PEPE, JEDAN UZVIŠENI ŽIVOT: Kad se politika pretvori u poeziju (VIDEO)

Živimo u svetu koji je gotovo u potpunosti osvojio kapitalizam i konzumerizam, i u kojem je čovek poput Hosea Muhike zaista poput nekakve egzotične ptice.

"Najsiromašniji predsednik sveta" je titula koja se često nalazila uz ime 40. predsednika Urugvaja, koji se lako može nazvati i "poslednjim političarem sa principima" na svetu.

Hose Muhika je zaista neverovatna pojava, i ličnost koja bi lako mogla da bude heroj romana ili filma o borbi za slobodu, ali još važnije - o načinu na koji se sloboda čuva, i gaji.

Reditelj Emir Kusturica snimio je kratki, poetičan dokumentarac o Muhiki, koga je pratio kroz poslednje dane njegovog mandata. Čitav Urugvaj uz plač i pesmu tada je ispraćao predsednika kakvog mnogi sanjaju da imaju, političara za kojeg se sa potpunom sigurnošću može reći da je - pošten!

Ko je Hose Muhika?

Gerliskog borca, hrabrog i principijelnog, mudrog i prosvećenog čoveka upoznajemo putem razigranih Kusturičinih kadrova u jednom sasvim običnom okruženju.

Muhika je bio predsednik Urugvaja od 2010. do 2015. godine, nakon uspona u politici dok je služio kao senator i ministar. Međutim, njegova spona sa politikom započela je daleko ranije, i upravo ga je politička borba oblikovala kao čoveka. Urugvaj je pao pod vojnu diktaturu 1973. godine, a Muhika je bio deo gerilskog pokreta Tupamaros, koji je operisao na ulicama. Za vreme svog revolucionarnog delovanja, upucan je 6 puta, više puta je hapšen, a svoju suprugu, takođe istaknutu borkinju Lusiju Topolanski, upoznao je preuzimajući od nje falsifikovane dokumente. Najzad, sa svojim saborcima završio je u zatočeništvu koje je trajalo čitavih 13 godina. Zvuči kao neki roman, zar ne?

Upravo to ga je, kako i sam govori u filmu, duboko promenilo. Patio je od halucinacija i paranoje, a duge godine u osamljeništvu transformisale su ga iz vatrenog, impulsivnog revolucionara u smirenog, pažljivog i sumnjičavog pragmatistu, što se ogledalo kasnije u njegovoj pažljivo osmišljenoj politici.

A njegov mandat je svet ostavio u potpunoj neverici. Muhika je postao poznat po tome što je većinu svoje plate davao u dobrotvorne svrhe, a jedina stvar koju je posedovao kada je zauzeo poziciju predsednika bila je "folksvagen buba" iz 1987. godine. Taj auto je postao toliko poznat, da mu je neko ponudio milion dolara za njega 2014. godine, što je Muhika odbio, navodi Bi-Bi-Si. Kao razlog, rekao je da u slučaju da proda auto, ne bi imao čime da prevozi svog psa koji ima tri noge.

Muhika je legalizovao marihuanu, a svet je pozvao da prati primer Urugvaja i da ih "ispravi ako budu pogrešili". Takođe je pokrenuo gradnju kuća za najsiromašnije porodice, za koje je tvrdio da im "tržište neće nikada pomoći". Uprkos svojim izrazito socijalističkim idejama, prilagodio se dominaciji kapitalizma svojom fleksibilnom politikom.

Kusturica se u svom filmu o Muhiki, za kojeg kaže da ga je odradio "zanatski", dotakao svega ovoga, međutim fokusirao se na svakodnevni život ovog skromnog čoveka na njegovoj farmi nedaleko od Montevidea.

"Mali i obični" trenuci njegovog života, poput ustajanja, obilaska gradilišta, ispijanja piva, ili odlaska na večeru sa suprugom, namerno su suprostavljeni bilo kakvom "zvaničnom" političkom ponašanju, i kroz ove suptilne detalje provejava sama umetnost Muhikinog življenja.

