OVAJ SRPSKI GLUMAC JE ZAVRŠIO U PSIHIJATRIJSKOJ USTANOVI, A ONDA U HOLIVUDU: Teška i POTRESNA istina o FEĐI ŠTUKANU

Obučen u crno, poznati balkanski glumac zamišljen, gledajući u jednu tačku i sa bolom se seća prošlosti, dok pokušava da sažme život u nekoliko rečenica.

Feđa Štukan podiže pogled i nakon što je duboko udahnuo počinje intervju za BBC:

„Sa osamnaest sam otišao u vojsku jer je počeo rat [u Bosni i Hercegovini], a onda sam se napravio lud kako bih pobegao iz vojske, pa sam bio u ludnici, posle sam imao bend, otputovali smo u Njemačku i snimili album, onda sam otišao u narkomaniju, a kada sam se skinuo sa droge postao sam alkoholičar", počinje priču koja bi mogla da se rasporedi i na devet života.

Okrenuo je potom novi list.

„Magistrirao sam glumu, postao pilot, padobranac i motociklista, oženio sam se i dobio ćerku - to vam je život moj", kaže četrdesetosmogodišnjak za BBC na srpskom.

Pojedine epizode iz života opisao je u autobiografskoj knjizi „Blank", na kojoj je radio devet godina.

Živi u Sarajevu, odakle ga je glumačka karijera nekoliko puta odvela u Holivud.

Domaćoj publici poznat je po ulogama u filmu Nečista krv i seriji Klan, a stalni je glumac ansambla Kamernog teatra u Sarajevu.

Vera

Štukan dolazi iz mešovite porodice i za sebe kaže da je „mješavina sva tri" konstitutivna naroda u Bosni i Hercegovini.

Ističe da ljude zato „ne može" da deli na Bošnjake, Hrvate i Srbe.

Međutim, nije oduvek tako razmišljao.

Kada je na proleće 1992. počeo rat u Bosni, Štukanovo rodno Sarajevo se našlo pod opsadom, a on se priključio Armiji BiH.

„Voleo bih da sam bio pametniji i da sam uspeo da izbjegnem etničko grupisanje na samom početku", kaže sa distance od trideset godina.

„Poletio sam zdušno, patriotski, iz čiste gluposti", dodaje.

Danas ljude na Balkanu deli na muslimane, katolike i pravoslavce.

A ne oseća se kao da pripada nekoj od tih grupa.

„Vjera me jednostavno ne zanima, ja ne znam da li bog postoji", navodi.

Kaže da po tome deli stavove sa pokojnim dedom Milanom Inđićem, pukovnikom nekadašnje Jugoslovenske narodne armije i profesorom vojne strategije u Sarajevu, koji je imao „veliki uticaj" na glumčev život.

„Odrastao sam sa njim, deda je bio veseljak strašan, cirkao je svaki dan po malo", kaže.

Kada se zaratilo, Štukan je tek napunio 18 godina - otišao je na vojnu obuku, naučio da puca iz snajpera.

„Već sam bio probao heroin, ali ga nisam uzimao redovno", kaže.

Njegov deda, koji je je bio u penziji, „uključio se kao savetnik Armije BiH".

Kao mali je od dede slušao „razne priče o Drugom svetskom ratu", ali kaže da „nije bilo vremena za dubinske razgovore" kada je Sarajevo opkoljeno.

„Bili smo izbezumljeni", nerado se priseća.

Kaže da su i on i deda „osjećali nepravdu, jer smo bili opkoljeni od mnogo naoružanijeg neprijatelja".

Njegov deda je teško podneo ulogu koju je JNA zauzela u ratnim sukobima devedesetih.

„Nije mogao da podnese što je učestvovala u zločinima, jer je u njegovim očima JNA bila nešto najveće ikada napravljeno."

Štukan kaže da je deda „pao u depresiju, dobio terapiju i kasnije se objesio".

Za to vreme, budući glumac „puzio je po rovovima, podmetao mine, osmatrao, pucao, pio i duvao".

Seća se da su oko 1993. godine religiozna osećanja u Armiji BiH porasla.

„Kada je selam alejkum postao maltene zvanični pozdrav, ja sam shvatio da to više nije moja stvar", kaže.

Selam alejkum je verski pozdrav među muslimanima, a u prevodu znači „Mir i spas Božji vam želim".

Posle više od godinu dana na frontu, odlučio je da se „napravi lud" kako bi izašao iz vojske.

„Tvrdio sam da čujem glasove i da imam želju ubiti saborce", kaže i dodaje da je sve to bila gluma.

Glumac Izudin Bajrović o „sarajevskoj bajci" i „ljudima starog kova kojih više nema"

Smirna Kulenović: „Želim vratiti život na mjesto gdje su ga naši voljeni izgubili"

Pas, metak i šaputanje iza leđa - tri važna trenutka

Štukan kaže da je odluku da napusti vojsku doneo „postepeno", a na to su ga podstakla „tri važna trenutka".

Liniju fronta na kojoj se borio često je prelazio jedan pas, skitnica.

„Međusobno smo se mrzeli, ali smo njega svi voljeli", priseća se.

„Mi smo ga zvali Žuća, a s one strane linije verovatno Srboljub ili tako nešto", dodaje.

Jednog dana, Štukan je postavio minu u neprijateljski rov, a pas ju je aktivirao i uginuo.

Ovu smrt je „teško podneo".

