The Dead Don't Die - smeh na mišiće

Zemlja proizvodnje: SAD

Godina proizvodnje: 2019

Režiser: Jim Jarmusch

Žanr: Komedija, horor, naučna fantastika

Uloge: Bill Murray, Adam Driver, Chloe Sevigny, Tom Waits, Iggy Pop, RZA, Steve Buscemi

Kada se neko zove i preziva Jim Jarmusch, svi žele da sarađuju s njim. Režiserska karijera pažljivo građena od ranih osamdesetih sada bi mogla lagano da bude privedena grandioznom finalu nekim ostvarenjem koje sve ostavlja bez daha. Umesto toga, Jarmusch je snimio filmčić koji čak nije ni strahovito loš. Jedini problem je u tome što uprkos prvoligaškoj glumačkoj ekipi na kakvu smo već navikli u njegovim filmovima, priča na mišiće uspeva da se održi na ivici simpatičnog. A mišići nažalost imaju svoje granice koliko dugo mogu nešto da drže u vazduhu.

Zombiji kao tema pop kulture dovoljno dugo su tu (počevši od knjige W.B.Seabrooka "Magic Island" iz 1929 i filma Viktora Halperina "White Zombie" iz 1932 sa Belom Lugosijem u glavnoj ulozi) da su neka pravila manje-više čvrsto utvrđena. Jedno od njih je da zombiji ne govore. Tradicionalni zombi je produkt vudu magije, to je mrtvac koji se kreće pod kontrolom vudu vrača bez ikakve svesti o sebi i svom nekadašnjem životu. Takve zombije srećemo u većini niskobudžetnih horora.

Desila se izvesna evolucija motiva, pa se tako umesto zombija koji su nastali zbog vudu magije u razdoblju hladnog rata pojavljuju oni koji su postali takvi zbog posledica nuklearnog rata (knjiga Richarda Mathesona "I Am Legend" i sve njene ekranizacije - od kojih su najvažnije "The Last Man on Earth" Ubalda Ragone iz 1964, "The Omega Man" Borisa Sagala iz 1971 i "I Am Legend" Francisa Lawrencea iz 2007) ili zombiji koje je stvorila globalna zarazna bolest nepoznatog porekla - zombi apokalipsa (strip Roberta Kirkmana i Tonyja Moorea "The Walking Dead" 2003-2019 i njegova ekranizacija u vidu istoimene TV serije 2010- ; film "28 Days Later" Dannyja Boylea iz 2002 i mnogobrojna druga ostvarenja). Pravilo je da zombi koji progovori prestaje da bude zombi i postaje nešto drugo.

Naravno, već odavno postoje i zombi komedije u kojima su pravila rastegljivija. Dok sve tri vrste zombija - vudu zombi, zombi-nuklearni mutant i zombi bolesnik nemaju nikakvo sećanje na prethodni život, Jarmuschovi zombiji sećaju se šta im je bila najveća strast u prethodnom životu i to je jedina reč koju izgovaraju, a kada se nađu u blizini objekta svoje strasti, privučeni su njime više nego nagonom za proždiranjem živih ljudi ili životinja. Zombiji koji idu svojim šantavim hodom i naglas izgovaraju "Kafa... kafa..." ili "Alkohol... alkohol..." ili "Igrice... igrice..." nekako su izgubili ogromnu količinu i svoje zombičnosti i svoje komičnosti. Da li je neophodno reći, zombiji su u današnjoj pop kulturi već jako okoštala i potrošena metafora, a Jarmusch je i takvoj metafori probušio gume na biciklu.

Tu ni vrhunska gluma Billa Murraya, Chloe Sevigny, Stevea Buscemija, pa ni možda najbolja do sada uloga Toma Waitsa, ne uspevaju mnogo da pomognu. Priča kao takva prilično je stereotipna. Iako mali i ni po čemu posebni američki grad u dubokoj unutrašnjosti (Centerville) neretko ume da pokaže skrivene neobičnosti kada u njega zalutaju filmske ili televizijske kamere (Twin Peaks, Smallville, South Park...), Centervillu ni slavni Jim Jarmousch nije pomogao da postane zanimljiv. Zaboravićemo ga vrlo brzo. Možda jedini ostane upamćen simpatični song Sturgilla Simpsona "The Dead Don't Die".

Ocena: 2/5