pa i kao ribar?

Ribar naivac.

Ne dosadi vam more?

Nikako.

A ima li kod vas onoga da Dalmatinci ne idu u vodu jer je kupanje za turiste?

Jeste, i ja se manje kupam, više lovim ribu i odmaram se.

Da li ste dobili ime po Dikensonovom Oliveru Tvistu?

Moja mama je poznavala ljude koji su se bavili čitanjem i pisanjem, pa ih je pitala za savet. Za pokojnog brata su rekli da se nazove Aljoša. Rekli su -- neka se zove Aljoša i to je za Istok i ako ostanu Rusi, a u slučaju da dođe do sr..., daj drugome sinu zapadno ime, pa sam ja dobio -- Oliver. Tako smo imenovani u doba Hladnog rata.

Kad smo kod Zapada, imamo vaš rani odlazak kao gastarbajtera u Nemačku gde ste svirali baš kao i Bitlsi koji su došli iz Liverpula u Hamburg.

To je bio najteži period od osam do četiri sata bez slobodnog dana, i to četiri i po godine. Imao sam 62 kilograma, a sada imam 83. Bio sam neuhranjen, lud i mlad. Svirao sam Hammond klavijature. Skidao sam stvari sa Radio Luksemburga i raznih drugih top-lista i naučilo se mnogo toga.

Kako ste zamišljali sebe u to vreme? Bilo je to vreme socijalizma, da li ste mogli tada biti dovoljno ambiciozni i drski pa da kažete: "Biću zvezda"?

Ništa ja nisam napravio da se to dogodi. Ja sam hteo samo svirati u bendu i koliko traje da traje, ali se to pretvorilo u profesiju. Ušao sam u bend i svirali smo u zgradi koja se zvala "Gusar". Tamo smo imali samo jedan mikrofon za pevanje. I rekli su mi kao najmlađem: "Ajde ti probaj." I tako sam bio dežurni za mikrofonom i to dežurstvo traje do danas.

Kad smo spomenuli Bitlse, da li ste nekada želeli da se okušate u rokenrolu?

Ne, nisam takav tip. Rok je jedan način života koji ja nisam mogao prihvatiti.

Pa ni rokerima niko ne brani da pecaju ribu?

Ha-ha-ha, da, niko im ne brani, ali rokenrol je film koji je meni bio neprihvatljiv. Više sam fank tip.

Posle vašeg jesenjeg nastupa u Osijeku razmišljao sam o vašem celokupnom imidžu i zaključio da ste uvek bili pomalo tajanstveni. Niste bili nikada na izvol'te. Imate distancu.

Trudim se da je sve u svrhu muzike. Mene muzika toliko zaokupi da nemam vremena za propratne efekte. Sve radim da bi muzika bila stoprocentna. Ponekad ima nekih komičnih situacija pa radim gluposti na bini, ali sam inače dosta suzdržan.

Izbegavali ste priče o politici. Rekli ste da biste se politički angažovali samo u slučaju ako se pojavi naftna mrlja u Jadranu?

Da, samo bih se tada politički angažovao jer mi diraju more. Nikada me nije interesovala politika jer to je pokvaren posao i moraš biti tamo ili ovamo.

Izabrali ste da budete izdvojeni od dnevne politike i političara, i to u rasponu od Tita do čuvenog "ćaće" -- Ive Sanadera?

Neke od tih ljudi znam lično ali nije politika bila razlog tome što se znamo. Politika je profesija pokvarena i verovatno mora takva biti. Mene su svake godine zvali kad su birali vladu -- zovu me zbog politike iako dobro znaju da me ne treba zvati jer to ne volim.

Split je naravno i Hajduk. Bili ste veliki prijatelj sa Juricom Jerkovićem?

I dalje sam s njim veliki prijatelj. Imao je zdravstvenih problema ali se srećom izlečio. On je venčani kum mog pokojnog brata.

