SRPSKA GLUMICA DOBILA TEŠKU BOLEST! Uopšte ne može da FUNKCIONIŠE

Kada neko ima poteškoće u čitanju, kaže se da ima disleksiju. Iako je mnoge sramota da priznaju da imaju taj poremećaj, popularna glumica Paulina Manov hrabro i otvoreno je govorila o svojim sumnjama da ima baš taj problem. Kako da razreši dileme i bolje upozna problem s kojim živi, saznala je od logopeda docenta dr Nede Milošević u emisiji „RTS Ordinacija“.

Disleksija je situacija kada neko ima teškoće prilikom čitanja, a najčešće se otkrije kada dete krene u školu. Ovaj problem rešavaju logopedi i zato je gost RTS Ordinacije bila doc. dr Neda Milošević, stručnjak u toj oblasti. Gošća koja je u emisiji potvrdila sumnje da ima baš ovaj problem bila je popularna glumica Paulina Manov.

Paulina je priznala da nema dijagnostikovanu disleksiju, ali da dugo sumnja da ima taj problem: „Nemam dijagnostikovano, zato što u moje vreme, kad sam ja išla u osnovnu školu, osamdesetih godina, nije se znalo da uopšte to postoji i da može da se dijagnostikuje poteškoća u čitanju. Jednostavno se to smatralo – ne znaš da čitaš i to je to. Vežbaj više, radi više, i to je to.“

Na pitanje o tome da li joj je bilo teško u školi zbog tog problema, Paulina iskreno odgovara da njena učiteljica na svu sreću nije tražila da se javno čita, pa zato nije imala tu vrstu neprijatnosti: „Međutim, svaki put kada me neko prozove da pročitam nešto, ja se preznojavam i veoma mi je velika frka, da tako kažem. Veoma velika neprijatnost i teško mi je jako kad moram javno da čitam nepoznat tekst.“

„Kad u tekstu naiđe duža reč – pročitam prvi slog i ne vidim ništa dalje“

Paulina kaže da je posumnjala da možda ima taj poremećaj kada je gledala emisiju o disleksiji: „To kako su oni opisali te poteškoće, šta se čoveku dešava kada čita – ja sam na kraju rekla – Pa meni se isto ovo dešava.“

Paulina se potrudila da u RTS Ordinaciji slikovito objasni način na koji ona vidi slova i kako doživljava čitanje: „Vi krenete, ali kao da izgubite struju, a radite na struju. Krenete pa se zaustavite i kao da nema šta da vas gurne da idete dalje. Na primer, čitaš nešto i onda dođe neka duža reč sa više slogova koja npr. počinje sa pro i ja pročitam pro i više ne vidim šta piše dalje, i onda moj mozak mota šta sve to može da bude – da li je to pro-leće, da li je to pro-fesor, da li je to pro-fesionalac itd., itd. i onda tu dolazimo do komičnih momenata", nasmejala se na to podsećanje Paulina.

Simptomi disleksije

Konfuzija između sličnih fonema

Vizuelna konfuzija između sličnih slova

Zamena mesta slova ili slogova

Dodavalje slova ili slogova

Izostavljanje slova ili delova reči

Zamena reči ili nagađanje

Spajanje i razdvajanje reči na pogrešnim mestima

Učenje pravopisa je teško

Sporost i zamor

„U mom životu – krenu ta izmišljanja. Šta sve tu ume da bude, pa čak ume da bude i neprijatno, ume da bude smešno, jer mozak radi“, priča Paulina smeškajući se.

„Zato mislim da možda ljudi koji imaju disleksiju imaju i neku prednost za koju ne znaju, a to je da moraju da izmišljaju. I kada imamo čitajuće probe, to je uvek velika naprijatnost jer se preznojavam i ja vidim u očima mojih kolega i reditelja, čitam im u očima da misle – kako smo se zeznuli, ko je ovu ženu pozvao. Pa ona ne ume ni da čita, a kamoli da nešto sad odglumi. I to je veoma neprijatno u početku, i onda ja to vežbam, vežbam, vežbam, da njima pokažem kako ja u stvari znam da čitam. I onda ja navežbavam čitanje. Ja glumim da čitam – ja u stvari naučim napamet i onda kao: – Haaa, kako ja lepo čitam!", iskreno je Paulina ispričala svoju tehniku prevazilaženja problema.

