JEDNA OD NAJLEPŠIH SRPSKIH PESAMA JE UKRADENA I PREPEVANA! Sigurno je znate u drugoj verziji! (VIDEO)

Odvajkada je u Šumadiji postojao kult kafanske pesme. Ni danas nema veselja a da se ne zapeva „Korićanka“, „Volim svoju Šumadinku“, „Šetao sam kroz Grošnicu“, „Poleteo sa Svetinje soko“ i druge pesme koje nikada nisu popularizovane, do skoro ni snimljene, ali eto - s kolena na koleno ostale su u narodu.

Tako je negde oko 1950. godine u šumadijskim kafanama bila popularna pesma „Jutros rano slušam pevaju slavuji“, danas poznatija kao „U lijepom starom gradu Višegradu“.

Tu pesmu napisao je Dragiša Nedović, narodni pesnik, kompozitor i tekstopisac (1916-1966), autor mnogih pesama za koje se do skoro mislilo da su izvorne, a među njima i „Stani stani Ibar vodo“, „Prođoh Bosnom kroz gradove“, „Kad si bila mala Mare“ i na stotine drugih.

Međutim, ni jedna pesma nije na svojevrsan način obeležila vreme u kome se tada živelo, kao što su dogodovštine oko njenog nastanka. Iz nje je izbačena Srbija, to jest strofa „Ustaj isprati me moram da putujum, u Srbiju idem svome rodnom gradu, za tobom ću Kiko večno da tugujem, zašto sam te samu ostavio mladu“. A za to je zaslužan jedan čovek- Himzo Polovina.

Naime, u nekada kultnoj kafani „Park“ nastupao je u ono vreme čuveni pevač Rade Bajić. Među gostima se našao i Himzo Polovina. Kada je čuo pesmu pozvao je Bajića, da mu je za stolom otpeva. Ismet Alejbegović Šerbo, nadaleko čuveni harmonikaš zapisivao je note i tekst pesme.

Po povratku u Sarajevo Himzo Polovina je za „Radio Sarajevo“ snimio pesmu pod nazivom „U lijepom starom gradu Višegradu“. Ali Srbije i Kike u njoj nije bilo. Kao muslimanski nacionalista Polovina je posle Drugog svetskog rata osuđen i odležao je robiju. Da li mu je zato zasmetala Srbija nije poznato, ali niko nije primetio logički nedostatak da se on u pesmi vraća „Evo sam ti došo sedim na Bikavcu“, tako da je i literalna vrednost pesme značajno umanjena. U središtu priče je devojka Kika, koja se posle odlaska Šumadinca u rodni i povratka u Višegrad udaje i odlazi iz tog grada.

Nedović je brže bolje otišao u Sarajevo i poneo dokaz iz SOKOJ-da je pesma zaštićena pod imenom „Jutros rano slušam pevaju slavuji“, ali nije smeo mnogo da „talasa“, zato što je njegov brat bio Infobirovac i bili su pod obradom OZNE.

Na sledećem izdanju potpisan je kao autor, ali bez Srbije. I dan danas pesma je zaživela u narodu, oskrnavljena a legenda pokojni Rade Bajić znao je u šali da kaže „prodao sam najlepšu srpsku pesmu za deset ćevapa“, ne mogavši sebi da oprosti što je dozvolio da ga Polovina i Šerbo iskoriste i bukvalno prevare.

Ovako zvuči originalna pesma:

Jedna od najpopularnijih pesama u Šumadiji, gotovo je nepoznata u Srbiji „ŠUMADINKA“ OSTALA U NARODU.

Kafanski hroničari kažu da niko u posleratnom Kragujevcu nije imao lepši glas od Hranislava Uroševića Badže. O njemu se retko pisalo, skroman i nenametljiv, svojom pesmom „Volim svoju Šumadinku“ otišao je u legendu, jer nema veselja, svetkovine u Šumadiji a da se ne zapeva ova legendarna numera.

- Pesmu treba milovati - govorio je Badža inače siroče koji će posle teškog detinjstva prvu ploču snimiti 1976.godine. Autori tih pesama bili su Aca i Mija Krnjevac. Do tada bio je „čudo od deteta“ kako su ga prozvali jer je još kao 12-godišnjak imao silan i moćan glas, a istovremeno i mek i poetski. Najpreciznije podatke o njemu je zapisao Darko Simić. Osvajao je nagrade, ali nikada nije imao zasluženo mesto na srpskom muzičkom nebu. Skroman nije se laktao, jurio da postane poznat. Bilo mu je važno da peva, a to je jako, jako dobro radio. Jedan od njegovih prijatelja i dobrih poznavalaca njegovog dela pričao je svojevremno da je Badža bez daha ostavljao legendarne pevače srpske muzike.

