NAŠEG KRALJA PRIMIO JE U SVOJ DOM KAO BESKUĆNIKA: Oženio je jednu od najlepših glumica u Jugoslaviji, a evo zašto ga je Srbija OBOŽAVALA!

Ljubomir Muci Draškić rođen je na današnji dan 1937. u Zagrebu.

Na Akademiju za pozorišnu umetnost u Beogradu, odsek režija, primljen je 20 godina kasnije.

Kao student asistirao je Bojanu Stupici u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (JDP) u pripremi Direnmatove "Posete stare dame", a zatim i "Opere za tri groša". Stupica je tada naglo napustio JDP, a po njegovoj želji Draškić je doveo "Operu" do premijere.

To je bio izvanredan početak duge i uspešne rediteljske karijere nastavljene na matičnoj sceni Ateljea 212, kao i na drugim scenama, sa ukupno 82 pozorišne režije.

Glumac Petar Kralj za „Politiku” je jednom ispričao, prisećajući se vremena kada se intenzivno družio sa rediteljem Ljubomirom Mucijem Draškićem u čiju čast je, u Ateljeu 212, otvoren festival „Mucijevi dani”, kao znak poštovanja i sećanja na ovog izuzetnog čoveka i umetnika.

– Ovde Muci! Molim te kako ide ona pesma iz komada Mome Dimića „Živeo život Tola Manojlović”, kaže mi.

I ja počnem da izgovaram stihove:

„Joj gde je taj crveni, plavi balon,

kad bih mogao da ga dohvatim...”

Na to mi Muci odgovori:

– Gost sam ovde na programu Radio Beograda, pa si evo, sada, glumio i preko telefona, priseća se Petar Kralj jedne od mnogobrojnih anegdota iz tog vremena.

Ispričao je tada Petar Kralj i ovo:

– Bio sam poznat po zakašnjavanju. Na probe sam redovno kasnio, na predstave, razume se, nikada. Živeo sam, istina, daleko zato sam imao razne izgovore, kao recimo, da je na putu bila spuštena rampa. Zato su kada ulazim u bife Ateljea 212 glasno izgovarali: Rampa! Rampa! Nije mi bilo drago što je tako, ali, jednostavno, tako se nameštalo. Onda mi je Muci onako očinski prišao i rekao mi: „Znaš šta Petre, sada ću ti reći zašto stalno kasniš”. Kažem mu skrušeno: „Dobro”. Verujući da će da mi ponudi neko rešenje, a Muci mi saopšti: „Zato što kasno pođeš!”

Bilo je divno poznavati Mucija Draškića, rekao je tada Petar Kralj, a posebna čast i privilegija biti njegov prijatelj.

– Bio sam jedno vreme „izgnanik”. Muci je bio dovoljno dobar i plemenit i bez zazora je poželeo da mi pomogne. Kada je video da sam beskućnik, primio me je zajedno sa svojom suprugom Svetlanom Bojković u njihov dom, jer je u njihovom stanu u to vreme bila slobodna devojačka soba. Odatle da sam ga zvao tata, a on mene sine – sa toplinom u glasu priseća se Petar Kralj.

I glumicu Miru Banjac vezuju najlepše uspomene za druženje i saradnju sa Ljubomirom Mucijem Draškićem.

– To zlatno vreme Ateljea 212, kada je Muci bio njegov upravnik i reditelj najlepši je period u mom životu. Mnogo sam predstava odigrala koje je on tako majstorski režirao. Muci je, uz to, bio od retkih reditelja koji nam je dozvoljavao sitne, male glumačke bezobrazluke, šale, viceve. Kaže nam jednostavno: „Idite, to iživite i vratite se da radimo. Bio je široke ruke. Verovao je glumcu! Živeo za pozorište, umetnost... Svaka njegova proba bila je poseban događaj ispunjen radošću i velikim zadovoljstvom.

Draškić je umro u Beogradu 24. januara 2004. godine.

Ostaće upamćen po predstavama "Kartoteka" Ruževiča (1962), "Kralj Ibi" Žarija (1964), "Rado ide Srbin u vojnike" Ćosića (1969), "Purpurno ostrvo" Bulgakova (1972), "Maratonci trče počasni krug" i "Radovan III" Kovačevića (1973), sve do poslednje režije - "Građanin plemić" Molijera (2003).

Bonus video:

(Espreso.co.rs)