Tad sam bio mali, ali sećam se "Hajdukovih bilih noći u Beogradu". Da li ste i vi pevali?

Da, pevao sam u hotelu "Jugoslavija" nekoliko puta. Pevao sam sa grupom Delfini.

Pre neki dan sam išao nešto po Jutjubu i našao vaš stari TV šou za TV Beograd u kojem glumite sa Oliverom Katarinom. Da li vam je to nerealno sada?

Mene su tada stavili u robnu kuću i maskirali me. Sve je to bilo u sklopu te emisije. Sve smo napravili i prva gošća je bila Olivera Katarina. Dočepala se mikrofona i ne pušta ga. Kažem njenom menadžeru Maksi Ćatoviću: "Šta misliš ti o ovome?", a on mi odgovori: "Probuši se kofa", što je značilo da je sve propalo. Celi šou. Takav ego nisam video. Jedna emisija je bila snimljena i sve je propalo. Čitav šou.

Od Beograda do Splita ima oko 800 kilometara i osam sati putovanja, ali nam to nije bilo dovoljno da preslušamo kompilaciju vaših najvećih hitova.

Ko bi to mogao da izdrži?

Izdržali smo, ali na ovoj kompilaciji nema pesama iz filmske muzike kao što je "Zašto sve što je lepo ima kraj" iz "Nacionalne klase", pesme "A sad adio" iz serije "Vruć vetar"; pa Bauerov "Boško Buha", Šotrine "Priče iz radionice", i svuda je tu vaš glas. Kako gledate na taj segment karijere?

Nisam čuo te pesme sigurno četrdeset godina.

Znate li da su one popularne kod nas i dalje? Stalno se repriziraju i taj film i serija, a kad je nedavno bila promocija monografije o Draganu Nikoliću -- Dado Topić je otpevao uvodnu pesmu iz "Nacionalne klase"?

Da li je to tekst Marine Tucaković? Nju sam gledao par puta u žiriju za neki TV šou u Srbiji.

Mislim da jeste, opstala je ona.

Jedanput sam naleteo na neku TV emisiju i u žiriju su bili Miroslav Ilić, Marina Tucaković, Svetlana Veličković, Bora Čorba i Haris Džinović. Neki takmičar peva i završi. I pitaju Marinu Tucaković: "Kako je?" Ona kaže: "Ja sam razumela prve dve reči, ostalo ništa", a Miroslav Ilić se nadoveže: "Sve ćeš manje da razumeš".

Što se tiče tih hitova i tih ljudi, bila je dobra saradnja sa Kornelijem Kovačem. Tada smo Bisera Velentanlić, Dalibor Brun, Meri Cetinić i ja uradili jedan nastup u Beogradu i jedan u Sarajevu i raspali smo se.

Imali ste ujaka u Beogradu, dva najveća danas živa splitska glumca Milan Štrljić i Žarko Radić su karijeru izgradili u Beogradu, u petak je krenula redovna avio-linija između dva grada. Vaš veliki prijatelj Aljoša Vučković živi u Beogradu.

Aljošu sam pratio kao amatera pevača.

Kakav je bio?

Dobar.

Šta je danas Split? Da li je to grad Miljenka Smoja, Borisa Dvornika, Olivera...?

Nema toga više. Ali nijedan grad na svetu nije danas ono što je bio nekad.

Ključni hrvatski pisci dolaze iz Splita, u ovom gradu imali smo Feral Tribune, a danas imamo Olivera Frljića. Split od Olivera Dragojevića do Olivera Frljića?

Sve su to stvari koje proizvedu jedan bunt jer je Split takav grad. A onda skoče svi pozvani i nepozvani i tako uvek dođe do problema. Eto sa Frljićem je sad bilo problema u teatru i digao se kompletan kler. Svašta.

Pre neki dan bio je 4. maj, datum Titove smrti, a pamtimo onu čuvenu utakmicu na Poljudu između Hajduka i Crvene zvezde kada igrači plaču pošto je saopštena vest da je umro predsednik Tito. Da li ste vi bili na toj utakmici?