- Dovoljno je čuti kako je otpevao pesmu „Milkano“ i shvatiti da se dugo, dugo u Srbiji neće roditi takav pevač. On je bio svestran, pevao je od meksikanskih pesama,sevdalinki, šumadijskih pesama do karasevdaha. Šaban Šaulić je rekao da ne može da poveruje da je postojao takav pevač kada ga je čuo. Da nije bilo bolesti za Badžu bi se nadaleko čulo-kaže njegov dugogodišnji prijatelj i prepričava niz anegdota kada su poznati od Miroslava Ilića do samog Staniše Stošića spoznavali da u Šumadiji postoji tako svestran, moćan pevač koji je život posvetio pesmi i kafani.

Badža je umro prerano u svojoj 55-oj godini, 2005. godine. Njegovi sinovi Željko i Nedeljko takođe se bave muzikom.

Pesma “Jesen dođe ja se ne oženi“ nastala po čuvenom neženji iz Kragujevca

Jedna od najpoznatijih pesama „Jesen prođe ja se ne oženi“ inspirisana je jednim neobičnm događajem. Zapisana je parčetom cigle, na tarabi rodne kuće Dragiše Nedovića, narodnog pesnika, kompozitora i tekstopisaca. Naime, u Kragujevcu je u naselju Mala Vaga, pedesetih godina živeo izvesni Rade. Rade je bio lep momak, ali nekako već je zagazio u četrdesetu.

Tih šezdesetih godina prošlog veka to je bio nesvakidašnji slučaj. I svi su navaljivali da se Rade oženi, a on s valjda baš zbog tog navaljivanja porodice i okoline zainatio i bežao od ženidbe glavom bez obzira. Vremenom priča o đuvegiji se pročula Čaršijom i niko ga više nije pozdravljao sa „Dobar dan“ već „Kad ćeš da se ženiš?“. Počeli su i da se šale sa Radetom, znajući da ga pitanje nervira.

Tako je jednog prolećnog jutra prolazio pored Nedovićeve kuće. Dragiša, i sam šeret, brže bolje uvidevši Radeta kako žuri, zalaktljen na ogradu povikao je, da se čuje niz ulicu.

-Rade, aman više kada ćeš da se ženiš?

-Na jesen Dragiša, na jesen- odgovorio je Rade.

U tom trenutku Nedović je uzeo parče crvene cigle i na drvenoj ogradi, nekoj vrsti tarabe zapisao stihove:

“Jesen dođe ja se ne oženi,

Često majka govorila meni

Sine Rade, devojaka dosta,

Ti mi sine ne oženjen osta”.

Tako je pesma ušla među one besmrtne u Srbiji i Šumadiji. Maestralno ju je izveo Radiša Urošević koji ju je i proslavio.

Kako je Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević razumeo šta znači muzika za državu?

U Srbiji danas muzika je do te mere uništena, da nam se život pretvorio u rijalitije gde je dozvoljeno i da osudjene prostitutke i mediokriteti danonoćno sa televizijskih ekrana bombarduju srpsku decu prostakluklom, poronografijom i ogoljenim nasiljem.

Uvod u to devedestih godina napravila je upravo muzika, koja se snimala bez ikakvog smisla, dovevši do današnje hiperodukcije raznih “zvezda i zvezdica”. Nekada nije bilo tako. Još je Platon u Staroj Grčkoj objašnjavao značaj muzike za vaspitavanje naroda, a malo poznat podatak jeste i taj da je Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević, lično naredio 1931.godine, da se napravi kongres tadašnjih kompozitora i odredi muzička podloga za “novi jugoslovenski šlager”.

