ALEKSANDAR ĐURIČIĆ otkriva IZOSTAVLJENE DELOVE iz knjige koja je zaludela Srbiju: Ana je toliko plakala da nisam znao šta ću, ni sa sobom, ni sa njom... (FOTO)

U današnje vreme Internet predstavlja nepresušnu riznicu znanja, pa u slučaju da poželite da saznate nešto o vašem omiljenom pevaču, glumcu, piscu, pesniku ili komšiji sa sprata ispod, ukucaćete njegovo ime na guglu i vaša "žrtva" pretrage serviraće vam se na tacni.

Ako je "znanje moć", danas jedan 13-godišnjak ima veću moć nego Kenedi '63, ali ipak, postavlja se pitanje - šta se dešava kada o nečijem životu ne postoji dovoljno informacija? Šta ako osoba za kojom tragate nije poznata ličnost? Šta ako nema društvene mreže, odsečena je od tehnologije ili je živela godinama pre informatičke ere?

U tom slučaju, ponovo smo primorani da ispustimo telefone, tablete, prestanemo sa buljenjem u računar i okrenemo se ljudima koji, nekim čudom, čuvaju tajne do kojih gugl nikada nije stigao.

Jedan od takvih ljudi je svakako Aleksandar Đuričić, dugogodišnji novinar, urednik i publicista koji od čuda poseduje izraženu slušalačku moć, empatiju, otvorenost, toplinu i ostale veštine koje čine da mu se sagovornik otvori i ispriča sve što mu leži na duši.

Ovoga puta, u njegovoj novoj knjizi "Čuvarkuće - Udovice pisaca" otvorile su mu se životne saputnice pisaca i ispričale priče koje nam osvetljavaju živote Borisava Pekića, Mome Kapora, Antonija Isakovića, Libera Markonija, Milorada Pavića, Mirka Kovača, Mike Oklopa, Oskara Daviča, Đorđa Lebovića i Petrua Krdua, a Đuričić je ponešto svojih ličnih priča podelio za Espreso.co.rs.

U Vašoj novoj knjizi "Čuvarkuće" otkrivate do sada neispričane delove života jugoslovenskih književnika iz ugla njihovih udovica. Kako ste uopšte došli na ideju o ovakvom romanu?

Kada se probudim, obično posle prve kafe, krenem da jurim neku priču i to je bio jutarnji ritual godinama. Posle dovoljno kafa i godina, neke priče počnu da jure mene. To je dobro definisao Štefan Cvajg. Ove priče su me našle, u jednom dosta dugom trenutku dokolice, kada sam odbacio misli o tome kako ću da preživim, a napale su me one “šta ću da radim”. Volim taj momenat. Iako malo žulja, ugodan je.

Životi udovica o kojima ste pisali nisu bili "med i mleko". Te žene su se za života svojih voljenih suočavale sa raznim izazovima, a i dalje biju bitke u ime njihovih muževa. Čija Vas je priča najviše ganula?

Kada uđete u rudnik intime najvećih jugoslovenskih pisaca nema mesta za emocije, mora da se kopa. I dok sam kopao, istraživao, razgovarao, čitao, pisao, mnogo toga me je dirnulo, ali sam se pravio da se to dešava nekom drugom. Kada se raskopča toliko emocija važno je imati smiren mozak. Ana Krdu, udovica evropski značajnog pesnika Petrua Krdua, toliko je plakala, dok smo razgovarali u njihovoj kući u Vršcu, da u jednom trenutku nisam znao šta ću, ni sa sobom, ni sa njom, pa sam rekao: "Vreme je da jedemo onu pitu sa jabukama koju ste spremili". To je bio moj način da zaustavim suze. Taj detalj nije ušao u knjigu jer je uredništvo “Samizdata B 92” smatralo da sam previše surov. Ispalo je da nismo jeli tu božanstvenu vojvođansku pitu sa suzama.

Šta ste otkrili - ko je od pisaca bio najveći boem? A najveći švaler? Ko od njih je rekorder po broju žena?