Nisam. Bio sam u Veloj Luci.

Šta ste tada pomislili?

Ništa. Umro je čovek. Objavio je tu vest onaj voditelj na televiziji. I gotovo. To je to. Na stadionu se plakalo.

Zato što su to bili popularni klubovi, pun stadion, svi su se razišli u tišini. Da nije bilo prenosa, ne bi se ni to videlo. A sećam se tih poslednjih Titovih meseci u bolnici u Ljubljani. Tanjug je javljao: "Stanje se užasno pogoršalo", a sutradan su govorili: "Stanje se popravlja". Mi smo živeli od raspoloženja: "E super mu je" ili "Gotov je". Toplo-hladno. I euforija i depresija. To je bilo takvo vreme.

Šta vas zanima iz aktuelnog trenutka, ne mislim na muziku?

Veoma su blizu otkrića izlečenja bolesti koštane srži. Znam mnogo ljudi s tim problemom. To je jedna od stvari koja me je obradovala. Takođe, gospodin Miroslav Radman, naučnik, pokazao je da postoji spolni akt bakterija. To niko nikad nije snimio, ali on jeste. To su mi zanimljive stvari i drago mi je što sam to saznao. Sa druge strane, Zdenko Runjić, kompozitor čije su me pesme proslavile, eto, preminuo je kada Split još nije imao koronarno, stent odeljenje. I to je život.

Šta vas uznemirava u današnjem svetu?

Uznemirava me nepažnja ljudi. Kad idu ulicom, ne vidi te. Ne preskaču te, nego idu do cilja ravno. Mnogo se krade i niko ne strada. Obično se to prašta. Dugovi se praštaju. Puno samoubistava. Pomalo je već čudna situacija.

Da li vas uznemiravaju novine?

Malo ja to čitam. Ne dozvoljavam da me izazivaju te vesti. Preskačem to. Naravno da me izazivaju, pa ih zato i izbegavam.

Sada je sve svakom dostupno. Neće proći dugo a ljudima će staviti čip i biće potpuno kontrolisani. Biće kao što bi Bebek rekao: "Uzalud vam trud svirači", jer oni su svoje napravili.

Farmacija pravi gluposti, prodaju lekove, skidaju norme koje su bile standard. Ali njima je sad to prenisko, pa podižu nagore da moraš kupovati sve lekove. Displej je ispred glave, niko ne hoda više normalno, obrve su spuštene. Ide se prema jednom kolapsu. Znam kad se leti vratim sa otoka, kad uđem u grad i pogledam u ljude i ta lica, to više ne liči na ljude koje ja znam. Pojeo ih je ovaj tempo.

Budućnost je onda...?

Teško je reći šta će doneti budućnost, ali po mom mišljenju sve se kotrlja ka minusu. Neko će reći za ove moje reči: "Šta ovaj priča?" Okej, ne žalim se ja ni na šta. Ali žao mi je dece jer im je perspektiva loša. U Hrvatskoj mladi ljudi idu u Irsku i Nemačku. Ovi sa otoka idu na kruzere da rade.

Ovo nam je naša borba dala.

Nije borba nego lupeži.

Otišli su Arsen Dedić i Zdenko Runjić, da li danas živimo u vreme kada imamo izvanredne instrumentaliste kao Gelo, Hauser, ali ne više i autore hitova? Gde je budućnost muzike?

Dobićemo atonalnu muziku i to je neminovnost. I onaj ko neće imati sluha biće u prednosti. Ova regija, koja više gravitira Balkanu, tražiće svoj stil koji je tužan -- molski i ide na emociju. To može trajati duže. Ostali će tražiti trend. Više niko ne pita za strofe nego samo -- daj mi refren odmah. Nemaju vremena. Pretvara se muzika u nešto što je industrija, a malo je ljudi na ovom prostoru.

