ALBUM KOJI JE PODELIO KRITIČARE ESPRESA: Koliko je zaista dobra Euforija Buč Kesidija?

Srbija je dobila novu pop senzaciju, pančevački Buč Kesidi, koji je upravo izdao drugi album "Euforija", a uspeo je i da rasproda prvi koncert zakazan za 21. decembar u Domu omladine, pa je bukiran i sledeći dan.

Urednik kulture na Espresu Vladimir Marković recenzirao je ovaj album, davši mu dvojaku ocenu. Ovu zanimljivu recenziju čitajte OVDE.

Jedan od vodećih srpskih filmskih kritičara Dimitrije Vojnov, s druge strane, smatra da je "Euforija" besprekorna. Evo i njegove kritike ove ploče.

BUČ KESIDI - Euforija (Kontra, 2019)

Možda sam mučen krivicom što nekako nisam uspeo da se emotivno i slušalački u potpunosti uključim u period elektro-kleša, disko-panka iliti dens roka s početka dvehiljaditih, kad sam ja imao onoliko godina koliko danas imaju Buč Kesidi, ali i danas kad čujem bendove iz tog talasa moram priznati da mi se više sviđa njihova srpska verzija od one britanske. S druge strane, u tom talasu kad su bendovi imali član ispred imena i stavljali svoje ime u množinu, kao što danas narodnjački orkestri dodaju sufiks "bend" da bismo znali da sviraju uživo, u Las Vegasu se pojavili Kilersi, grupa koja je na prvom albumu zvučala i izgledala baš onako kako bih ja voleo da zvuči i izgleda moj bend.

A to je dosta neobično, jer ja sam iz šireg centra Beograda, a oni iz Las Vegasa i spadaju u dugu tradiciju "džukaca", od Brusa Springstina do Bijelog dugmeta i Prljavog kazališta do danas, koji žele da dođu do srca slušalaca iz centra "glavnog" grada. Kilersi su čak na drugom albumu pomalo odbacili sve ono od Nila Tenanta, Sajmona Le Bona ili Pitera Huka što ih je obojilo na prvom albumu, kao što su iz istih razloga, takođe jureći Springstina, uradili Prljavci čim su pomislili da umeju da sviraju i da nema više potrebe da budu pank.

Buč Kesidi su momci iz Pančeva i znaju da se za srca u centru Beograda moraju izboriti. Na prvom - gitarskijem - albumu "Posesivno-ospulsivni hospul" prikazali su zavidnu poetsku sposobnost u stihovima, a sve što nemaju u grlu i rukama nadoknadili su onim što imaju u uhu, napravivši plesni rokenrol u kome bas i bubanj dominiraju nad svim ostalim, a osnovno oružje je jednostavnost.

Iza tih sirovih, a snažnih aranžmana upakovali su kolekciju emotivnih projektila o zaljubljenosti, vezi, prevari i svim onim temama koje nas najviše potresaju, a sve to s puno duha, usput nenametljivo preležavši i neke dečje bolesti.

Spotove i na prvom i na drugom albumu radili su mladi studenti FDU, počela je da se pomalja jedna scena i da napreduje tu pred nama, da se oživljava forma za koju smo mislili da je mrtva ili da je prepuštena entuzijastima s jeftinom tehnikom i viškom slobodnog vremena.

Kako u pogledu muzike, tako i u pogledu ličnog i video dizajna, momci su krenuli pravim putem, ozbiljno shvativši da je pop bend već oko šezdeset godina jedan estetski totalitet u kome je svirka samo deo, sigurno ključni, ali ne i jedini.

Na novom albumu "Euforija" namerno smanjuju opseg svojih interesovanja gradeći koncept - sve pesme govore o izlascima, neostvarivim ljubavima, ostvarivim spojevima, situacijama kad momci puše, a cure se kaju i obrnuto, erotskim i emotivnim nagoveštajima koji se na ovaj ili na onaj način izjalove i svakovikendnoj potrazi za srećom u klubu koje u stvari nema.

Čak i ono što mi se ne sviđa od detalja na ovom albumu, recimo gitara u prvoj pesmi koju niko nije tako mučio još od Mirka Vukomanovića na drugom i najpoznatijem blokbaster albumu Oružjem protivu otmičara, u stvari mi se sviđa jer me vraća u godine kad sam bio mlađi od momaka iz Buč Kesidija i zapravo jako umeo da se iznerviram kad nešto ne zvuči onako kako ja volim. Odavno nisam čuo mlad bend koji u svakoj pesmi ispali bar dve poetske minijature koje ću rado citirati i još dve koje su toliko istinite da mi je pomalo neprijatno da ih citiram, pošto će pokazati da smo svi zajedno zarobljeni u istom klubu, na istom Opštem mestu, sa istom nemogućnošću da nađemo radost što je više tražimo. A to već u mojim godinama može biti pomalo i neukusno.

Nasuprot poetskim minijaturama koje pogađaju tačno gde treba i probijaju sve oklope, momci imaju izvanredan pripovedački dar, svaka numera donosi znojavu, nervoznu i pijanu atmosferu kluba i svega onoga što mu prethodi i iz njega sledi. Pripovedanje nije neophodno, ali se retko sreću oni koji njime vladaju, naročito kad su tako mladi i tako nepretenciozni kao Buč Kesidi. Imajući u vidu efektnost tekstova, neverovatno je da muzika ima takvu visceralnu snagu. Iako sam u klubovima naučio da se igra na dosta jače sadržaje od ovog, ovaj album onda kad hoće zaista pokreće slušaočevo telo, ali ga i umiruje i utišava onda kad treba. Bend ima kontrolu nad muzikom i kontrolu nad slušaocem, a to samo znači da na fundamentalnom nivou vladaju onim što rade.

Da li je sve na ovom albumu retro? Da li se sve iscrpljuje u sećanjima na Jasenka Houru, Brendona Flauersa i Pita Doertija? Zapravo ne. Ključna stvar na njemu nije retro, a pod tim ne mislim na snažnu emociju s kojom se možemo identifikovati - već na trajanje pesama. One su kratke, mladi više nemaju potrebe za dugim foršpilima, za solo deonicama, za svim tim popunjavanjima muzičkog prostora između udaraca u glavu.

I to je ono što gaje svi mladi, od Klinca do Buč Kesidija, od Jale do Bube, od Instagrama do nečega u šta se nisam upisao, ali čujem da je mnogo bitno.

U tom smislu, Buč Kesidi sviraju muziku moje mladosti prilagođavajući je svojoj generaciji, pričaju o mladosti svih nas jer svaka je slična, i što se mene tiče, ovim albumom dobijaju ključeve grada. OCENA ALBUMA: 5/5

BONUS VIDEO:

Espreso Live Session #11 @ Knap Club: Klotljudi