DRAGAN BJELOGRLIĆ U SUZAMA! Desilo se najgore

Više od 15 godina opraštali su se na sceni igrajući "Let iznad kukavičjeg gnezda". Obojica su plakali svaki put. Sada je Bjela plakao sam, igrajući prvi put bez Marka i to na dan kada bi napunio 50 godina.

– Kako su se Martini i Mekmarfi zbližavali, tako smo se i Marko Živić i ja zavoleli. Marko je sahranjen u tom kostimu, a ja sam držao govor. To je čudno u našem poslu – kada se pomešaju fikcija, iluzija i realnost, ali nekako taj proces je bio paralelan. Kako smo se zavoleli na sceni, tako smo se zavoleli i u životu. Ne mogu da zamislim kako će mi biti kada budem video drugog glumca u tom kostimu, ali radost teatra nadmašuje sve – rekao je Dragan Bjelogrlić uoči izvođenja predstave „Let iznad kukavičjeg gnezda“ koja je odigrana 4. aprila prvi put bez pokojnog glumca i to na dan kada bi napunio 50. rođendan.

Pozorišna radost jeste bila velika, ali ljubav i tuga za prerano preminulim prijateljem bila je jača. Poklanjanjući se pred prepunom salom, svi glumci gledali su na gore, a Bjelogrlić nije mogao da zadrži suze.

Prijateljstvo između njega i Marka trajalo je godinama. Pored pozorišta, igrali su mnogo puta zajedno ispred kamera – počev od "Montevidea", preko "Senki nad Balkanom", do "Tome" koji je Bjela režirao… Ipak, "Let" je bio njihov.

Marko Živić sahranjen je u kostimu Martinija kojeg je igrao maestralno, a na sahrani Bjelogrlić je održao govor.

- Šta raditi kada ode čovek sa dušom, nežne, krhke i davno ranjene srne. Kako reći zbogom tom toplom, širokom i razdraganom osmehu. Kako se oprostiti od te vrcave radosti, koja nas je sve opčinjavala, a u stvari je samo pokušavala da sakrije, zabašuri svoj tužni pogled, nežnost i ranjivost. Kako sad treba da se oprostim od tebe, Marko. Treba da ti kažem kako negde ideš i da te svi mi nećemo više sresti, videti i zagrliti. Kako se to radi, koje su to reči. Najradije bih da ti pokažem, kako sam te voleo. Ali, verujem da si ti to znao i osećao. Više od 15 godina, opraštali smo se na sceni. Obojica smo plakali svaki put – kazao je Bjela tada kroz suze i nastavio:

- Martini je dao svoju tašnu Marfiju, ne bi li ga umirila da ostane i ne ostavi ga. Tu tašnu si mi poklonio za moj 50 rođendan. Ja sad evo plačem, hteo bih da ti dam tu tašnu i da te zamolim nekako da ne odeš. Znam da je uzalud, ali verujem da ću ti je ipak jednom dati, plakati i smejati se kao nekad. Jeleni umiru sami, kao i ranjene srne, ali ti Marko ostaješ u srcima ljudi, koji su imali sreće da te upoznaju. Zato će priča o Kruševačkom Petru Panu sa Crvenog krsta dugo trajati. Dobri moj, Marko, Martini, putuj sa tvojim toplim osmehom. Nama ostaje da te čuvamo i sećamo na tebe!

(Espreso)