NIKOLA VRANJKOVIĆ ZA ESPRESO: Političari su ovde sve odavno ukrali i zauzeli medijsko vreme koje je nekada pripadalo umetnicima

Pesnik, kantautor, pevač, kompozitor, gitarista, producent, nekadašnji lider grupe Block Out, realizator jednog od najiščekivanijih albuma na ovim prostorima... sa nabrajanjem možemo do sutra, ali nije potrebno. Dovoljno je reći - Nikola Vranjković.

Svakako, treba dodati i to da će kultna ličnost beogradske alternativne scene 14. decembra održati svoj tradicionalni prednovogodišnji koncert u Velikoj sali Doma omladine gde će promovisati dugoočekivani dupli studijski album "Veronautika", sa velikim brojem novih pesama.

U intervjuu za Espreso.co.rs, Nikola se prisetio svojih mnogobrojnih nastupa, pričao o novom albumu, pesmama koje su najličnije, ali i onima kojima "nema pomoći".

Nedavno ste objavili novi album pod nazivom "Veronautika", koji sadrži petnaest pesama, od kojih su neke fanovima poznate još iz perioda Block Out-a. Ali šta je to po čemu je ovaj album specifičan i po čemu se razlikuje od svih prethodnih?

Veronautika je dugo snimana. Skoro četiri godine sa malim pauzama. Puno ljudi je učestvovalo u stvaranju ovog albuma. Ovo je prvi dupli studijski album na kojem sam radio do sada. Baš veliki posao. Mislim da je najličniji do sada.

Kad smo kod toga "najličniji do sada", koja pesma najbolje oslikava Vas kao ličnost i opisuje Vaše emotivno stanje?

Ima ih baš dosta na ovom albumu. Mislim da su Večernja Zvona i Tajni život suterena ipak najličnije.

U vašem spotu za numeru "Dve reči" pojavljuju se glumci Sergej Trifunović i Ana Marković. Koga biste u budućnosti još voleli da vidite u vašim spotovima od javnih ličnost? Možda nekog političara?

Spot za pesmu “Dve reči" u kojem glume Ana i Sergej je u stvari premontiran studentski film Milene Grujić. Niko od njih tada nije znao da će sve to kasnije završiti kao spot za jednu ljubavnu pesmu.

Ne znam na koji način bi ja mogao da dođem do nekog političara i da nađem sa njim zajednički jezik oko pojavljivanja u nekom spotu. Političari su i onako ovde odavno ukrali i zauzeli svo medijsko vreme koje je nekada pripadalo rok, džez i klasičnim muzičarima, slikarima, vajarima, režiserima, glumcima…. Političari su uglavnom ljudi netalentovani za umetnost i taj njihov posao je jedini način da postanu popularni ili poznati. To je nekako pomalo i tužno, ali tako je svuda u svetu. Jedino što u svetu političari ne kradu vreme rok bendovima na televiziji. Ako bi baš mogao da biram neku javnu ličnost za spot radije bih birao Krešimira Mišaka, Velimira Abramovića ili Jovana Memedovića….

I ove godine ćete održati Vaš tradicionalni prednovogodišnji koncert u Domu omladine, doduše malo ranije nego obično - 14. decembra? Šta mislite, zašto je ove godine Nova godina poranila, grad je okićen još u oktobru, a šta se kod vas desilo? Da li to znači da će Vaš predstojeći koncert biti po nečemu poseban?

Ja sam veoma zadovoljan koncertima koju su se u istoj Sali odvijali godinama unazad i ovaj 14. decembar ne mora da bude ništa posebniji od ranijih. Dovoljno će biti da bude podjednako dobar kao raniji koncerti. Imamo puno toga da odsviramo, a nismo već neko vreme imali celovečernji koncert u Beogradu.

Što se tiče tog naziva "prednovogodišnji koncert" to ima veze samo sa datumom i blizinom nove godine koja mene kao praznik nešto i ne zanima specijalno…

Gde najviše volite da pravite koncerte i je l' Vam se desio nekada neki peh tokom nastupa?

Volim da sviram upravo u bioskopskoj Sali Doma omladine jer je to vrlo specifično mesto. Volim pozorišne i bioskopske sale. Što se pehova tiče, dešavalo mi se puno pehova kao i svim muzičarima. Bitno je da vam takve stvari ne smanje koncentraciju za nastup i da ih shvatite kao sastavni deo posla. Nekad budu i smešne.

Možete li da se setite neke određene smešne situacije?

Sećam se doživljaja sa koncerta u Banjaluci. Izašli smo na binu i u polumraku svirali malo duži uvod za "Fotelju". Na bini je sve vreme sa nama bio redar koji se dosađivao i kuckao nešto na mobilnom telefonu. Posle desetak minuta je prišao Danilu i uključio svoj punjač za mobilni u njegov produžni kabl za pedale i pojačalo, vratio se na svoju poziciju koja je zaklanjala pola benda i nastavio da se smara jos više jer mu se i poslednji adut za razbibrigu ispraznio...

Čuli smo da ste veliki zaljubljenik u prirodu i da volite da pecate u slobodno vreme. Imate li još neku pasiju ili hobi?

Imam. Skupljam kablove, džekove i adaptere i ne znam šta ću sa njima.

U kakvom ambijentu obično stvarate pesme? Da li imate neku svoju pesničku rutinu?

Obično pišem noću, a muziku pravim danju.

Da li se kajete zbog nečega što ste učinili u svojoj karijeri i da li možda postoji neka pesma na koju niste posebno ponosni, neka koja vam sada iz ove perspektive ne zvuči baš najbolje?

Kajem se što sam svirao na nekim koncertima gde su organizatori rekli da će nam uplatiti novac posle nastupa…

Postoji nekoliko pesama, prošlo je već puno vremena… i nema im pomoći.

Vaši tekstovi su puni jakih emocija. Prirodno, neki su veseli neki tužni. Sećate li se možda kada ste bili najsrećniji, koja pesma to najbolje oslikava, a postoje li i neke koje Vas sećaju na loš period?

Sećam se, naravno, ali mislim da je na svakom slušaocu da to sam istražuje ako ga zanima.

U Vašoj novoj pesmi "Za životom il' za sudbinom" kažete da verujete jer "to su davno već i drugi mi ispričali", pa da li verujete onima koji nam govore isto što i oni pre njih? Da li verujete da će nam biti bolje i da li će taj dan ikada doći? Makar za dve hiljade i kusur godina?

To je opet vezano za politiku, a to je dosadno. Moja pesma "Za životom il' za sudbinom" nema veze sa politikom. Ne postoje oni koji govore isto kao oni pre njih, nego postoje oni koji su prepisali sve šta im odgovara od onih pre njih i nastavljaju svoj posao koristeći iskustva onih pre njih i trude se da ne naprave iste greške vezane za svoj rok trajanja. To uopšte nema veze sa nama običnim ljudima.

Što se tiče njihovog obraćanja svima nama, Kebra je napisao jednu divnu rečenicu koja glasi "Kako to misliš mi?"

Da li verujete da će biti bolje je trenutno pitanje za ljude u Siriji, u Iraku, u Libiji… pitanje za ljude koji ovde žive je da li verujete da ćete do kraja života biti povodljivi, tupi, indolentni i nezainteresovani?

(Marija Ivetić)