Lažni Roleks, Nike, Adidas, iPhone... Da li ste i vi kupili kopije brendova preko Fejsbuka?

U poslednjih nekoliko meseci društvene mreže u Srbiji su preplavljene trgovcima koji prodaju robu po značajno manjim cenama nego što se ona može naći u prodavnicama. U ponudi je bukvalno sve: patike, farmerice, parfemi, kožna galanterija, mobilni telefoni, satovi... Bukvalno ne postoji proizvod koji ne možete da kupite preko Fejsbuka. Lažni, naravno. Sva ova roba prodaje se bez računa i ne zavodi se nigde, a država ne ubire porez. Zbog pogodnosti koje pruža ovaj metod poslovanja, lažnih prodavaca je sve više, inspekcija ne reaguje, a trgovina na crno sve više cveta.

Ova ekonomska pošast je u našoj zemlji narasla toliko, da smo u vrhu Evrope s Bugarima u sivoj ekonomiji. Prema raznim procenama, ona se kreće čak do 30 odsto BDP-a i meri se milijardama dinara. Stručnjaci su saglasni da će se stanje u ovof sferi popraviti sve dok se legalno poslovanje ne učini dovoljno isplativim, a nelegalno neisplativim. Rezultata neće biti naročito dok se upadljivo više isplati poslovanje na crno, nego na belo, i dok je to stvar slobodnog izbora. A kako to poslovanje funkcioniše?

Igor Stojković, koji se bavi preprodajom patika preko Fesjbuka, navodi da je ovakvo poslovanje lako i isplativo. Pošto je roba u okolnim zemljama značajno jeftinija nego ovde, tokom godina su se našle rupe u zakonu, a i na granici, kako da se određena količina patika, konkretno iz Turske, dopremi u našu zemlju. - Postoje ljudi koji se time bave i koji donose robu iz Turske. Prosečno naručim robe u vrednosti od oko 1.000 do 1.500 evra, koju prodam po duplo ili tri puta većoj ceni. Konkretno, par patika me košta 10 do 13 evra, a prodajem ih od 20 do 30 evra po paru. Radi se o patikama koje su veoma dobre kopije - od platna, oznaka, đonova do nalepnica u njima. Da biste provalili da je kopija morali biste bukvalno da ih imate u rukama, odnosno da ih baš detaljno zagledate. U normalnim okolnostim veoma teško se mogu provaliti da su "falš", gotovo nikako, jer je sve isto kao i original. Boja, oblik, dezen, apsolutno sve - kaže Igor.

On objašnjava da se paralelno s naručivanjem robe "budži" Fejsbuk stranica na kojoj se postavljaju slike modela koji se prodaju. - Napraviš galeriju modela koje imaš, staviš na naslovnu stranu na veoma vidnom mestu krupnim fontom svoj broj telefona, kao i cene modela, kako te ne bi smarali non-stop pozivima, i to je to. Cene mojih modela su od od 2.700 do 3.500 dinara, a u redovnoj prodaji se takve patike u buticima prodaju od 8 do 12 hiljada dinara, i posao mora da cveta. Ljudi naručuju telefonom ono što žele, zapišeš model i broj, i nakon toga im pošalješ nekom od brojnih kurirskih službi koje rade u našoj zemlji - objašnjava Igor. Kupac koji je naručio patike ih dobija dan, najkasnije dva nakon narudžbine. Kurir mu ih donese na kućnu adresu, on plati 300 do 400 dinara preko cene patika za proviziju kurirske službe, i svi srećni i zadovoljni. Svi - sem države.

Međutim, među ovim prodavcima preko Fejsbuka ima i onih koji su pokušali legalno da posluju, ali su posle kratkog vremena odustali. Jedna od njih je i Maja Stanković, koja prodaje dečju garderobu. - Pošto sam bila naivna, odnosno "ovca", verovala sam da je bolje da se pošteno i legalno posluje, pa sam se registrovala u APR i četiri meseca legalno poslovala. Za to vreme sam upala u "bulu" od 1.300 evra i odmah sam nakon toga zatvorila firmu. Otprilike po 300 evra sam bila u minusu mesečno. Ako uzmete lokal, robu, račune i porez državi, ne znam koliko moram da prodajem da bih opstala na ovom tržištu. U Beogradu je to promet od najmanje 3.000 evra na mesečnom nivou, što je veoma teško da se postigne za radnju koja tek kreće s radom, jer su cene pale do besmisla, pa za 1.000 dinara možete gde god hoćete da kupite komad dečje garderobe - objašnjava Maja.

Ona ističe da ogromnu ulogu u sivoj ekonomiji kod vas ima i država koja gotovo ništa ne čini kako bi pomogla mlade ljude koji bi da posluju, dok na drugoj strani toleriše Kineze i velike trgovce na crno. - Gotovo da nema Kineza u Beogradu koji izdaje fiskalni račun, i tako trguju godinama, a meni je recimo za prva dva meseca legalnog rada u radnji koja ne spada u ekstra zonu u Beogradu došlo čak 5 inspekcije kako bi proverile ispravnost mog poslovanja. Pritom, od države možete ako ste na birou da dobijete 160.000 dinara pomoći za početak rada, što je smešan iznos za bilo koji ozbiljniji biznis, i na tome se priča završava. Za bilo koju ozbiljniju finansijsku podršku, ako nemate tetku u Nemačkoj, možete se obratiti jedino bankama, koje nude lihvarske kamate, i jao si ga vama ako pristanete na to - uverava Maja.

Što se tiče države, postoje razne procene štete koju ona trpi zbog trgovine na crno. Prema poslednjim podacima Američke privredne komore, Srbija godišnje izgubi jedan most ili autoput od Beograda do Čačka, s obzirom na to da država izgubi nekoliko stotina miliona evra. Procene kazuju da 30 odsto ekonomije Srbije pripada sivom sektoru, što je alarmantni podatak i dok se ovakvo stanje ne popravi, iluzorno je očekivati bilo kakav boljitak. (I. M.)