Da li vam je drago što u ovom vremenu ne morate da počinjete karijeru pa da stavljate pesme na Jutjub?

Nema veze, ja bih se sigurno bavio ovim. Ali mladima nije lako. Evo ima kod nas TV emisija "A strana" i toliko dobrih pevača i svirača, ali za njih se nigde ne čuje. Nemaju ni pesme.

Da li ste vi odoleli društvenim mrežama, tehnologiji?

Imam mejl, naravno i mobilni, ali ne vraćam SMS. Na kompjuteru samo pogledam ako me nešto interesuje. Uglavnom se spasavam od toga. Boris Dvornik mi je znao reći: "Ne mogu ja pevati jer mikrofon nema oči." Kažem mu: "Ne gledaj u mikrofon nego u publiku i videćeš puno očiju." Prestali su se ljudi dodirivati, kontaktirati. Ne znam kuda to vodi.

Ne znam šta je sreća? Šta znači doznati sve? Nisu bez veze filozofe svrstali u genijalce čak zbog samo jedne njihove rečenice. Danas je čovek koji mnogo govori a ništa ne kaže u trendu. On pola sata priča i ništa ne kaže. To su oratori koji žive svoj život koji ne znači ništa nikome, a užasno su popularni. Pravi ljudi s pravim vrednostima, šmekeri, njih nema danas mnogo na TV ekranu.

Da li su vas čuvene naočare sputale da imate u ono vreme status Čolića ili Miše Kovača?

Čola je glasovno jak. Čola peva tako da mu je sve u ekspanziji. Ja sam lagani tip. Nisam nikada bio preglasan i to je bila moja prednost. Meni je sve što sam radio u životu bilo smireno. Imao sam 1978. turneju po Jugi i sve one velike, džambo plakate koji su najavljivali koncerte sam poskidao. Nisam ih želeo. Nije mi se sviđala agresivna kampanja nego da sve bude lagano. Imali smo turneju Kemal Monteno i ja i krenuli smo od Đevđelije, a završili smo je u Mariboru gde smo prodali samo pet karata.

Nije valjda te večeri bilo skijanje na televiziji?

Ha-ha-ha, nije, nego nisu nas znali. A sve je bilo puno u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, a Slovenija nula. Rekao sam mu: "Kemo, pet ljudi." Spustili smo se u publiku i pitali ovo petoro ljudi šta hoće da im odsviramo. Da svako od njih naruči po jednu pesmu. Na kraju smo im vratili pare.

Upravo idete u Moskvu, a tokom karijere nastupali ste na najpoznatijim svetskim pozornicama -- u Karnegi holu, Rojal Albert holu, Olimpiji. Da li je tu sličnost sa Rolingstounsima koji i u sedmoj deceniji sviraju na istim mestima kao i vi?

Ne bih uopšte povlačio paralelu. Ipak su oni svetski poznata imena. Ja dođem u te sale i hale i samo pokažem da se i ja bavim nečim što je slično njihovom, i taj moj gušt je u tome što eto i ja koji dolazim iz jedne male sredine nastupim u tim čuvenim svetskim prostorima kao oni. Da kažem sebi: "Bio sam tamo i dovoljno je." Neke stvari koje su za neke normalne, a zapravo su teško ostvarive.

Sa čuvenim naočarima nalazite se na naslovnici knjige Split sa početnike. Da li se može očekivati da se jednog dana kao zvezda nađete na etiketi vina poput Zvonka Bogdana?

Već sam ja na vinu. Na makedonskom "Vrancu". Pojavio sam se i u hipermarketima Lidl na nekim proizvodima.

Vas vole i mlade generacije rođene posle raspada SFRJ ali i oni jugonostalgičari, a na šta ste vi nostalgični?

Na dobru hranu. Kada idem negde u nepoznat restoran, obavezno pitam od čega šta prave za ručak ili večeru. Danas nam svašta trpaju, kako u život, tako i u tanjir.

(Espreso.co.rs/Nedeljnik.rs)