Previše trošenja energije na prepoznavanje slova – simptom disleksije

Logoped doc. dr Neda Milošević je objasnila da dete sa disleksijom, kada se obučava da čita, ni uz adekvatnu obuku prosto ne može da prati svoje vršnjake, ali je otkrila da nije u pitanju samo jedna vrsta simptoma, već da disleksija obuhvata čitav spektar poremećaja:

„Nisu sve osobe sa disleksijom iste, niti imaju svi iste simptome. Ako su u pitanju neke blaže smetnje, oni prave strategije na osnovu kojih prevazilaze problem.“

Dr Milošević je stručnije disleksiju predstavila kao teškoću u dekodiranju, odnosno prepoznavanju slova, tj. njihovom organizovanju, što dovodi do izostanka razumevanja pročitanog jer, kako kaže, osoba previše energije troši na samo prepoznavanje slova.

Na ovo se nadovezala Paulina, prepoznajući simptom: „Zato se ja toliko umaram kad čitam!“

Dr Milošević je rekla da je umor glavna karakteristika svih osoba koje imaju disleksiju.

„Ja zaspim odmah – umorim se, a i vrlo malo mogu da pročitam, nekoliko strana i ja sam izmorena potpuno. Još ponekad mi se desi da moram da se vratim jer već ne razumem šta sam čitala“, potvrdila je glumica reči stručnjaka.

„Kad ne mogu nešto da naučim, onda ja crtam“, rekla je glumica i dodala da je svoju decu naučila da kada nešto ne mogu da nauče – to nacrtaju, odnosno da nacrtaju asocijaciju na to što uče.

„Ja tako crtam i pamtim po tim slikama kad su u pitanju pojmovi koji se nabrajaju ili moraju brzo da se govore, i onda ja tako sličice nacrtam i tako pamtim.“

Može li se disleksija sprečiti?

„Kod nas je postojalo neko utemeljeno verovanje da se zapravo disleksija dijagnostikuje tek kada se dete opismeni, znači u trećem-četvrtom razredu, odnosno sa devet-deset godina. Međutim, iako disleksija jeste urođena, jer je izazivaju neki genetski mehanizmi koji onemogućavaju da se aktiviraju neki neurobiološki procesi, pa oni nadalje utiču na jezičke sposobnosti koje se razvijaju mnogo pre ispoljavanja čitanja i pisanja – tu se radi i o nekim fonološkim sposobnostima, kako se zovu, i mi njihove fonološke sposobnosti primetimo već u uzrastu oko treće godine", objasnila je dr Milošević.

Kada bi se ovo slikovito predstavilo to bi bilo kao dete koje se igra rimom koristeći npr. reči: mapa-kapa, seka-zeka, i zapravo time pokazuje svest da postoji sličnost između nekih reči. Ako tih sposobnosti nema do pete godine – nastupila disleksija.

Kalodont rešava dileme

Ako sumnjate da dete ima disleksiju zaigrajte čuvenu igru „Kalodont“.

Više lica igra igru, počinje tako što neko kaže reč, na primer „žaba“, a sledeći učesnik od poslednja dva slova reči žaba formira novu reč – npr. „baba“, naredni ponovo od poslednja dva slova formira novu reč... Pravilo je da novoformirana reč ne sme da se završava na „ka“ (jer bi sledeći učesnik mogao da kaže „kalodont“ i time završi igru).

„Dete koje ima uredan fonološki razvoj će to bez problema uraditi i tu negde roditelj može da stavi tačku na svoju brigu o pojavi neke disleksije“, rekla je dr Milošević gostujući u RTS Ordinaciji.

„Do pete godine, dete će već početi da izdvaja prvi glas u reči pa će reći m – mama, t – tata, niko ga neće tome učiti, to je spontano, deo prirodnog jezičkog razvoja, da bi u godini pred školu vrlo svesno umelo da analizira reči, odnosno da zna da se reč sat sastoji od tri slova, da je prvo S, da je poslednje T. Kada mu kažemo: evo ti tri slova, na primer P – A – S, koja je to reč, ono će to znati. Sa nekom minimalnom strategijom, sa minimalnim poznavanjem kako se to radi. Te sposobnosti su ključne za lagodno učenje čitanja i pisanja. Ukoliko one izostanu – mi zasigurno znamo da ćemo imati dete sa disleksijom, jer mi kada rano detektujemo, kada identifikujemo smetnje u tom uzrastu, mi zaista možemo jako puno da pomognemo", rekla je gošća RTS Ordinacije.

