PISAC FILIP GRBIĆ ZA ESPRESO: Nešto je pošlo naopako, život je počeo da izaziva konstantno osećanje straha (FOTO)(VIDEO)

Filip Grbić, pisac i profesor filozofije, najnoviji je laureat nagrade "Miloš Crnjanski", a nagrađen je njegov roman prvenac "Ruminacije o predstojećoj katastrofi", koji donosi uzbudljivu priču o bračnom paru.

Filip nam je otkrio u čemu je tajna njegovog romana, ali i da postoji nešto mnogo važnije od same nagrade.

- Postoje knjige koje su dobile ugledne i prestižne nagrade, a zapravo nikada nisu bile prihvaćene kod čitalaca. Ne treba preozbiljno shvatiti nagrade kada se bavite pisanjem. Naravno da mi imponuje nagrada Miloša Crnanjskog s obzirom da je dodeljuje zadužbina koja radi nezavisno i koja je vrlo kompetenta, međutim, ono što je kod nagrada značajno je što one pomažu da se prokrči put do čitalaca, a do njih mi je najviše stalo - iskren je pisac.

Srećom, čini se da njegova knjiga neće doživeti sudbinu tih knjiga koje su dobile nagradu, a nikada nisu bile voljene i prihvaćene kod čitalaca.

- Svakodnevno dobijam poruke od mojih čitalaca koji su oduševljeni knjigom i stalno govore da su je pročitali u jednom dahu, da su se identifikovali sa mojim junacima, proživeli ono što su i oni proživeli, a to je moje najveće priznanje - ističe on i otkriva šta je to što jedan čitalac može da doživi čitajući njegov roman.

- Moja knjiga ne nudi nikakva laka i brza rešenja na probeleme koje otvara, a otvara probleme na skoro svih frontovima od personalno psiholoških do metafizičkih i teoloških. Pitanja koja sam pokrenuo i otvorio u "Ruminacijama" možda ne mogu dobiti jednoznačne i uverljive odgovore, što ne znači da je moj spis "mračnjački" spis. Po reakcijama čitalaca vidim da upravo kroz proživljeno iskustvo straha ponekad dolazi do katarze tokom čitanja - pojašnjava Grbić, usput otkrivajući kako se uopšte izrodila ta njegova strast ka književnosti.

- Moja ljubav prema književnosti nastala je pre nego što sam ja začet kao ljudsko biće s obzirom na činjenicu da su se moji roditelji još kao studenti upoznali na Zlatiboru kao pasionirani čitaoci Dostojevskog. Upravo je Dostojevski bio povod da se njih dvoje upoznaju, tako da se ovaj ruski velikan iz 19. veka umešao u moju sudbinu i pre mog začeća. Da li je to dobro ili loše ne znam, ali je činjenica da sam odrastao okružen knjigama - priča pisac.

Dodeljeno Vam je zaista veliko priznanje. Šta ono predstavlja za Vas i da li je to možda novi zamah i vetar u leđa za neki naredni roman?

Ne želim da se uobrazim zbog nagrada i dok pišem ne razmišljam o nagradama, već živim u svetu svojih junaka, razgovaram sa njima, proživljavam ono što oni proživljavaju i uopšte me ne interesuje kako će knjiga biti primljena. Međutim, kada je knjiga bila objavljena, počeo sam da razmišljam o recepciji, o tome kako bi bilo dobro za knjigu da dobije i neku nagradu i ona je posle nepunih godinu dana dobila jednu prestižnu nagardu - nagradu Miloša Crnjanskog, što je stvarno otvorilo put prema čitaocima.

S druge strane, moje omiljene pisce i njihove junake doživljavam kao prijatelje sa kojima volim da se družim i provodim vreme, a svoje čitaoce doživljavam kao potencijalne prijatelje. Kada je reč o mom budućem radu, ne želim da izneverim kako svoje stare, tako ni svoje nove prijatelje.

Kako ste uopšte došli na ideju za roman? Odakle dolazi ideja za tako složenu i zanimljivu priču o tananom duševnom sklopu glavnog junaka?

Očigledno je nešto u mom životu pošlo naopako pošto sam počeo da se bavim pisanjem. Negde je zapelo, negde je život za mene postao nedokučiv kao fenomen. Negde je život počeo da izaziva konstantno osećanje straha i čuđenja i mislim da su "Ruminacije" nastale kao plod tog permanentnog osećanja baš prema životu. Moji junaci su u tom smislu moji saputnici i moji sagovornici.

Glavni junak Vašeg romana je hipohondar, zabrinut je za svoje zdravlje što fizičko, što mentalno, zabrinut za svoj brak, svoju zemlju, mogućnost izbijanja rata, stalno je u nekoj strepnji... Da li Vi pronalazite određene sličnosti sa njime? Koje su to crne slutnje koje Vi imate?

Ako njega pitate sve će da ode dođavola. On će da poludi, žena će da ga ostavi, narodi će početi ponovo da istrebljuju jedni druge u nekakvoj novoj krvavoj lakrdiji koja se zove svetski rat, ili se možda ništa od toga neće dogoditi. Lazar će ostariti, a najveća katastrofa će biti to što on više neće moći da se upušta u čulne nestašluke u koje se vrlo rado upuštao kao mlad čovek, pa je pitanje da li je to možda gora katastrofa od svega prethodnog.

Šta mislite da je u našem, današnjem kontekstu najveća pretnja?

Deo mojih crnih slutnji moj pripovedač Lazar sigurno je nasledio od mene. Naravno, nije on moj glasnogovornik i u mnogo čemu se sa njim ne slažem, ali svakako da je situacija u svetu u 21. veku takva da ako svakodnevno konzumirate informativni program, neće vam biti prijatno u vašoj koži.

Nije malo izazova sa kojima se danas suočavamo, ali strahovati od predstojeće katastrofe je na neki način već katastrofa. Živeti u strahu od katastrofe je katastrofa sama po sebi i ako filozofski razmislimo o tome doći ćemo do sledećeg uvida: Strah je ustvari ono najstrašnije. Strah je uvek strašniji od onoga što izaziva strah i zato ja lično pokušavam da vežbam jednu vrstu ravnodušnosti.

Grbić nam je otkrio i šta bi učinio da je ministar samo na jedan dan, a ceo intervju sa piscem možete odgledati ovde:

Bonus video

Intervju sa filmskim kritičarima Đorđem Bajićem i Zoranom Jankovićem

(Espreso.co.rs)