JAVNOST SE POTRESLA ZBOG NIKOLE PEJAKOVIĆA KOLJE: Kada je rekao SA ČIME SE BORI SVE VREME, zanemeli su

Poznati glumac, pevač, reditelj, scenarista, gitarista i pijanista ili jednostavno Kolja, kako ga mnoge generacije pamte. Jednostavan čovek i veliki umetnik. Koji je tokom svoje karijere stvarao magiju svojim pesmama i tekstovima, a danas nastavlja da uveseljava publiku pozorišnim predstavama "Šećer je sitan osim kad je kocka" i "Celo telo tu me boli" koje su rađene po njegovim istoimenim autorskim tekstovima. Na njemu svojstven način uspeo je da predstavi aktuelno društvo i apsurdne situacije koje se u njemu dešavaju. Široj publici je poznat još od početka 90-ih, a publika ga je prihvatila kao nekog svog. Komšiju, prijatelja sa kojim bi se moglo popričati o dnevnim i društvenim tegobama, uz jutranju kafu, šetnji kroz park, ali i kao sa stvaraocem bez straha, koji svakim narednim korakom rizikuje da razočara publiku, ali samo zato što se od njega očekuje mnogo. A, ne razočarava.

Naprotiv, njegova životna priča je vetar u leđa mnogim mladim ljudima koji se iz bilo kojih razloga nađu u kandžama poroka i opojnih supstanci, da postoji svetlo na kraju tunela. I da je izlaz moguć. Da je ozdravljenje uz pomoć porodice, prijatelja i kolega, ali i veliku veru u sebe itekako ostvarljiv cilj. Kao i njegove druge kolege, nikada nije skrivao svoju priču o problemima koje je imao sa alkoholom i drogom. Naprotiv, govorio je o tome kako bi možda njegovo iskustvo i njegov put nekom pomogli. Pričajući o tome koliko je taj isti put oporavka bio težak i mukotrpan.

Istaknuti umetnik je svoj spas i lek pronašao u veri, a za brojne anegdote, situacije i događaje ne bi nikada rekao da su se stvarno desile: "Ja sam bio Titov pionir, hodao njegovim ulicama, nosio crvenu maramu, učio o ofanzivama. Bio sam prepadan narodnim herojima, bio sam u zabludi. U tom svetu u kom sam ja odrastao, ja sam svoju babu, tetke, strine, pokušavao kao mali da uverim da je ono što učim u školi tačno, i da mi to što mi oni govore da pričam "Bože pomozi", ja sam govorio da mi ne pričaju to "dobar dan". Baba mi je stalno pričala da ćutim i da sam sebi pričam "Bože pomozi". Bilo je upozorenja, to je bilo vreme u koje je Hrist bio zabranjen, napadan" - počeo je glumac priču.

Nakon selidbe iz Banja Luke u Beograd gde je upisao Fakultet dramskih umetnosti, odsek za pozorišnu režiju, krenuli su svi njegovi problemi, kada je Nikola otkrio svet pun poroka, koji je vodio iz jednog u drugi ambis: "Kao takav pogrešno nasađen mladić, dolazim u sudar sa svetom. I tu ne uspevam da se snađem i ginem, polako ginem u Beogradu, gradu koji je divan za studiranje. Ja takav u Beogradu, imao sam divne darove koje mi je Gospod dao i krenuo sam njima da se razmećem. Da udarm oko sebe. Govorio sam ljudima u lice šta mislim o njima, o njihovom daru, izazivao sam ih. Alkohol nam je bio porodični sport, ne znam nikog iz moje okoline ko nije pio. U šestom razredu sam ja počeo da pijem, u sedmom su me na pola razreda izbacili. Posle iz gimnazije isto, to ima ili nema veze sa alkoholom, ali govorim da je alkohol početak tog nekog puta ka samouništenju. U tom trenutku kada sam ja pobudalio sa svim mojim darovima koristeći ih kako ne treba, kada sam već sa alkoholom došao do nekog maksimuma, dobijao batine, vređao ljude, došlo je "njegovo veličansto" - heroin. I nad zlom ima veće zlo", rekao je glumac.