Dakle, zaključak je da je disleksija urođena, da se ne može menjati, ali da rad sa detetom svakako može umanjiti intenzitet problema, a kada se detektuje na vreme, onda se lakše i tretira.

Od vodećih simptoma disleksije Paulina Manov kod sebe je prepoznala sporost i zamor, ali i zamenu reči ili nagađanje. Otkrila je da sa pisanjem nema problem, već je on prisutan samo tokom čitanja.

„Mislili su da ne vidim dobro pa su mi stavljali naočare“

Glumica i logoped imale su i pitanja jedna za drugu, pa je tako Neda pitala Paulinu da li je imala problem da prepozna slovo kada je tek učila da čita, na šta je Paulina iskreno odgovorila da je mislila da zapravo ne vidi dobro, pa su joj stavljali naočare, sa nekom minimalnom dioptrijom, ali kaže da joj to ipak nije pomoglo da reši problem.

Prema rečima logopeda, ključ za rešavanje problema nije samo u tome da dete više čita, već je važno da se dete zadrži na nižim nivoima dok ih ne prevaziđe, kako bi se došlo do procesa automatizacije.

Interesantno je da, kako je otkrila gošća Ordinacije, dete pomoću svojih kapaciteta u mnogim situacijama može samo da prevaziđe ovaj problem i bez pomoći logopeda, posebno kada se radi o nekoj lakšoj kliničkoj slici, odnosno o blažoj formi.

Da bi neko imao disleksiju, treba da bude prosečno ili natprosečno inteligentan

„Ono što je zajedničko svim osobama s disleksijom to je da su oni uredni i često iznad prosečnih intelektualnih sposobnosti", objasnila je docent dr Milošević i dodala da je inteligencija osnovni uslov da bi se nekom ustanovila disleksija.

Apsolutna zabluda je da disleksiju ima neko ko nema dovoljnu inteligenciju, već je upravo obrnuto.

Za svaki navedeni simptom disleksije usledilo je stručno objašnjenje, pa je tako razjašnjeno da konfuzija između sličnih fonema zapravo znači da dete nije sigurno da li je čulo P ili B, T ili D, K ili G, odnosno glasove između kojih su razlike minimalne, samo po nekoj zvučnosti. Oni to zapravo i u govornom izrazu rade, pa se to samo prenosi na proces čitanja i posebno se vidi u pisanju.

Za vizuelnu konfuziju obično se uzima primer malog slova e ili o, p ili q (misli se na pisano pismo, pa to izgleda ovako: p i q), i tako se i vidi – osoba zaista nije sigurna da li je videla e ili je videla slovo o. Iz nekog razloga se često N i D menjaju.

Ovde je sa auditivnom obradom sve u redu, ali ta vizuelna kratkoročna memorija je zapravo problematična i mozak nema sposobnost da zadrži to slovo i da ga brzo prizove kada mu je potrebno. Zamena mesta slova ili slogova znači da sa zameni red slova u reči, a to se vidi i kroz pisanje i kroz čitanje.

„Tu je potrebna pažnja, jer istraživanja su takođe pokazala kada su merili vizuelnu pažnju kako osoba sa disleksijom pretražuje tekst da zapravo to ne ide po nekom redosledu sleva nadesno, nego da je (pažnja, odnosno pogled) u prvom redu, pa u trećem, i onda unapred iz nekog straha da će pogrešiti, oni malo žure i to se baš često dešava – zamena mesta slova i slogova to je pod obavezno u čitanju prisutno“, kaže logoped.

Paulina je iskreno prokomentarisala da sama nije svesna da li se i kod nje ispoljio ovaj simptom, jer, kako kaže, nema nekog ko je posmatra da vidi gde su greške: „Ja samo od frke krenem da izmišljam, jer ja se jednostavno zaustavim.“

Dešava se i u pisanju i u čitanju, ali posebno u čitanju, kao i izostavljanje slova ili delova reči. O tome je zapravo Paulina govorila da nije sigurna šta je tu zapravo pisalo. Zamena reči ili nagađanje je vrlo karakterističan simptom, a ovi simptomi su u bliskoj vezi.

