NAJČUDNIJA BEOGRADSKA LJUBAVNA PRIČA: Miloš Crnjanski je OVU ŽENU voleo DO SMRTI ali ju je ceo život varao

Pripadao je generaciji koju su užasi Prvog svetskog rata potpuno odredili, u austrijskoj uniformi prošao je Galiciju i italijanski front, a rana njegova dela odraz su tog duha. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Sa pravom je nosio titulu pisca koji je najbolje, jednom rečju, opisao tešku prošlost Srba, od vremena invazija Turaka pa do naših dana.

Njegov roman “Seobe”, iako opisuje samo jednu epizodu iz 18. veka, sjajna je ilustracija istorijskog iskustva jednog tragičnog naroda. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. u Čongradu u današnjoj Mađarskoj, tada Austro-Ugarska, gde se njegov otac, niži činovnik, našao po kazni.

Zbog neobuzdanog ponašanja uklonjen je iz Banata, u sredinu koja je bila gotovo potpuno nesrpska. I po ocu (Ilandža) i po majci (Pančevo) bio je Banaćanin. Detinjstvo i ranu mladost proveo je u Temišvaru, koji je s puno topline opisivao u sećanjima, varoš Temišvar, ali i malenu srpsku zajednicu, ostatak ostataka nekada ugledne i bogate srpske opštine.

Ostala dela: romani “Dnevnik o Čarnojeviću”, “Kap španske krvi”, “Kod Hiperborejca”, “Roman o Londonu”, pesme “Lirika Itake”, “Lament nad Beogradom”, novela “Priča o muškom”, drame “Maska”, “Konak”, “Nikola Tesla”, putopisi “Ljubav u Toskani”, “Knjiga o Nemačkoj”, “Naša nebesa”, “Naše plaže na Jadranu”, “Boka Kotorska”, “Knjiga o Mikelanđelu”, “Embahade”.

Nema podataka o Vidi Ružić

Malo podataka i zapisa postoji o Vidi Ružić, supruzi čuvenog pisca Miloša Crnjanskog. O njoj se zna samo ono što je sam književnik govorio i pisao o svojoj dragoj, koja je punih 50 godina bila uz njega, podržavala ga, čekala i izvinjavala se umesto njega.

- Ja šijem da biste Vi pisali, jedna vaša rečenica više vredi od 100 mojih lutaka - govorila je žena velikog Miloša Crnjanskog.

Vida Ružić bila je ćerka predratnog ministra prosvete i pisca Dobre Ružića. Važila je zajednu od najlepših žena Beograda, dok je Crnjanski stalno bio okružen ženama i “bio ga je glas” ženskaroša.

Prvi susret

Njih dvoje upoznali su se na Filozofskom fakultetu, kada je Vida pred čas istorije stavila šešir na stolicu pored sebe kako bi stavila svima do znanja da je mesto zauzeto. Crnjanski, koji je voleo da se šali, seo je baš na tu stolicu. Od tada su postali nerazdvojni.

Njihova ljubav nailazila je na brojne prepreke. Vidina porodica je bila protiv te veze. Najviše problema pravio im je devojčin stric Žarko Ružić, koji je svoju bratanicu već namenio jednom oficiru.

Kako bi stišala strasti svoje porodice, Vida iznenada odlučuje da ode za Pariz. Dok je ispraćao na stanici, Crnjanski joj je obećao da će joj pisati. Međutim, Miloš sutradan stavlja kuću u Pančevu na doboš i odlazi kod svoje voljene u Pariz.

Od 1921. pa sve do književnikove smrti 1977, bili su zajedno.

“Dok nas smrt ne rastavi”

Crnjanski je, prema nekim navodima, ostao ženskaroš i posle ženidbe sa Vidom. Mnogo je voleo žene.

- U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča – govorila je Vida o ljubavnim izletima svog supruga.

I pored toga, Crnjanski je obožavao svoju ženu. Govori se da su njegove poslednje reči bile dokaz večne ljubavi:

“Vode” i “Vido”.

Svom suprugu obraćala se sa “Vi, Vi Crnjanski”.

Bili su zajedno sve do smrti Miloša Crnjanskog 1977. godine.

Crnjanski je preminuo 30. novembra 1977. godine, pošto je prestao da uzima hranu i lekove, u 84. godini života. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Deset meseci nakon njegove smrti i Vida je umrla sa njegovim stihovima na uzglavlju:

- A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje.

Iako je u svom testamentu izrazila želju da počiva u istom grobu sa mužem Milošem, Vida je sahranjena u porodičnoj grobnici Ružića. Prema poslednjim saznanjima, njena želja još uvek nije ispunjena.

(Espreso/Kurir)