Hrvati su shvatili da je to bitno i uspeli su da izlobiraju da za osnovu budućeg šlagera, bude upravo dalmatinska muzika. Dokumentacija o tome sastanku izgorela je u bombardovanju Narodne Biblioteke, 06.aprila 1941. Ali biće to ispostaviće se pirova pobeda, iako je čak i dvadesetak godina kasnije bilo nezamislivo čuti pesme koje nisu imale dalmatinski melos. Kragujevčanin Dragiša Nedović, narodni pesnik, tekstopisac i kompozitor u to vreme krčio je svoj put. Ali kako su trendovi, da upotrebimo današnji rečnik, diktirali prilagođavanje novonastalom talasu on odlazi u Split. Tamo osluškuje, uči melodije I nastaju pesme za koje su Hrvati I dan danas ubeđeni das u njihove izvorne pesme! "Kad si bila Mala Mare", "Jadrane plavi", "O lipa ti neznanko", "O brodiću beli", "Sinoć u Splitu", samo su neke od pesama bez koje bi naši bivši susedi teško zamislili svoj nacionalni melos. Ali kako danas ubediti Hrvate ponosne na njihovu "tisuć'ljetnu" tradiciju da je neke od najlepših i kultnih dalmatinskih pesama napisao Šumadinac?

Srpska štampa zabeležila je kako je kao lajtmotiv pesme "O lipa ti neznanko" koju i danas rado pevuše mnogi "marini" ("O lipa ti neznanko/ Iz kojeg si grada/A ča ćeš ti u Splitu/ Ča tražiš tamo vraga?") zaslužan jedan događaj iz 1939. godine. Naime, bogata Amerikanka zaljubljuje se u "lepog i kršnog Dalmatinca", koji se sa njom ženi i želi da napusti rodni kraj. Tom njegovom činu žestoko se protivi okolina. ("Ovo je naše more/ Naši su momci iz Splita/ A ne za lipu neznanku/ Što belim svitom luta"). Sve se odigralo u gradu Splitu, gde je Nedović otputovao posle Bosne.

Druga pomenuta pesma koja je još za Dragišinog života prisvajana od strane Hrvata jeste "Kad si bila mala Mare". Ova "hrvatska nacionalna pesma" nastala je, kao i "O lipa ti neznanko", pre Drugog svetskog rata, dok je početkom pedesetih objavljena u pesmarici "Mala lira" u izdanju i redakciji Dragoljuba Dakića iz Beograda. Pesma je objavljena pod naslovom "Mare, Mare, srećo moja", a pod ovim imenom je i zaštićena u srpskom Savezu autora narodne muzike.

U jednoj prepisci na relaciji Zavod za zaštitu malih autorskih dela (ZAMP) SR Hrvatske- Zavod za zaštitu autorskih prava malih izvođača u Beogradu- Dragiša Nedović iz 1962. godine potegnuto je pitanje autorstva pesme "Kad si bila mala Mare".

Direktor poslovnice ZAMP u Hrvatskoj Ivan Demeter uputio je pismo Zavodu u Beogradu i postavio pitanje originalnosti pesme "Kad si bila mala Mare". Demeter u ironičnom kontekstu piše Beogradu: "Pošto je pomenuti autor sebe prijavio kao kompozitora i autora teksta dela u pitanju, to izvolite pribaviti od njega notni materijal i tekst da bi mogli pristupiti utvrđivanju činjeničnog stanja". Nadležni iz Beograda obratili su se Nedoviću, da bi Dragiša odgovorio:

- U vezi vašeg pisma od 26. juna 1962. godine, na osnovu potražnje poslovnice za NR Hrvatsku u kome se potražuje original pesme "Kad si bila Mala Mare" smatrao sam za hitno, ali s obzirom da sam bio na putu, danas sam u mogućnosti da to učinim. Samo me čudi i iznenađuje gde su bili drugovi još pre 25 godina kada je u Hrvatskoj bila poznata ova moja pesma. Pa ipak ja kao Srbin živeo sam nekada tamo i pisao i komponovao mnogo, mnogo hrvatskih, to jest dalmatinskih pesama i to ću uvek biti u stanju da im dokažem- u potpisu Dragiša Nedović, pisac i kompozitor.

Kruna otimanja dogodila se nekoliko decenija posle smrti Nedovića. Pred raspad SFRJ “Jugoton” je objavio nekoliko publikacija “50 narodnih najlepših narodnih I izvornih pesama”. Pesma kad si bila mala Mare je tada dobila status izvorne, a Nedović nije potpisan kao autor. Otimanje ove pesme krunisano je 1999.godine kada je simfonijski orkestar “Radio Zagreba” snimio prekomponivanu pesmu. I pored nespornog muzičkog umeća šlanova orkestra, pesma “Kad si bila Mala Mare” jednostavno je unakažena.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)