MARIO DEL KURTO ZA ESPRESO: Umetnik mora da čini i iskaže na najbolji način ono što nosi duboko u sebi (FOTO)

Izložba švajcarskog fotografa Marija del Kurta "Putovanje prema... Čovekovom ozelenjavanju planete" otvara se večeras u 19 časova u Muzeju grada Beograda u Resavskoj 40b i trajaće do 29. aprila.

Reč je o priči u 300 slika sa osmogodišnjeg del Kurtovog putovanja po svetu od Japana, Kazahstana, Madagaskara i Maroka, do Meksika, Perua, Tadžikistana, Francuske... pa sve do naše zemlje.

Putovali ste po celom svetu i u svakoj zemlji nalazili neku inspiraciju za svoju umetnost. Šva vas je najviše inspirisalo u Srbiji?

Kad je reč o ovom projektu, mogu reći da sam u Srbiji radio odavno. Otkrio sam i fotografisao vrt Bogosava Živkovića koji je on nazvao Zlatnom granom, verovatno referirajući na delo poznatog etno biologa Frejzera.

U vezi sa ovim projektom radio sam takođe i na jugu Srbije, gde sam posebnu pažnju poklonio romskim grobljima jer po mom nekom osećanju, grob je poslednji vrt. Poslednji komadić zemlje koji se nudi mrtvima. Snimao sam grobove gotovo svih verskih grupa, jer kad posmatram groblja koja imaju različitu religijsku simboliku, to je kao neka vrsta otvorene knjige.

Kome treba da zahvalimo što ćemo moći da gledamo vaše fotografije u Srbiji?

Na prvom mestu to je švajcarska ambasada. Prvi kontakt smo imali pre četiri godine sa tadašnjim ambasadorom Švajcarske u Srbiji Žan Danijelom Ruhom, a sadašnji ambasador Filip Ge i njegova saradnica Polin Motone imaju velike zasluge za to što smo uspeli da ovaj projekat donesemo u Srbiju.

Naravno, i Muzej grada Beograda u čijem se prostoru nalazimo. Upravo mislim da je to jedan od najadekvatnijih prostora za izlaganje ovih fotografija.

U materijalu koji su dobili novinari pred otvaranje vaše izložbe napisano je da su Vaše umetničke veze sa Srbijom dugogodišnje. Možete li nam reći nešto više o njima?

To je jedna duga priča. Prve fotografije načinio sam u Srbiji 1984. godine jer se mimo ovog projekta koji me je doveo u Srbiju, odavno se bavim umetnicima koji se mogu podvesti pod termin Art Brut ili sirova umetnost.

Prve fotografije koje sam napravio u Srbiji upravo su posvećene jednom od tih umetnika Vojislavu Jakiću koji je sigurno jedan od najznačajnihih umetnika te vrste u svetskim razmerama. Posle sam nastavio taj istraživački rad otkrivajući i snimajući te umetnike koji stvaraju mimo društvenih i umetničkih konvencija živeći i radeći na socijalnoj i umetničkoj margini.

Pre četrnaest godina sam organizovao jednu značajnu izložbu srpske umetnosti u Martiniju u Švajcarskoj koja je imala naslov "Od narodne do savremene umetnosti" i tu smo izložili dela samoukih umetnika koji pripadaju tom akademskom korpusu među kojima su bili Mrđan Bajić, Todor Stevanović i Zoran Todović.

Mario se osvrnuo i na saradnju sa Bastijanom Ženuom sa kojim radi na dokumentarnom filmu o srpskom umetniku Joškinu Šiljanu.

Sa prijateljem, kolegom i autorom dokumentarnih filmova Bastijanom Ženuom zajedno radim na filmu o izuzetno značajnom srpskom umetniku Joškinu Šiljanu. Koliko nalazim da je njegov rad značajan pokazuje i sama činjenica što smo se mi prvo u startu opredelili da uradimo jedan kratak dokumantarni film od dvadesetak minuta, međutim, otkrivajući vrednost i bogatstvo njegovog dela i okruženja u kojem stvara, videli smo da to zavređuje jedan film koji će trajati najmanje sat i dvadeset minuta.

