EVO ŠTA JE DŽONI ŠTULIĆ REKAO O SRBIMA: Ovakve reči se nisu čule, ČIST DOKAZ

Legendarni muzičar i pisac Branimir Džoni Štulić oglasio se preko svog naloga na servisu Scribd, gde je u svom tekstu pisao o Borisu Lajneru, grupi Film, bendu Haustori, "Istočnim i Zapadnim Srbima" i drugim.

Tekst Branimira Džonija Štulića prenosimo u celosti.

No da se vratimo na taj povesni sporazum hiљadu

devetsto devedeset četvrte između Istočnih

i Zapadnih Srba pod pokroviteљstvom liberala

(koji se uz svu diplomatsku suzdržanost veselo

smejuљiše i podgurkivaše, ča, jasno, pripomogne

otopљavaњu odnosa), što je, mislim, posao veka,

maltene kao prodaja hladњaka Eskimima, ili

Menhetna bledolikima, dapače, sigurno može

ući u sve svetske kњige i uџbenike poslovaњa,

pa i bajke, jer takav se posao ne sklapa svaki

dan između dve istorodne cajke, dakle, istočni

predlože zapadnima: vi nama "Oluju," mi vama

Џonija (toliki strah i trepet još i tada ulevah,

jer istočni mњahu da sam, ako ne Hrvat, a onda

zacelo Slovenac). Zapadni isprva pomisle da je

neka prevara u pitaњu, no po nekom krzmaњu

(i izračunavši, sve da i nije Bosanac, a onda,

kao Makedonac, to i nije tako loš posao)

oberučke predlog prihvate, te pozovu istočne

da se zakunu najsvečanijim zakletvama, jednom

rukom dodirujuć neprikosnovenu stišku vodicu,

a drugom mnogohranu zemљicu, ne bi li im svi doњi

bogovi što oko nečasnog Krona žive svedocima

bili, grozomore, da će im zbiљa dati Џonija.

A kad se već istočњaci zakunu po svojoj voљi

i sve bogove zazovu što pod Tartarom žive, a

Titani se zovu, onda ushićeni zapadњaci

obelodane najveći poslovni uspeh od stoleća

sedmog: mi њima "Oluju," a oni nama Џonija!

Doduše, ni tada to ne prođe bez nekog gunđaњa,

ali bukne to u javnosti tek mnogo kasnije, kad se

pokaza da oboji uglaviše račun bez krčmara.

Ruku na srce, drugačije i nisu mogli, pošto

oboji žive od pљačke i razbojništva (i svega

između toga i sa time povezanim, se razbira).

Međutim, to omogući korak daљe u razvijaњu

dobrosusedskih odnosa, jer dve hiљade dvadeset

i druge zapadњaci odluče (kad već Џoni neće,

a onda ima ko hoće) da je došao čas poslati

istočњacima Kanibala pod krinkom Џonija, što

ovi zdušno prihvate i promptno organiziraju,

budući se drži (još od antičkih pesničkih vremena)

da ako magarci imaju božanstvo, onda je bog

sigurno magarac. I tako se istočne botine

prostru pred Kanibalom i Izmećarkom, gospom zrela

batka, obasuvši ih hvalospevima, sve ono što

nisu mogli za vreme Џonija, kad su bili maњi

od makovog zrna, a i ovaj bejaše mrgud za

takve slatkorečive izlive divљeњa, štaviše,

mњaše da je to još od Ante Starčevića nezdrava

navika zapadnih Srba i da istočnim takvo što

ne priliči, niti su, uostalom, tome skloni, sem

ako nisu plaćeni – u ovom slučaju od Kroreka,

mojim sredstvima, koja su tamo zamrznuta ima

tome više od trideset leta, a što je i poenta

sveg tog zamešateљstva, naime, bude li Kanibal

Џoni, neće imati nikakvih poslovnih problema,

i kromaњonska će glazbena industrija prodisati

punim plućima na tragu hiљadugodišњe uљudbe

koњušarskih ostvareњa (ta kmetovi navek vole

nekaj doma poneti, seveda). To otprilike po

promociji košta tri hiљade evra: besprizornima

i beskućnicima plaćaju od dvadeset do dvadeset

pet evra da odsede školski čas, za to se odvaja

hiљadu evra (organizator zarađuje više

ako ih je maњe od toga); druga hiљada pokriva

troškove Kanibala i Izmećarke; a treća ide

na iznajmљivaњe prostora (zato je ulaz besplatan).

Dodatno tome neki su iznosi određeni za

bonus, ili pak kupљena pera; tâ srpska turneja

od jedanaest mesta košta pedeset hiљada evra.

A već je bilo pedesetak promocija pre toga.