Nastavljajući da su njegovi bogovi i vodiči bili umetnici, slikari, muzičari, koji su ga učili da se ugleda na njih: "Bio sam stalno blizu umetnosti, ona je postala zamena za duhovni život. Moji bogovi su bili slikari, muzičari i ja sam pokušao njih da imitiram. Učili su me da se ugledam na te umetnike - da pijem, drogiram se, duvam, bodem se u venu, da uživam u raznim sek*ualnim perverzijama, to je bila umetnost. Dobijete informaciju da je Bodler pisao neku pesmu dok je konzumirao hašiš, probate i vi. Samo niste pesnik i niste Bodler, pa vam ostane samo hašiš. Taj heroin mi je legao kao budali šamar i pitao sam se što mi neko to nije ranije dao. Niti me šta bolelo, nisam imao problemre, lečio mamurluk, davalo mi je neke prednosti."

Glumac je na svoje prvo lečenje otišao kada su ga kolege sa filma "Lepa sela lepo gore" odveli u bolenicu, gde je proveo 12 dana, ali neuspešno jer se nakon nepuna tri meseca vratio heroinu. Nikola je rekao da je na lečenje išao možda čak i 20 puta, ali da je do promene došlo kada ga je majka nagovorila da ode kod jedne žene: "Ona se bavila akupunkturom i raznim nekim stvarima. Pre nego što sam otiša kod nje, bio sam kog mog dilera, on je zavio džoint sa heroinom. Izvrnem se ja kod njega iz cipela i krenem posle kod te doktorke. Dođem ja, pita me ona da li pušim, ja kažem da ne, a stojimo metar jedan od drugog i ona žena oseća. I opet me pita, ja kažem da ne, jer ja stvarno nisam pušio. Ja sam duvao, ali to me nije pitala. I ona opet pita i ja isto kažem, ona vidi šta i kako i kaže mi ključnu rečenicu: "Izađite iz moje oridinacije, Vama samo Bog može pomoći, ja ne mogu." Ja u tom trenutku težak ateista, narkoman, glupan, nisam ni sad nešto pametniji, ali tad sam bio u zabludi i na pogrešnom putu. Ona mi je na jednom papiriću napisala nazive tri knjiga, ja sam dao svojoj majci, ona ode jadna i kupi te knjige. Moja majka sada ima demenciju, a Bog mi je dao šansu da se brinem sada o njoj, da joj vratim to, da budem sin. Uglavnom, ona kupi te knjige, ja sam ih stalno šutirao, vikao sam: "Neću te popovske knjige da čitam, skloni to od mene" , iskreno je pričao glumac, koji u tom trenutku nije ni pomislio da će vera biti ta koja će mu pomoći da prebrodi probleme u kojima se našao.

+

Promenio je mišljenje nakon što je krenuo da čita pravoslavnu literaturu, što je pomalo nerviralo njegovog oca koji se nije slagao sa time, priznajući da je još neko vreme koristio herion dok je čitao knjige, ali da već deset godina ne koristi drogu: "Heroin je kao jedan hobi, ceo dan ti zaokupi. Moraš da nađeš pare, pa dilera, pa da li on ima drogu, to je jedan ozbiljan posao koji traži jedno ozbiljno bavljenje tim. Pogotovo ako si zavisan od te supstance. Kada sam počeo da čitam knjige o pravosljavlju, i dalje sam konzumirao drogu. Stručno da kažem "roknem se" i onda čitam. Ali, sam nekako prao to malo duše što mi je ostalo. Sećam se, kupovao sam knjige kao lud, donosio kući, nisam čitao, samo sam nosio, ali ništa nisam čitao. Požalio sam se ženi u knjižari, kako stalno kupujem, a ništa ne čitam, a ona mi je rekla: "Doći će vreme kada nećeš moći da kupuješ, a imaćeš vremena da čitaš." Držim se za crkvu kao pijan plota. Ja ništa drugo nemam. Ako Hrist nije vaskrsao, ja sam pukao. Ovo je život? Ako je tako, onda mi dajte heroin da se napucam i da idem odavde", završio je Nikola Pejaković.

(Espreso/Gloria)