Drugi put je iz snajpera pucao na čoveka koji je stajao na brdu.

Promašio je, ali je bio preneražen.

„Shvatio sam da imam želju da ubijem, koju nikada ranije nisam imao zato što sam čitav život odgajan kao pacifista", priseća se.

A zatim je jednog dana čuo saborce kako se došaptavaju da mu ne veruju jer „nema muslimansko ime".

Doneo je odluku i čekao trenutak da odglumi prvu ulogu.

Pogledajte video o 30. godišnjici početka opsade Sarajeva

Potpis ispod videa,

Tri decenije od opsade Sarajeva: „Osećali smo se zaboravljeno i napušteno"

Nada

Usledilo je jedanaest meseci koje je proveo u psihijatrijskoj ustanovi u Kliničkom centru u naselju Koševo u Sarajevu.

Kaže da je prva tri meseca uglavnom ležao, vezanih ruku i nogu i primao je lekove koji su mu „potpuno promenili ponašanje".

„Nepodnošljivo je šta se u glavi dešava, nemaš čistu svijest, ne možeš normalno ni da hodaš, ni da jedeš", kaže.

Tvrdi da mu je terapija ukinuta na njegovu molbu, vikendima je odlazio kući.

Na nagovor prijateljice, spremio je prijemni i upisao glumu, pa je počeo da odlazi na predavanja.

Boravak u psihijatrijskoj ustanovi postajao je ugodniji.

„Nisam više bio na liniji, nisam morao da razmišljam da li će me neka granata ubiti dok hodam ulicom", kaže.

Ali, rat se i tu uvukao, a Štukan je smrt izbegao pukom srećom - u ustanovu je jednog dana „upala granata i ubila dvoje".

„Moja majka je bila alkoholičarka i to je bila velika tajna”

Hladnjače pune guma, kokainske banane i vlažna odeća - kako carinici staju na put krijumčarenju droge

Ipak, rat nije jedino iskustvo u Štukanovom životu koje nemaju sreću da prežive svi koji kroz njih prođu, da bi kasnije mogli da pričaju o tome.

Po izlasku iz ustanove, postao je član benda Almanah, sa kojim je maja 1995. otputovao u Nemačku da snimi album na poziv Katoličke crkve.

Kaže da je tamo počeo „intenzivno da se drogira", što se nastavilo kada je 1996. vratio u Sarajevo.

To je potrajalo narednih pet godina, a kada je ostavio heroin počeo je „intenzivno da pije" i tako još pet godina.

Dobio je i hepatitis, ali se izlečio „bez većih posledica".

„U oktobru se navršava 20 godina od kako sam se skinuo sa heroina", kaže, dok mu na licu titra ponos.

Umesto drogi i alkoholu, posvetio se poslu, hobijima i porodici.

Štukan primećuje da se „loša osobina odavanja porocima" pretočila u „potpunu predanost onome što radim".

„Ne stidim se prošlosti i onoga što sam radio, važno je da su promene moguće", kaže.

Dan kada su Studenti diplomirali, Bosna osvojila Evropu, a Jugoslavija „skinula strah"

Dan kada je Sarajevo na nogama: Ćevapi, fudbal, plava i bordo boja - priča o derbiju

Zašto je sarajevska grupa Indeksi bila i ostala velika

Ljubav

Štukan kaže da je u životu ima nekoliko velikih ljubavi - jednaestogodišnju ćerku Aju, suprugu Amru, glumu, letenje i padobranstvo.

Pojavio se u nekoliko holivudskih filmova - Kursk - poslednja misija (2018), Savršen dan (2016) i Dete 44 (2015).

Ipak, kaže da je najponosniji na ulogu koju je ostvario u Srbiji, u seriji „Nečista krv", za koju je morao da savlada „kako da govori srpski sa albanskim naglaskom".

Letenje i padobranstvo doživljava kao hobi, a sa porodicom se trudi da provede „što više vremena".

„Slavim svaki novi dan", kaže.

Međutim, neretko razmišlja i o smrti.

Bavi se ekstremnim sportovima, a kao iskusan pilot i padobranac svestan je da „nije sve u njegovim rukama".

Čovek koji je smrt izbegao nekoliko puta, sada preduzima mere predostrožnosti.

Jednu od njih je tetovaža koje ima na rukama je uradio „iz čisto pragmatičnih razloga" - na desnoj nadlanici ispisao je krvnu grupu.

„Ako mi se nešto desi, ta informacija mi može uštedeti nekoliko sekundi, što je u ekstremnim sportovima mnogo", kaže.

Druga je pisanje autobiografske knjige, koju je posvetio je ćerki i namenio joj da pročita kada još malo poraste.

„Nisam želeo da se desi da ja poginem, a da se ona sutra pita ko joj je bio otac.

„Hteo sam da zna da sam bio loš, da izvuče neku pouku iz te priče ako može", dodaje.

Ispisao je dvestotinak stranica, ali primeđuje da je „život ipak mnogo više nego što može da stane u jednu knjigu".

„Nisam se štedeo, ali jednostavno nije moguće ispričati sve", kaže.

U aprilsko popodne dok šeta Beogradom, Štukan mnogo puta iz džepa vadi mobilni telefon da uslika nešto što je video.

Sa svakim klikom na telefonu, jedan trenutak spasen je od zaborava.

Film „Lutajuća Zemlja II“ predvodi potrošačku groznicu

(Espreso/ BBC)