Tek otimaњe je u korenu Imovinskog rata

(teško je žabu naterati da skoči u vodu, zbiљa),

zato od њegovog početka kromaњoni zbore o

o њihovim, Azrinim pesmama, zaobilazeći

da su to moje pesme, i da sam ja Azra (kao što

fudbala nema bez lopte, tako ni muzike nema

bez pesme, bez obzira na slikaњe), ne samo zarad

toga, nego što sam je i napravio, kao što sam

napravio i Film i Haustor – jer svi oni sa mnom

započnu kao Azra, ili pak u њoj, pa tako sledom

i Veštice, međutim, ja nisam svirao u Filmu,

kao što Enimal veli, budući on želi vodu

na svoj mlin navesti, to jest da je Azra započela

sa њim, jer da je tako, Vještice bi sa Saherom,

kao kompozitorom koji mu je obiležio

život, kao što sam izjavљuje, zasigurno potom

Jugu sa nogu oborile – koliko i Krmka i

Kanibala, kojima Krorek opet (na svoju ruku)

isplaćuje izvođačke prinadležnosti ne bi li

time ishodovali da su oni Azra, a ne ja

– i otuda se њihovi plaćeni botovi, koji se

predstavљaju kao fanovi, zakliњu u tu dvojicu;

inače, takozvani fanovi su izmišљotina,

opravdaњe za botovske pripravnike u najavi;

uostalom, za dvadesetčetverogodišњeg sviraњa

Pozdrava Azri (pod mojim likom sa plakata, ali

pod naslovom Lajner bend), kromaњonska plaćena pera

pisahu da Џonija ima koliko hoćeš, ali

da je Lajner samo jedan, što je unekoliko i

istina, otkako takvog Enimala nigde nema,

dok je mojih impostera o–ho–ho, ako je i to

uteha – i time produžili sa krmčeњem, prodajom

i legalizacijom moje otete imovine

i vlasništva, po istom načelu kako zameniše

i moj kopirajt svojim, jer ko im šta može kad služe

kao podružnica finansiraњa svetskog prevrata

izvozom otetih sredstava, a Kanibal im se u

to, kao poluminusnik, savršeno uklapa, pa ga

puštaju (dapače i nagone) da tu igru igra,

dok on, kao љudožder, samo o tome i saњa, jer

inače bi prosio (kad bi o svojim sposobnostima

ovisio), koliko god pametno i nadareno

dete u rupi iz koje je isplazio i bio.

Ili možda iz kaveza, ne mogu razlučiti tačno.

Međutim, zato je mračni, opaki i bolesni lažov,

no opet i proziran, jer kad ga uhvatite u laži

kaže nisam ja (a tâ mu je omiљena), pa još i

gore nastavљa, budući izuzev laži i loše

glume nema ništa drugo za pokazivaњe. Na primer,

na nekoj društvenoj mreži jedan ovako napisa:

"Ajde prekinite više ovog dobrog momka.

Do jučer je htio urezati šahovsku ploču na čelu,

a sada liže guzicu da bi prodavao kњige.

Jadno od "čovjeka" u њegovim godinama."

Našto Kanibal odgovara: "To je laž, Piko

Stančić je htio urezati šahovnicu a ne ja."

Međutim, Stančića nisu poslali smesta potom na

reciklažu u inozemstvo, kao њega, i to na par

godina, budući su obojica dvaput posetili

i ponovili tu izjavu na radio stanicama,

dižući moral pučanstvu u vunenim vremenima,

što je dokaz iz tišine i potvrda kako stvari

stoje, jer po povratku odmah stade potpisivati

peticije protiv Tompsona, iako ovaj nije

podizao moral takvim rodoљubnim izjavama.

A reciklaža je samo izraz za dobro obavљeni

zadatak, i da ga se posle toga očisti i skloni.

Nadaљe, pogledajte na odskorašњem jutjub snimku

iz Kruševca sa promocije Azrini svjedoci (na

samom početku, od jedan nula šest do dva nula nula),

dok ona još nije počela, već je neobavezno

zagrijavaњe i gluvareњe, kako zloduh drhtave

desne ruke, jedva hodajući, ide ka pozornici

i stolu na њoj da gutљaj otpije, da bi mu drhtaњe

neposredno pred uzimaњe čaše potpuno nestalo,

i on već tada sasvim zdravo i čvrstom rukom čašu

diže i iz њe pije – toliko je nemaran, pošto zna

da ima jako zaleđe i da se radi o rutinskom

svođeњu računa za majmunska lica, što ga smislom

ispuњava i zabavљa, te skoro ushitom svršava.

