''NAJDRAŽA MOJA'',PISMO NIKAD NIJE STIGLO DO NJE: Pošla je u SMRT nasmejana, danas živi kroz našu Slobodu Mićalović

Jedna od naših najlepših i najtužnijih ljubavnih priča govori o Slobodi Bodi Trajković i Ivi Loli Ribaru, heroju iz Drugog svetskog rata, koji je bio najmlađi član Vrhovnog štaba narodne vojske.

Po Bodi je i naša Sloboda Mićalović dobila ime, zahvaljujući želji njenog oca Dragana da sačuva uspomenu na "našeg Romea i Juliju".

"Moj otac je igrao monodramu 'Ivo Lola Ribar', a njegova verenica Sloboda na neki način i danas živi, kroz mene", ispričala je svojevremeno Boba.

Ljubav Slobode i Lole počela je od njihovog prvog susreta, 1937. godine. Ona je došla na studije hemije u Beograd, a tu ju je brat Miroslav upoznao sa Lolom, koji je studirao pravo. Po rečima njene sestre Milice, bila je to velika, predivna ljubav. Lola se već tada bio u komunističkom pokretu, a neposredno pred rat su planirali venčanje. Istorija kaže kako su baš za 6. april 1941. godine zakazali svečanu večeru u kući porodice Ribar gde je trebalo da se dogovore detalji svadbe. Tog dana je Beograd bombardovan.

Tokom rata, Lola nije želeo da verenica krene s njim u partizane, smatrajući da uslovi na frontu nisu za nju, jer je bila suviše nežna. Ipak, nije odoleo da joj ne pošalje pismo.

"Najdraža, jedina moja!

Pišući ovo pismo ja se pouzdano nadam - optimista sam kao i uvek - da te ono nikada neće stići već da ćemo se nas dvoje videti i uvek ostati zajedno. Jer ovo pismo je zato i pisano... U mom životu postoje samo dve stvari: moja služba našem svetom cilju i moja ljubav prema tebi, najmilija moja. Našu sreću i život koji smo hteli nismo, kao i milioni drugih, mogli ostvariti izolovano, već preko naše borbe i naše pobede.

I zato su te dve stvari u suštini, u meni samom, jedno... Ako primaš ovo pismo - ako, dakle, ja ne doživim taj veliki čas, nemoj mnogo tugovati najdraža! U svetu u kome budeš tada živela naći ćeš, uvek živ, najbolji deo mene samog i svu moju ljubav prema tebi... I želim da nikada ne dobiješ ovo pismo, već da zajedno s tobom dočekam veliki čas pobede."

Nažalost, pismo je presretnuto, a Sloboda i njena porodica uhapšeni. Mladu studentkinju hemije su mučili i tražili da pismom namami Lolu u Beograd. Ona je odbila da izda svog verenika. Ugušena je sa porodicom u gasnoj komori Banjičkog logora 9. maja 1942. godine, a njena sestra Milica je pukim slučajem izbegla hapšenje i pogubljenje.

U pismu koje je godinu dana kasnije poslao ocu Lola kaže: "Mojа Slobodа, onаko mаlа i nežnа, pošlа je u smrt kаo u šetnju, s' osmehom."

Ivo Lola Ribar je i sam ubrzo stradao, godinu dana kasnije, od neprijateljske avionske bombe. Međutim, priča o junaštvu i ljubavi Slobode i Lole ostaje da živi i danas.

(Espreso/Lepa&srećna)