RASPAD JUGOSLAVIJE, STRAH I SMRT NAJBLIŽIH Tužna ispovest glumca "Nisam smeo da mom Bati dođem na sahranu"

U ovoj seriji poznati filmski i TV glumac tumači penzionera Trajčeta, a direktni partneri su mu Tihomir Stanić i Ana Sakić.

- Radujem se što posle toliko godina radim ponovo u Beogradu, ali i što nisam opterećen da govorim pravilan srpski jezik - na početku razgovora za otkriva Jordančo.

Glumac otkriva da ga je pozvao njegov prijatelj Radoš Bajić, s kojim se zna još od njihovog prvog zajedničkog filma “Atentat u Sarajevu” .

- Radili smo dosta projekata zajedno, međutim nikako do sada nisam imao čast da igram u njegovim projektima. Radoš i ja smo još kao klinci počeli da radimo ovaj posao, kome smo ostali dosledni do danas. Međutim, Radoš je počeo da se bavi i pisanjem i režiranjem i producentskim poslom i u svemu je uspešan. Jako sam se obradovao kada me je pozvao za svoj novi projekat. Oduševljen sam njegovim tekstom “Psi laju, vetar nosi”, sjajno ga je napisao. Jelena to veoma profesionalno režira i biće to izuzetno gledana serija sa specifičnim humorom koji će se dopasti publici - priča glumac.

Više od dve decenije nije ništa snimao u Srbiji, a glavni razlog je taj što nije ni bilo ponuda.

- Od kada se raspala Jugoslavija, nisam bio ni u Beogradu, ni u Sarajevu, ni u Titogradu (tako smo ga tada zvali). Dosta ljudi sa kojima sam radio više nisu živi. Nisam imao čak ni dovoljno hrabrosti da dođem na sahranu Bati Živojinoviću. Otišao sam tek na šestomesečni pomen. Ta idilična slika o svemu onome što smo imali i radili po čitavoj Jugoslaviji odjednom se srušila, a meni je to veoma teško palo. U to nisam verovao, kao što ni sada na primer ne mogu da verujem, ali razumem da moja ćerka Aleksandra ne govori srpski jezik i pored toga što je doktor nauka i fantastično priča engleski. To je velika razlika između moje generacije, koja je imala obavezan srpskohrvatski jezik u školama.

Jordančo ističe da je proteklih godina najviše bio u kontaktu sa Batom Živojinovićem. I danas se čuje sa Lulom Živojinović, ali i sa njihovim sinom Miljkom, koji je u Parizu.

- Kad god se nešto dešavalo u Srbiji, čuo sam se telefonski sa svim prijateljima, ali i šta god se dešavalo u Makedoniji, moji prijatelji iz Srbije su se javljali i nudili pomoć. Ipak smo mi fela koja je na specifičan način povezana i u dobru i u zlu.

Mnogi eminentni glumci su nas poslednjih godinama napustili. Čevrevski pomalo setno i sa suzana u očima otkriva da mu je to izuzetno teško palo.

- Trudim se da se ne opterećujem tim stvarima zato što to preživljavam vrlo emotivno. S tim ljudima sam se i smejao i vezuju me brojne uspomene.

Gledaoci ovog makedonskog glumca pamte i po upečatljivoj ulozi u filmu “Dorotej”, u kojem je tumačio lik Mateje.

- Sećam se da smo taj film jednim delom snimali i u Ohridu. Nikada neću zaboraviti scenu požara kada Gorica Popović na rukama nosi malo dete, koje je u stvari bio moj sin Borko. Tada je imao dve, a danas 40 godina, i ne bavi se glumom već menadžerskim poslom - otkriva Čevrevski.

Značajnu ulogu je ostvario i u Šotrinom kultnom filmu “Igmanski marš”.

- Čuo sam se nekoliko puta sa Šotrom, ali nažalost nije mi nudio nikakve nove uloge u njegovim ostvarenjima. Pretpostavljam da su ljudi znali da sam sedamnaest godina bio dekan Fakulteta dramskih umetnosti u Skoplju. Bez obzira koliko sam ja čitavim svojim bićem bio posvećen fakultetu, mislim da sam lično strašno puno izgubio zato što je vreme prolazilo, a ja dugo nisam glumio. Danas bih sigurno drugačije odlučio, odnosno ne bih bio dekan nego bih glumio. Međutim, čovek dok je živ se uči, ali nažalost u to vreme su me ubeđivali da nema ko drugi da bude dekan i da sam ja najbolji da to radim. Kasnije sam shvatio da su svi bežali od tog posla da bi pravili pare i gradili svoju karijeru van fakulteta, a pošto su videli da sam ja jedan šuntrak (budala) koji je posvećen tom fakultetu jer stvarno nije bilo boljeg. Danas sam ostao kao profesor na fakultetu, gde predajem glumu pred kamerama, upravo ono što sam najviše radio - ističe glumac.

Na pitanje da li mu se Beograd mnogo promenio u poslednjih dve decenije, Jordančo kaže da nije.

- U suštini nije se toliko promenio. Izgleda fantastično i dok se šetam beogradskim ulicama vraćaju mi se uspomene. Priznajem da sam nostalgična osoba. Zbog toga nisam ni ostao u Americi, iako sam dobio stipendiju 1984. godine. Jednostavno nisam mogao da izdržim i vratio sam se kući - priča umetnik.

Otkriva nam da je nedavno završio i snimanje filma ”Beg od mora” Veljka Bulajića.

- Mladić od 90 godina je snimao film po Rovinju i po Istri. U Bulajićevom filmu tumačim istarskog učitelja. Učestvovala je internacionalna ekipa, ali ono što je najinteresantnije jeste da Bulajić radi kao da snima debitantski film. Kaže mi: “Ovde nemaš veliku ulogu, ali ja računam na tebe u mom sledećem filmu, gde ćeš da mi igraš glavnu ulogu”. Jednostavno, on je pun života - kaže Jordančo.

Bata me je kontrolisao koliko jedem

- Sa Batom Živojinovićem je stvarno bilo puno dogodovština. Sećam se, kada smo radili “Partizansku eskadrilu”, svako veče me je u hotelu kontrolisao koliko jedem, zbog toga što je tokom snimanja u nekim scenama trebalo da me nosi na leđima, tako da nisam smeo puno da jedem. To je stvarno bilo naporno bez obzira što ja nisam bio krupan i nisam imao veliku kilažu. Sećam se da smo taj deo snimali po nekom kamenju gde je pao naš avion. Čitava ekipa me je stalno opominjala: “Dančo, pazi koliko jedeš jer Bata kontroliše sve” - priseća se glumac.

(Espreso.co.rs/Blic)