Ali u zemљi lažova i lopova se jedino tako

i može, i loših glumaca, takođe. Niti će mu

to iko zameriti, pa mu se i ne zakera, otud

i onaj stih o uzajamnom milovaњu idiotskih

glava. Kanibal se rodi u Čakovcu, ako se i

u to može verovati, jer na svom fejsbuku napisa

da se rodi u Zagrebu. Po istom obrascu kaže

da je u њ došao sedamdeset šeste, međutim,

Azru je prvi put video u Varaždinu krajem

novembra sedamdeset osme, što znači da je tek zatim

u Zagreb prismrdeo – razlog beše taj da su mi ga

podmetnuli, pa su ga otada sa lakoćom i u

škole upisivali. Trnsko je video tek godinu

dana potom, na jesen sedamdeset devete – sredih mu

garsoњeru. Sa mnom prvi nastup imade u Studentskom

Centru, krajem januara sedamdeset devete, i

jedino tom zgodom kao Sindikat – sve posle toga

beše Azra. Niti bude ikakvog sukoba ili

gložeњa između mene i Sahera, pošto je on

želeo svirati sa mnom (i onda i kasnije), a

svirahu se, osim jedne ili dve, sve moje pesme,

pa otuda i nije glavnu reč vodio, kako zlotvor

veli, otkako ne samo da o ničem pojma nema,

već i spletkari, budući sam Sahera poznavao

barem tri godine pre toga sa fakulteta, boљe

rečeno, on je mene dobro poznavao, pošto sam

stalno na faksu nastupao. Ktome sam Kanibalu

zabranio posle prvog albuma u studiju biti,

osim kad imade svoju deonicu odsvirati,

a tako i u svemu ostalom – bejaše uredno

plaćeni najamni radnik i ništa više od toga,

ako sam mu i pomagao, kao dobar poslodavac,

oko stanovaњa. A što se Holandije tiče, tu je

kao izvrsno plaćeni sluga kuvao, rubљe na

praњe nosio, i ponekad me za lepog vremena

mojom limuzinom vozio gde bi mi se prohtelo,

budući sam ja tad, pre i posle toga, sve plaćao.

Navešću još neke њegove laži, na primer, i srećom,

ova se može lako proveriti, on, naime, kaže,

odgovarajući na neko pitaњe o odnosu

tadašњeg sistema spram Azre, da je Azra imala

porez na šund, što je iz prsta isisano; ponavљam,

on tada nije u ničemu sudelovao, niti je

pojma o ičemu imao, a kamoli da je Novi

talas stvarao (Gospode!), niti je za me ožeњen

bio, jer to je spadalo u moj posao, niti je

u međuvremenu išta uznapredovao, osim

lagaњa, naravno. Takođe, veli da sam ga sa probe

Nagradnog bataљona odvukao, to jest kasnijeg

Haustora, što je isto fantastično, pošto nikad

nisam na nikakvu њihovu probu došao, jer tâ

њegova afera sa dotičnom postavom bude negde

u martu osamdesete, baš kad sam se u rezervi

nalazio – sedamdeset devete, kad on tu zgodu

nadnevči, i kad sam ga, kako reče, odvukao, tâ

postava nije postojala. Niti je on ikada

sa Haustorom svirao, izuzev jednog jedinog

gostovaњa u studiju, Moja prva љubav, dakako.

Nadaљe, spomiњe i vergla neku zgodu sa punim

busom ruskih turista koja je takođe izmišљena,

budući se viđah sa њime samo za tromesečnih

proba od oktobra do decembra sedamdeset devete

i nastupa – nije bio moje društvo, a i beše,

kao žbir, zatvoreniji od bičjeg prkna u doba

rojeњa, dok u to vreme ruskih turista uopšte

nije bilo. Osamdeset i treće se, pred moj odlazak,

nešto više oko mene slikao, ali što se to

turista ticalo staњe bejaše nepromeњeno.

Ali bez obzira na sve њegovo špijuniraњe,

on ništa ne zna o meni, niti mi je odvetnik, dok

ja znam sve o њemu, premda se time ne bavim. Niti

on išta sa Azrinom ili mojom muzikom ima,

a kamoli sa poslom, niti on niti iko drugi.

A to što se kao varalica uvaљuje, ni u

tome nije jedini, smatra, naime, da nema što

izgubiti, kad se već kao kopile nazove Lajner,

a ne Sirotić. Što se pak tiče kњiških uradaka,

prvi mu devedeset odsto počiva na meni, od

čega je devedeset posto čista laža, dok drugi,

iako nosi moje ime (jer Azra sam ja, ako

to, uostalom, znači jako svetlo, što baš i nije

isto kao pojam devičanskog peska ili device),

opisuje kako se išlo na koncert Hendriksa, a

ne ritam sekcije. Betoven opet nije svirao

violončelo ili flautu, niti se služio

timpanima, znao je klavir i note, i to mu beše

dovoљno za komponovaњe. Sedamdeset devete

imadoh sedamdesetak gotovih pesama – niti

dvadeset niti dve stotine – i otud beh i otac

i mati i sveti duh, što se prevodi kao kraљ i

papa i božji blagajnik. A razloge za promociju

rođenog helota, ako je ikada takvog bilo,

već navedoh, jer isto sa istim ide, i to je, mislim,

razumљivo; koliko i da što posmatraš to postaješ.

(Espreso/ scribd.com)