Došao sam u Srbiju posle 40 godina, a kad sam video kako izgleda Železnička stanica nisam mogao da verujem! NAJSLAVNIJI SVETSKI PISAC PRIČA ZA ESPRESO

Jedan od omiljenih pisaca krimića na našim prostorima, Ju Nesbe, stigao je danas u Srbiju nakon četrdeset godina.

Nesbe je tada sa svojim prijateljem Ejstejnom Ejkelandom, čije ime nosi taksista njegovog najslavnijeg junaka Harija Hulea, putovao za Grčku. Njih dvojica su usred noću u Sloveniji rešili da promene voz i tako su stigli u Beograd gde su proveli, kako je istakao, nekoliko lepih dana.

- Kada sam danas video vašu Železničku stanicu u meni se probudilo sećanje na lepe dane, pogotovo zato što ona sada izgleda gotovo isto kao pre četrdeset godina - kaže Nesbe.

Slavni pisac je trenutno jedan od najvećih svetskih autora kada je reč o kriminalističkim romanima. Do sada je kod nas objavljeno 15 njegovih knjiga od kojih 11 pripada serijalu o problematičnom inspektoru Hariju Huleu.

Nedavno je premijerno prikazan film "Sneško" po istoimenoj knjizi u holivudskoj produkciji, a pisac je došao u Beograd posle više decenija kako bi promovisao svoju verziju "Magbeta" Viljema Šekspira.

Socijalna struktura Norveške, konkretno njenog glavnog grada Osla, dolazi posebno do izražaja u Vašim knjigama i otvara drugačiju sliku skandinavskih zemalja od one koja je prezentovana u medijima. Koja je prava?

Da, slike se razlikuju. Oslo, kao i svaki drugi evropski grad srednje veličine, ima svojih mračnih strana, ali ja ne pišem romane iz potrebe da komentarišem društvo, što jeste tradicija u skandinavskom kriminalističkom žanru. Grad kao takav je politički i nemoguće je pisati bez društvene pozadine. Oslo u mojim knjigama nije onaj grad koji se vidi u stvarnom životu, više je jedna "Gotam siti" verzija Olsa, ali to je takođe mesto gde ja živim, koje poznajem. Komentarišu da u mojim knjigama ima više ubistava nego što je bilo u Oslu u poslednjih pedeset godina, ali to nije realan prikaz, već fikcija.

Šta za Vas znači ponovo ispričati delo Šekspirovog klasika?

Moja prva reakcija kada su mi ponudili da pišem za ovu ediciju bila je: "Ne, hvala". Jedna od privilegija posla pisca, pored toga što možete da ustajete kad hoćete, jeste to što polazite od svoje male ideje, naslova ili jedne reči i onda gledate kako raste, kako nešto nastaje iz toga. To se dosta kosi sa time da vam neko kaže šta da pišete i šta da radite. Mi u Norveškoj nismo toliko bliski Šekspiru koliko smo bliski Henriku Ibzenu. Međutim, meni je komad "Magbet" bio blizak zbog filma Romana Polanskog posle kojeg sam pročitao i knjigu.

Osim toga, sve vreme u mom najpoznatijem junaku Hariju Huleuu postoji nešto "magbetovsko", tako da sam se sa tim komadom osećao kao kod kuće. Odmah sam znao da ne želim da pokušavam da budem Viiljem Šekspir, odmah sam se otarasio svega jezičkog u komadu i rešio da koristim strukturu romana koju ću nadograditi vlastitom uobraziljom. Magbet je najkraći Šekspirov komad, ali nije najkrvaviji, već je tek četvrti na redu po broju leševa, tako da sam tu strukturu nadgradio svojim literarnim izrazom i svojim književnim univerzumom.

Stiče se utisak da ste tamniji i mračniji od Šekspira, da pružate manje nade?

Ne mislim da sam mračniji od Šekspira. Njegov roman je tragedija, a prvi čin je najoptimističnije što taj komad može da ponudi.

Da li mislite da književnost može da opstane u svom klasičnom obliku gde mlade generacije sve manje čitaju er nemaju vremena ili interesovanja? Kakva je situacija u Norveškoj?

Što se tiče mladih čitalaca u Norveškoj, kao i u svetu, postoje neki pokazatelji da posebno mladi manje čitaju nego ranije, ali to ne znači da oni nužno konzumiraju manje priča samo zato što čitaju manje knjiga. Oni priče dobijaju iz filmova, igrica i muzike. Kultura im danas nudi više priča nego mojoj generaciji, a knjige su osuđene na propast još pre tideset ili četrdeset godina, prosto ne znam kako su preživele.

U Srbiji se knjižare otvaraju u većoj meri nego što se zatvaraju što je veoma redak slučaj u svetu i ja vam čestitam na tome. Kada uporedimo filmove i romane vidimo da oni mogu da čine istu stvar. Primer toga je film "Nema zemlje za starce" koji je rađen po istoimenom romanu, a kada ih uporedimo oni su prilično isti. Postoji interesovanje za filmove koji izgledaju kao romani i ja sam u tom pogledu optimista. Sebe vidim kao pripovedača i mislim da ne postoji opasnost za pripovedanje dokle god postoji interesovanje da publika vidi ili doživi svet kroz nečiju drugu perspektivu, kroz tuđe oči.

Pošto se Norveška nije kvalifikovala za Svetsko prvenstvo u Rusiji, da li ćete možda, kojim slučajem, navijati za Srbiju?

Navijaću za Srbiju i Brazil.

Da li misli da ste već napisali svoju najbolju knjigu?

Sve i da jesam, nikada to ne bih sebi priznao jer u tom slučaju ne bih nalazio razlog za ustajanje. Možda lažem sebe, a možda i ne, ali zapravo ne mislim da sam još napisao svoj najbolji roman.