Sad pripremam knjigu u kojoj će biti na neki način finalizovan rad koji sadrži ova izložba i uopšte to istraživanje koje je trajalo dugo godina. Biće objavljena iduće godine, a u nju ću uneti i fotografije koje sam snimio u Srbiji.

Položaj umetnika u Srbiji, pogotovo mladih i neafirmisanih, je težak. Jako je teško pronaći način da se pristojno živi od ovog poziva. Kako se umetnici u Švajcarskoj snalaze, možete li dati neke praktične savete našim mladim umetnicima?

To je kompleksno pitanje. Mislim da prvo pitanje koje umetnik s tim u vezi uvek treba da postavi jeste: "Šta ja treba da kažem i šta hoću da kažem?", a ne da odmah postavimo sebi pitanje: "Kako da živim od umetnosti?". Više ima ljudi kojima je stalo da budu tretirani kao neka vrsta salonskih umetnika, koji mogu da kažu " Ja sam umetnik", a manje je onih koji postavljaju pitanje samom sebi.

Živimo u vremenu gde su nažalost pomešani umetnički svet i svet finansija, tako da se u školama uči kako da postanete umetnik koji može da se dobro proda. Mislim da je vreme najbolji sudija kada je reč o umetničkim dosezima i kvalitetu rada jednog umetnika. Savet koji bih eventualno mogao da dam mladim umetnicima jeste da ne budu robovi ni jedne mode ni tendencije, nego da čine i iskažu na najbolji način ono što nose duboko u sebi.

Bavili ste se socijalno angažovanom fotografijom, pozorišnom fotografijom, portretima umetnika, pejzažima... Šta vas je od ovoga najviše ispunilo kao stvaraoca?

Mene najviše zanima fotografija onoga što uslikam, više nego sama ta stvar. Fotografija je za mene pomagalo pomoću kojeg mogu da živim kao što, recimo, čovek koristi štake kako bi hodao.

Vaš rad u poslednje vreme, pa i ova izložba, inspirisani su čovekovim udaljavanjem od Zemlje i našim ponašanjem prema biljnom svetu. Uništenje biljnog sveta i cele biosfere je već počelo, kažete. Koji su uzroci ovoga, kako se, osim umetnošću, boriti protiv ovoga?

Prvo što moram da kažem je da čim nešto postoji ono neumitno počinje da se razara, kao dete kada se rodi, jednog dana, posle nadajmo se puno godina, ono će da ostari. Nažalost, čovek pomalo ubrzava taj proces uništavanja planete. Mislim da danas, kada je reč o civilizacijskom statusu današnje planete, postoje opasnosti koji ugrožavaju fundamentalnu ravnotežu mikroogranizama u zemlji.

Poreklo života nam stiže iz zemlje i postoje mikroorganizmi koji su sposobni da transformišu čestice u plodove koji su korisni za naš život, za našu ishranu.

Ako mi ugrozimo funkcionisanje tog skladnog ciklusa unutar prirode kojim se ona obavlja i održava korišćenjem pesticida i drugih hemijskih proizvoda, ugrožavamo tu fundamentalnu ravnotežu.

Postavlja se pitanje da li ćemo ići ka rešenjima koja idu na ruku opstanku planetu i očuvanju te ravnoteže? Odnedavno ljudi svojim načinom mišljenja i delanja nisu bili na nivou te potrebe. Znamo da je rat jedna svinjarija, ali on se nastavlja, ljudi nastavljaju.

Prema poslednjim saznanjima, otprilike oko sedamdeset odsto ugljen dioksida nastaje kao neželjeni rezultat transportovanja tih hranljivih proizvoda. Ja to znam, ali pretpostavljam da bi to morali da znaju uticajni ljudi poput Trampa, Makrona i drugih koji bi trebalo da delaju. Pred jednom takvom opasnošću, ekološka svest postaje sve prisutnija, naravno u domenu civilnog društva.

Bonus video

Koncert Amire Medunjanin

(Espreso.co.rs)