BRANKA KATIĆ SVA IZUBIJANA, U RANAMA I MODRICAMA! Javnost u šoku zbog glumice

Padala sam i oko pozorišta i na sceni, kao da sam bez glave. Sva sam bila u ranama i modricama, svaka je bila opravdana, zato što je Blanš baš takva, kaže uoči premijere za „Tramvaj zvani želja“ za Nova.rs proslavljena dramska umetnica.

Proces gradnje lika Blanš Diboa bio mi je dragocen na mnogo nivoa, i profesionalnih i ličnih. Mislim da sam prošla kroz centrifugu osećanja strahova i svojih i njenih, ukazuje za Novu Branka Katić, koja igra glavnu junakinju kultne drame „Tramvaj zvani želja“ Tenesija Vilijamsa, u režiji Lenke Udovički.

Premijera je zakazana za večeras na Maloj sceni „Predrag Pepi Laković“ u Beogradskom dramskom pozorištu a karte za ovaj događaj odavno su planule. Ova koprodukcija BDP-a, Teatra Ulysses sa Briona i BELEF-a praizvedbu je imala u okviru ovogodišnjeg jubilarnog Beogradskog letnjeg festivala.

Komad, ovenčan Pulicerovom nagradom, prvi put je izveden 1947. godine na Brodveju a reditelj Elija Kazan je 1951. snimio i filmsku verziju koja je dobila četiri Oskara. Lenka Udovički nam je početkom rada na predstavi rekla da je rešila da ga režira upravo zbog Branke Katić jer je želela da baš ona igra Blanš Diboa koju je na filmskom platnu oživela Vivijen Li.

- Sva stanja njenog bola kada, već potpuno raštimovana, dolazi kod sestre Stele i zeta. Prvu traumu je doživela sa šesnaest godina, pa je sve što joj se posle toga deslo ličilo na lošu vožnja u luna-parku. Iako voli malo da ulepšava stvarnost, jako je iskrena. Ona i sestri govori gde je sve pogrešila, svima kaže šta joj se desilo. Priznaje da je bila grešna prema svom mladom suprugu koji je gej, kao i to da nije bila najuzornija osoba. Pošto je odrasla uz guvernante na prelepom imanju, vremenom je izgubila sve privilegije i ako ima neku manu to je što misli da je vrednija od drugih. Ali, to je u ljudskoj prirodi.

Šta vam je bilo najteže u gradnji lika?

- Padala sam i oko pozorišta i na sceni, kao da sam bez glave. Sva sam bila u ranama i modricama, svaka je bila opravdana, zato što je Blanš baš takva. Ništa nije bila greška, jer ona je izubijana životom, svaka krasta na meni je bila njena.

Ovom predstavom BDP nastavlja sezonu. Da li ste se navikli da ste stalni stalni član ansambla ovog teatra?

- Pa, jesam. Ja nisam neka kompilikovna osoba, da se pravim da sam nešto što nisam i ne mislim da sam bolja od mladih kolega u ovom teatru. Volim njihov entuzijazam, elan i talenat. Pristala sam da budem član BDP-a jer sam posle mnogo godina lutanja po svetu želela da negde pripadam.

I, kakvi su vam utisci o našem teatarskom miljeu?

- Jasno mi je koliko je teško danas voditi bilo koje pozorište i da su smanjena sredstva koja se daju za kulturu. S ovim nesrećnim ratom u Ukrajini i svetskom krizom koja kuca na vrata svih nacija, pa i kod nas, nažalost, danas neizmerno trpi kultura kao najplemenitiji izraz naše ljudskosti i duše. Znam da nije lako nijednom upravniku teatra kod nas, a to vidim i po regionu, jer je budžet sve tanji. Ali, idemo udarnički dalje.

Uvek je zabavno snimati sa Kojom

- Krenula je serija „U klinču“, priča koja je koncetrisana više na mlade ali je potrebna svakom posle Dnevnika da se malo opusti. Imam divne scene sa Nikolom Kojom, mi smo bračni par, sa njim je uvek zabavno, znamo se mnogo godina, cenimo jedno drugo i lepo nam je i lako da radimo zajedno. Decu nam igraju Nikola Verulović Voajaž, veoma popularni mladi pevač, a otkrovenje je Anita Ognjanović, koju sam upoznala na Festivalu kratkog filma u Bajinoj Bašti u čijem sam žiriju bila, kada su ona i Jelena Stupljanin dobile nagradu za zajedničku igru u filmu Nikole Stojanovića. Još tad sam se zaljubila u nju kao glumicu i bila sam oduševljena kada sam saznala da će biti deo ove serije. Stvarno je čarobna i mislim da je čeka velika karijera. Uskoro stiže i serija „Bunar“ Igora Đorđevića, a snimaću na jesen film Igora Radovanovića, kao i novu sezonu „Šutnje“ sa Daliborom Matanićem sa kojim sam imala fenomenalnu saradnju u seriji „Novine“.

Igrali ste krajem avgusta četiri predstave „Tramvaj zvani želja“ na Brionima. Sa kakvim impresijama ste se vratili u Beograd?

- Bilo je čarobno, pod otvorenim zvezdanim nebom, uz more. Malo smo se plašili da li ćemo imati glasa da nas svi dobro čuju, međutim imali smo Lenku koja je sve naštimovala kako treba. Ali, i Radeta (prim. aut. Šerbedžiju), da nam da vetar u jedra. Moj profesor je nezamenljiv. Dok smo u Beogradu imali probe, brinuo je o nama na razne načine, od toga što nam je donosio kolače, ćevape, pa do stručnih saveta. Jer, ja sam od onih tipova što uvek misli da možda nešto nije baš dobro uradila. Nemam problem da sumnjam i to mislim da je to korisno, jer se na zanosim da sam ne znam kakva glumica. Verujem da svaki projekat nosi neki novi izazov, kao i da u životu uvek možeš nešto novo da naučiš i o sebi i o drugima. Uvek treba raditi na tome da budeš bolja verzija sebe.

(Espreso)