FRONTMEN GRUPE "AZRA" DANAS SLAVI: Njegovo priznanje o ŽENAMA se i danas prepričava (VIDEO)

Branimir Džoni Štulić je danas, 11, aprila, napunio 69 godina. Legendarni muzičar i frontmen grupe Azra je večita inspiracija mnogima kroz decenije.

Povodom njegovog rođendana, prisetićemo se kako je Džoni Štulić osamdesetih pričao o nastanku svojih pesama.

- Šta bih ja mogao pametno da kažem o svojim pesmama? Ja volim da čitam i da pričam o sebi jer jedino tako mogu sebe da upoznam, ali ne znam šta mogu da kažem o pesmama. Ja ih sviram... - rekao je Džoni davne 1983. godine za časopis "Rock", prenosi "Yugopapir".

A onda je pričao o nastanku svojih hitovama.

- Pa, recimo, "Balkan" i "A šta da radim" su moje najstarije stvari, nastale su 1974. godine pa sam ih valjda zato i stavio na prvu ploču. "Balkan" me jako podseča na "Lilly Of The West" mada je to verovatno mnogo pametniji tekst od mog.

Kad sam radio prvu verziju pesme, namerno sam išao na to da zvuči kao sevdah, to je bilo neko koketiranje sa narodnjacima.

"A šta da radim" je iz istog tog perioda kad sam svirao ispred crkve i po fakultetima, pred nekoliko prijatelja, ko naleti...

To mi je bio jedini način komunikacije sa ljudima.

Ta pesma je ano najpametnije što sam u tom trenutku osećao i što sam mogao da kažem, ali moraš od nečega da počneš.

Bolje je da sam krenuo s tim pa došao do "Fazana" nego da sam pošao od "Fazana" pa završio sa "Balkanom" ili "A šta da radim".

"Gracija" je sasvim stvarna osoba u koju sam jedno vreme bio jako zaljubljen, ali kad sam napravio tu stvar, shvatio sam da je ona ispala više kao moj neki poklon nego kao pesma o njoj.

Tako je bilo i sa "Marinom": počeo sam sa jednom Marinom, ali sam ih se setio bar deset dok nisam završio stvar.

"Odlazak u noć" je malo kompleksnija jer sam godinu dana bio u tom filmu preživljavao takve stvari, ali mi je za "Pavela", recimo, jedna mala iz Beograda ispričala sličnu priču i ja sam to stavio. To je priča o čoveku koji je bio borac u španskom gradanskom ratu, ali je posle rata morao da pobegne u Francusku zbog staljinizma, mislim da je bio Poljak. Na ovom svetu ima jako mnogo ljudi koji su Paveli, a da to ne znaju.

Tako se ponekad sudbina okrutno poigra sa ljudima....

"Tko to tamo pjeva" je jasna, nju ne moram da objainjavam... a "Fa-fa-fa" je meni ono što je Morisonu "Hello, I Love You".

Ja sam znao da moram da ímam jednu takvu pesmu i hteo sam da je napravim da bih bio što razumljiviji jer sam znao da me neče razumeti, kao što me i ne razumeju.

Za "Kurvine sinove" sam malo... ne ukrao, ali bio inspirisan Stivenom Spenderom. To je nešto izmedu dva rata...

"Krvava Meri" je jedna osoba koju sam poznavao, ali tu sam dodao još nešto. Cela ta stvar oko "Krvave Meri" je jako zanimljiva, nije baš za širu javnost....

"Užas je moja furka" je takode stara pesma: svirao sam je još u staroj Azri, u pank periodu, ne znam tačno da li 1977. ili 1978. godine.

"Ako znaš bilo što" je iz istog perioda, možda još pre, 1975-76. Nikog tu nema konkretno. Ne sećam se više kako sam napravio tu pesmu jer sam ih imao mnogo, pa sam neke prekrajao i od dve ili tri pravio jednu, pa se to sve vremenom izmešalo

Ne sećam se više ni "Filigranskih pločnika" - i u tom periodu je teško reći šta je šta.. To više nisu bili krokiji nego kompletna. stanja. Ima tu malo Kišove "Grobnice za Borisa Davidoviča", te atmosfere, ali je to malo drugačije rečeno.

"Poljska u mom srcu", e, to je 1980. To je... Sve se to zna, ne... Šta sam mislio, rekao sam u toj pesmi.

"Džoni, budi dobar" nije ništa posebno, malo zajebancije. Naravno, pre toga sam čuo "Johnny B. Goode" pa sam to naprosto spojio. Tada mi to nije bila posebno pametna pesma.

Ali, recimo, "Tople usne žene" je počela o tome kako sam ja doživeo Šumadiju jedne letnje većeri. Ona je nastajala par godina, nije napravljena u cugu.

(Espreso/Telegraf)