A ono što Kusturica želi da učimo kroz ove svakodnevne razgovore takođe prevazilazi politički diskurs, i zalazi u ono što bismo nazvali "životne mudrosti". Međutim, to je zapravo samo vredno iskustvo starca koji je proživeo mnogo toga, i koji je uspeo da iz svog života nauči lekcije o kojima bismo svi mogli da razmislimo.

A šta nas to uči Muhika? Izdvajaju se dve priče - ona o patnji, i priča o jeziku, odnosno samoj kulturi jednog naroda.

Dokumentarac o Muhiki počinje upravo njegovim rečima da nam se možda ono što će reći neće dopasti, i upozorava nas da će zvučati neobično:

- Ono što je loše nekada je dobro, a ono što je dobro ume da bude loše - poručuje Pepe.

Upravo ta životna dijalektika dobra i zla, jinga i janga, uspona i padova, retko se naglašava, i retko se razume. Ali, Muhika nju jako dobro zna - ubeđen je da ništa ne može dobro da se dogodi dok čovek ne "propati". U današnjem vremenu vladavine popularne psihologije, gde se do krajnjih granica guraju ideje o pozitivnom razmišljanju, večno dobrom raspoloženju i maksimalnom uživanju u životu, ovakva naizgled surova filozofija retko dopire do nas. Neuspeh, nesreća, tuga i žal, uprkos tome što su sastavni deo onoga što nas čini ljudima, marginalizovani su kao krajnje nepoželjne pojave u društvu "nasmejanih ljudi sa reklame".

Muhika, sa vrednom zaostavštinom iza sebe, poziva nas da takva iskustva i osećanja prigrlimo svim svojim bićem, jer nas upravo ona čine vrednijim ljudima. Svoje dugo i mučno zatočeništvo navodi kao izvor svoje jednostavne, efektne politike i načina života. Jedna jako hrišćanska ideja, u suštini.

Zatim, kao što je jasno iz njegovog oskudnog okruženja u filmu, Muhika svet materijalnog skoro potpuno odbacuje, a kao važan zadatak političara vidi očuvanje i poboljšanje onog idejnog sveta - jezika i kulture. Da, kultura, onaj sektor za koje se svake godine izdavaja najmanje para u budžetu.

On sam, koji je sedeo u ćeliji sa brojnim pesnicima i umetnicima, živi je primer živopisne kulture svog naroda. Njegova supruga Topolovski kao važan faktor uspeha Muhike kod naroda naglašava - jednostavni jezik kojim se obraća. Jednostavan, a jezgrovit i poetičan. Kao što je njegov govor na završetku mandata.

- Odlazim, ali se i vraćam. Ja sada odlazim, ali će doći neko drugi sa istim, možda i boljim idejama; doći će na vaš poziv, vašim izborom. Tada ću se vratiti i ja ili barem deo mene, ugrađen u ovaj trenutak.

Umesto da se populističkim krilaticama dodvorava mahom neobrazovanom narodu, Muhika je, bez nipodoštavanja, kompleksne ideje demokratije njima približio, jezikom koji će oni razumeti.

Najzad, konačni utisak ovog dokumentarca, pored neizostavnog divljenja Muhiki, jeste žal što su ovakve ličnosti "kuriozitet" današnjeg sveta, i potpuno nezamislive kao vladari bilo koje zemlje. Ostaje duboka, duboka tuga što je ovo postalo "neobično i ne baš normalno", a što su ustaljena stvar gramzivi, korumpirani, sumnjivi, lažljivi i maskirani političari.

Priča o Pepeu deluje kao da ne može biti stvarna nigde sem u Urugvaju, ili na filmu, jednom odvojenom i izmaštanom svetu. I sam autor filma, koji kaže da veruje jednom bivšem KGB špijunu i jednom zagriženom nacionalisti, sigurno misli tako. Takva je, nažalost, planeta na kojoj živimo.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs / Božica Luković)