Nisam to merio na taj način, niti ću. Njihova boemija, žene, prevare, izdaje, intrige samo su delovi tih burnih biografija koje su objavljene u najznačajnijim delima jugoslovenske književnosti. Knjigu u šake i sve ćete saznati, pa vagajte po sopstvenim aršinima.

Da li ste se možda poistovetili sa nekim od pisaca o kojima ste pisali? Koji Vam je bio najsličniji?

Nemam još uvek taj napad ego manije. Ali voleo bih da imam poetičnost Danila Kiša, razbarušenost Oskara Daviča, buntovništvo Mike Oklopa, humor Mome Kapora, ženu Antonija Isakovića, preciznost Mirka Kovača, strast Libera Markonija, libido Milorada Pavića…I Pekićevu gospoštinu.

Da je više ovakvih knjiga kao što je Vaša, da li bi, kojim slučajem, opala pomama za rijaliti programima koji su najgledaniji poslednjih godina? Da li bi takve knjige zadovoljile ljudsku radoznalost za zalaženjem u intimu drugih i življenjem tuđih života?

“Intima” rijaliti programa i ova koju ja nudim na policama knjižarama neće se sresti ni u narednih devet života jedne radoznale mačke. Tako da je najbolje da svako ostane pri svom izvoru informisanja: ovi da čekaju da ispliva izmet koji će kusati sa zadovoljstvom, dok proveravaju da li imaju dovoljno kredita na bus-plus kartici. I ovi moji čitaoci u kafani sa smehom i suzama jer su podelili neke detalje o tome kako su se posvađali Danilo Kiš i Mirko Kovač, a sutradan pomirili uz mađarski gulaš. Neka svako juri sopstvene talase.

Po vašem mišljenju, koji je razlog što se sve više odaljavamo od pisane reči i okrećemo kulturno siromašnim sadržajima koje nam svakodnevno plasiraju putem medija?

Što bi stari, dobri komunisti rekli, ne slažem se s pitanjem. Niko se ne odvaja od pisane reči, ima mnogo zavisnika od nje, sa njima svakodnevno delim kruh. A ima još više ovisnika o “otvorenim pismima” ružičastog čoveka koji podriva sistem zdravog razuma. Ili onih tzv. analitičara i mislilaca opšte prakse što nastupaju i truju na televizijima, pre nego što se otvore pekare. Dva smo sveta različita.

Negde smo pročitali da ste jedno deset godina svakog jutra sa svog prozora u Nevesinjskoj gledali šta je obukao Gaga Nikolić. Da li postoji neko ko bi mogao da ga odmeni? Ko bi još mogao na tako dugo vremena da preokupira vašu pažnju?

Gagu niko ne može da odmeni, niti treba, kao ni taj moj pogled na komšiju, koji ide ka “Taliji”. Najuzbudljivije je bilo u vreme bombardovanja: mi klinci igramo pikado, pijemo pivo, Gaga sedi pored, obučen kao za crveni tepih kanskog festivala, cirka viski i ćuti. Mi malo u pikado, malo u Gagu. Skoro nikad nisam pogodio centar, jbg, gledao sam u Gagu.

Ispričali ste jednom prilikom da ste iz Vaše knjige o životu Pavla Vuisića "Posle fajronta" izostavili najbolji detalj kada je Paja tražio da se Čkalji sa kojim je glumio u "Kamiondžijama" i sa kojim nije razgovarao, poveća honorar. Da li ste, kojim slučajem, nešto tako izostavili i ovoga puta u svojoj novoj knjizi?

Jesam, volim takvu vrstu “incidenta”. Najbolje ostaje uvek za moje prijatelje i književne večeri. Sad sam izostavio celu jednu priču i božanstvenu udovicu. Nije bilo dovoljno vremena. Sada je spremna da izađe u javnost. Još uvek je samo moja.

Šta Vam je sledeće u planu? Da li ste možda već krenuli "u lov" na novu priču?

Evo, čim popijem kafu, javljam kakva je situacija na terenu.

(Marija Ivetić)