Spajanje i razdvajanje reči na pogrešnim mestima – ovo je zapravo uočljivije u pisanju, posebno u gramatici i pravopisu, koji mogu da budu zaista teški za razumevanje kada je potrebno da se reči nekako „dele“.

Nervoza, anksioznost i agresija kao posledice netretirane disleksije

Kao posledice disleksije koja nije otkrivena, a time ni tretirana, pojavljuju se neretko nervoza, anksioznost, pa čak i agresija.

„Ovo je vrlo česta situacija i da taj psihosocijalni momenat predstavlja jedan ozbiljan problem same disleksije", objašnjava logoped.

Ona navodi da je u Americi rađeno istraživanje koje je pokazalo da je skoro 60 odsto zatvorenika imalo neki specifičan problem u jezičkom razvoju, među kojima je i disleksija. Radilo se o osobama sa jako dobrim intelektualnim potencijalima, ali sa specifičnom teškoćom koju ne znaju kako da reše, zbog čega bivaju sve nervozniji.

Tada okolina ume da kaže: „Nije motivisan“, a na takav komentar Neda Milošević kaže da je i prirodno da ono što nam jako teško ide baš i ne volimo da radimo, pa ćemo tražiti da radimo nešto drugo, što nam je mnogo lakše.

Iz toga zaključuje da, kad se uđe u taj začarani krug, a to se obično pogodi sa periodom puberteta, ako dete nije usmereno u ono što mu dobro ide, ili ako se ta terapijska procedura, sada već dostupnija, ne sprovodi – nervoza, anksioznost i agresija zaista mogu biti posledice netretirane disleksije.

Zato je važno da roditelji odreaguju na vreme. Okvirno, decu roditelji logopedu najčešće dovedu u trećem razredu, a to već jeste kasno, ali ipak nije nepopravljivo.

Kako izgleda terapija za disleksiju?

Same terapije i njihova težina različite su u zavisnosti od toga kada su roditelji s decom došli po pomoć.

„Kod dece kod koje je na rođenju ili neposredno nakon toga dijagnostikovan jezički problem, obavezno se srećemo sa deficitom fonoloških sposobnosti, i vrlo često je prisutna disleksija. To je nama s jedne strane dobro, jer mi znamo da će se to dogoditi i onda mi zaista u toj godini pred polazak u školu nekad čak i posavetujemo da roditelj odloži polazak u školu iz prostog razloga što za godinu dana može mnogo toga da se uradi“, kaže gošća RTS Ordinacije.

Poenta je da dete krene spremno, da taj program može da prati. Naravno, ako govorimo o periodu pre polaska u školu, predlaže logoped.

Kada dolazi dete koje je u prvom razredu osnovne škole, za njega postoji program koji se prelazi određenim koracima – prvo pokušavamo dete da naučimo da automatizuje ta slova, da azbuku kada izgovori može zaista da doživi svako slovo i auditivno i vizuelno i taktilno – znači i da ih piše i da ih prepisuje i da prosto može brzo da ih prizove.

Do neke desete-jedanaeste godine je period kada može dosta toga da se učini. Nakon toga uglavnom se razvijaju strategije kako da prosto prevlada da bar može da pročita i da razume. Po pravilu, terapija ne bi trebalo da traje duže od šest meseci, a najviše godinu dana.

Iako se problem ne reši svaki put za tih godinu dana, on se zasigurno bar umanji: „Mi ne idemo uvek na rešavanje problema, nego idemo na umanjivanje i na osposobljavanje, čak idemo nekad i na funkcionalno čitanje.

Kada je u pitanju teža klinička slika tada i više godina radimo. Kada su u pitanju lakše kliničke slike, znači teškoće u dekodiranju ili eto samo što se dekodiranje nije automatizovalo pa zato razumevanje izostaje. Znači, to su neke strategije koje koristimo samo par meseci i napravimo boljitak.“

„Smatra se da imamo neki genetski mehanizam koji onemogućava da se neki neuralni centri tako brzo aktiviraju. Smatra se da 17 centara u procesu čitanja u sadejstvu deluje u jednoj sekundi", precizno je objasnila dr Milošević i dodala da je ovde u pitanju sporiji protok. Ali, kako se sve veštine vežbaju, tako se vežba i veština čitanja“, zaključila je doc. dr Neda Milošević.

(Espreso/RTS)