ALTERNATIVNA STRANA POP ISTORIJE: Zašto je Skot Voker jedan od najvažnijih muzičara 20. veka (VIDEO)

U šturim domaćim agencijskim vestima povodom smrti Skota Vokera (rođenog kao Noel Skot Engel), navedeno je kako se ovaj muzičar proslavio u grupi "Walker Brothers" sa nizom pop hitova, te je spomenuto i par najpoznatijih koji su u to vreme bili aktuelni. "Uticao je na mnoge muzičare, od Dejvida Bouvija do Džarvisa Kokera", stoji dalje u vesti, premda su ova dva imena tek vrh ledenog brega.

Na prvi pogled, vest malo značajna. Tamo neki muzičar koga se sećaju naše bake i deke, i koji je imao par hitova pre pola veka. No to je i vest koja otkriva svu surovost (nespecijalizovane) medijske mašinerije i nagoveštava šta će vam se desiti ako napustite udobno mejnstrim gnezdo i otisnete se u nepoznate umetničke vode.

No priča o Skotu Vokeru daleko je značajnija, a uticaj koji je ostvario na niz umetnika pop i alternativne muzike ponajmanje dolazi iz njegovog rada sa "Walker Brothers". Bili su jedna od preteča onoga što danas etiketiramo kao "boys band". Ovi lepuškasti mladići koji lepo pevaju i imaju privlačnu scensku pojavu, nisu čak ni bili braća - radi se o pukom marketinškom triku po standardnima pop industrije.

No jednom od njih sve ovo nije bilo dovoljno te se odmetnuo u solo karijeru, nakon što je čuo muziku Žaka Brela te se zainteresovao za nešto kompleksnije aranžmane i orkestraciju kojima bi okružio svoj moćni bariton. Ređao je albume jednostavnih naziva "Scott Walker I", pa "II, "III", i naravno "IV", prateći svoj stvaralački instinkt, dok su tiraži polako padali, a sa njima i autor odlazio u zaborav, u svesti šire javnosti.

Nakon ne naročito uspešnog revivala "Braće Voker" tokom sedamdesetih, Skot Voker pravi radikalan zaokret koji će ga - možda i paradoksalno - upisati u istoriju popularne muzike i ovenčati priznanjem branše i probrane publike mnogo više nego njegov komercijalni rad iz šezdesetih. Trilogija albuma "Climate of hunter" (1984), "Tilt" (1995) i "Drift" (2006) lansira ga kao eksperimentatora i beskompromisnog avangardnog umetnika, koji se odrekao svega onoga što ga je učinilo popularnim.

Radikalizovao je stil pevanja, stihovi su postali opskurni i nejasni, dok se naročito isticao ekstremnim studijskim tehnikama poput donošenja životinjskih iznutrica po kojima bi "bubnjari" udarali čekićem radi postizanja jedinstvenog efekta. Svaki sledeći album, nakon duže od decenije pauze, bivao je sve opskurniji i unikatniji.

Tokom poslednje dekade života bio je nešto aktivniji i sarađivao je sa raznim muzičarima iz sfere alternativne i avangardne muzike. Slavila ga je nezavisna muzička štampa poput magazina Pitchfork i Wire, ulazio je u antologije jedinstvenih umetnika koji su obeležili "tajnu istoriju 21. veka" u pop muzici.

Njegov neverovatan stilski zaokret je nešto što se zaista retko viđa u pop industriji, i upravo to ga čini muzičarem kome su se divili podjednako i Dejvid Bouvi i Tom Jork, "kameleoni" alternativne muzike kasnog 20. i ranog 21. veka. Premda su njegovi pozni albumi zanimljivi i sami po sebi, muzičkim istoričarima i muzičarima će naročito biti upečatljiv sam fenomen preobražaja - činjenica da se muzičar ovakve karijere i fantastične startne pozicije (sa stanovišta finansijske potentnosti) okrenuo svojim muzičkim fascinacijama i preokupacijama, demontirajući mantru muzičke industrije da se "pobednički recept" ne menja.

Naposletku, malo ko je od svih tih muzičara koji su mu se klanjali, imao hrabrosti (i talenta) da i sam krene "muzičkom stranputicom". Pomenuti Bouvi i Jork su među uspešnijim primerima transformacije iz popa ili brit-roka u avangardnije sfere pop izraza, pri čemu su obojica pažljivo i bezbolno pravili svoje preobražaje, uvek balansirajući između eksperimentalnog i pristupačnog širem auditorijumu. Ako bismo, pak, morali da izdvojimo "najuspešniji preobražaj" u pop kulturi, u samom vrhu bi bio Dejvid Silvijan, koji je prešao dalek put od novotalasnog/sint-pop benda Japan do minimalističkih, avangardnih solo radova na kojima mu gostuju muzičari poput Feneša, Marka Riboa, Sidsel Endresen ili Jana Banga.

Ne postoji domaći pandan Skota Vokera. Možete li zamisliti Zdravka Čolića koji se, nakon uspešne pop karijere, devedesetih godina osamljuje u nekoj brvnari i kreće sporadično da izdaje albume eksperimentalne muzike, koje bi potom slušali oni koji posećuju Ring Ring festival ili Bijenala umetnosti, ili festivale nezavisnog filma? Nemoguće čak i u vicu.

Teško da postoji i neki blaži oblik ovakve transformacije, koji bismo zabeležili na domaćoj muzičkoj sceni. Najbliži tome bio je Milan Mladenović sa hrabrim albumom "Angel's Breath" koji je snimio neposredno pred smrt, a koji nagoveštava znatno eksperimentalnije tendencije od onih po kojima je bio poznat u EKV-u. Šta bi bilo kad bi bilo, nažalost nikad nećemo saznati. Kada govorimo o regionalnoj sceni, moramo da izdvojimo interesantan primer hrvatske pop zvezde Vesne Pisarović, koja je poslednjih godina nastanjena u Berlinu i sve više sarađuje sa tamošnjim avangardnim džezerima, te polako obogaćuje i svoj izraz i diskografiju u tom smeru.

Slava po parametrima pop industrije često je prolazna i zavisi od trendova koji sve kraće traju. Istorija je puna "one hit wonder" muzičara koji su nestali netragom, a ni njihovi hitovi ne odolevaju najbolje zubu vremena. Naravno, ni radikalizovanje umetničkog izraza nije nepogrešiv recept ako jednostavno niste dovoljno kreativni i talentovani. No voljni momenat da se izađe iz tzv. komforne zone dobar je početak i iskorak ka karijeri koja bi naposletku mogla da ostavi velikog traga. Pogledajte Skota Vokera ako ne verujete.

BONUS VIDEO: Espreso Live Session #3: Vukašin Đelić

(Espreso.co.rs / Nikola Marković)