IZAŠLA KONTROVERZNA STVAR O HANDKEU: I to dok je u Beogradu (FOTO)

Čuveni austrijski pisac i Nobelovac, Peter Handke, u kratkoj je poseti prestonici, te će beogradska publika biti u prilici da razgovara sa njim, s obzirom da će danas, 05. jula u knjižari Delfi SKC (Kralja Milana 48) u utorak od 18h i potpisivati svoje knjige.

Handke je i inostrani član Srpske akademije nauka i umetnosti /SANU/, a 2019. godine je dobio Nobelovu nagradu za delo ''Veliki pad''.

Pored Nobela, dobitnik je i "Velike nagrade Ivo Andrić" od strane Andrićevog instituta u Andrićgradu za najbolju knjigu objavljenu u Srbiji ili Republici Srpskoj tokom 2020. godine "Drugi mač – Majska istorija".

Kod nas je dosad štampano 10 Handkeovih knjiga. Nakon ''Velikog pada'' usledili su naslovi "Golmanov strah od penala", "Moravska noć", "Kratko pismo za dugi rastanak", "Nesreća bez želja", "Drugi mač" i druge, do "Kradljivice voća", koja je odnedavno u prodaji.

Odluka da baš on dobije ovu najprestižniju nagradu nije prošla baš glatko, naprotiv, izazvala je buru reakcija, a u središtu te drame našli su se Srbija, Jugoslavija i Balkan.

Pred njim su se nalazili mikrofoni, dok je u jednoj ruci držao parče papira.

Iza njega nalazila se glomazna fotografija bivšeg predsednika Jugoslavije, Slobodana Miloševića, čiji je gornji levi ugao prekrivala crna tkanina.

2006. godine Handke je na Miloševićevoj sahrani održao govor u kome je naveo da „takozvani svet misli da zna sve o Jugoslaviji, Srbiji i Miloševiću".

Pre toga su pale i oštre kritike upućene Zapadu zbog NATO bombardovanja 1999. godine, da bi kasnije posnosno poneo i titulu počasnog građanina Beograda i članstva u Srpskoj akademiji nauke i umetnosti.

Prošlo je 13 godina od Miloševićeve sahrane kada je Nobelov komitet odlučio da Handkeu dodeli nagradu za književnost, što je izazvalo reakciju publike.

U ojađenoj Srbiji devedesetih godina našao je svojevrsnu utopiju, koja je bila ujedno i centar njegovog stvaranja mita, iako nije jasno video šta se dešava.

Svojim stavovima je otvoreno provociorao Zapad, tako da su takve reakcije i bile za očekivati.

Nobelovac i njegova ''povezanost'' sa Jugoslavijom

Ponovo je podigao buru među javnosti kada je izašao ''Rastanak sanjara od izgubljene zemlje'' u kom boluje zbog raspada velike Jugoslavije.

1996. objavljuje i esej ''Zimsko putovanje na Dunav, Savu, Moravu i Drinu: Pravda za Srbiju'', u kom nezaustavljivo kritikuje zapadne medije.

Nekadašnji predsednik, Slobodan Milošević uputio je poziv Handkeu da bude svedok odbrane na njegovom suđenju pred Haškim tribunalom, što je pisac ODBIO, ali je ipak tišao u Hag da posmatra suđenje.

Osvrnuo se jednom prilikom i na svoj govor na njegovoj sahrani:

„Nisam stavio crvenu ružu na Miloševićev grob, nikada nisam odobravao masakr u Srebrenici i druge zločine''.

„Nikada nisam razmišljao o Srbima kao pravim žrtvama rata, a mom malom govoru u Požarevcu nisam rekao da sam srećan što sam blizu Miloševića, koji je branio svoj narod", naveo je tada Handke.

Pisac je bio redovan gost u Beogradu, gde se 2015. sastao i sa tadašnjim predsednikom Tomislavom Nikolićem, a tokom godina je u Srbiji dobio brojne književne nagrade.

Međutim, kako je jednom rekao ''u Srbiji ga više vole nego što ga čitaju''.

Bilo kako bilo, reakcije ljudi na njegovo dobijanje Nobelove nagrade bile su, u najmanju ruku ovekovečene gnušanjem, uglavnom zbog svojih stavova, posebno od strane zvaničnika Albanije i Kosova.

Evo i nekih od njih:

„Hej, Nobelova nagrado. Da li znate da je Handke podržavao opsadu Sarajeva i pio rakiju sa vojnicima koji su ubijali decu, izjavljujući da se muslimani međusobno ubijaju", piše bivši šef diplomatije Kosova Petrit Selimi.

„Odvratno. Ovo je najuvredljivija odluka. Šta je sledeće? Asadu Nobelova nagrada za mir?"

„Kao žrtva Miloševićeve agresije na Balkanu i neko ko podržava mir u svetu, užasnuta sam ovom odlukom", navela je na Tviteru Besa Šahini, albanska ministarka obrazovanja, sporta i omladine.

Za to vreme, Handkea neki korisnici Tvitera iz Srbije označavaju kao „prijatelja srpskog naroda", dok ga pisac Saša Hemon naziva „Bobom Dilanom ljudi koji negiraju genocid".

Na ovogodišnjem FEST-u, poznati srpski reditelj, Goran Radovanović, iznenadio nas je još jednim vanvremenskim delom koje ostavlja srpskom narodu u amanet.

Nakon igranog filma „Enklava” (2015) Radovanović se vraća temi teških uslova života i stradanja srpskog stanovništva na Kosmetu, ali ovoga puta dokumentarcem „Čekajući Handkea” koji je prikazan u okviru Glavnog programa van konkurencije na 50. Festu.

Epicentar zbivanja radnje filma je Velika Hoča i Orašac, a prati život srpskog stanovništva, posebno vinara Srđana Petrovića koji, saznavši da je Peter Handke dobio Nobelovu nagradu za književnost, odlučuje da mu postavi ploču zahvalnosti na svojoj vinariji. Naime, austrijski pisac je u više navrata bio gost kod Srđana Petrovića, napisao je knjigu „Kukavice Velike Hoče” a svoje dve novčane nagrade poklonio je tamošnjoj crkvi.

Koliko je Handke zaista zadužio srpsko stanovništvo i kako izgledamo mi iz njegovog ugla, rasuti po nekadašnjim rasparčanim delovima nekada velike zemlje, ostaje na vama da prosudite po njegovim dosadašnjim delima.

Vidimo se danas u SKC-u!

(Espreso)